понедељак, 22. фебруар 2010.

Дневник: Писци у време тумбања историја 1

Произвођач сопствене биографије

(текст је изашао у новосадском Дневнику 30. 3. 2009.)

Биографима и тумачима књижевности од највеће је важности оно што писци сами о себи кажу, али и изјаве у којима су заслађене биографије. Милисав Савић (пре одласка у дипломатију), у кафанским разговорима често је жалио што му је биографија „досадна“, а Миодраг Булатовић – који је у литературу претварао све чега се дотакне – дотеривао је своју биографију према потребама модерног маркетинга и на крају, ваљда, поверовао у истинитост животног романа.

Умео је тако убедљиво да узвелича свој нови рукопис да његова самохвала није деловала неодмерено ни насртљиво. Штавише, изгледало је понекад да се они који слушају стиде што за ремек-дело нису чули пре него што је и написано. Кад је Елијас Канети добио Нобелову награду, тада новинар „Вечерњих новости” Миливоје Глишић (потоњи колумнист и уредник „Нина”, па онда амбасадор у Аустралији) слушао је дуга иронизирања о укусу и знању чланова Нобеловог комитета. Какав је то писац чије се књиге нуде на распродаји? – презриво су питали игноранти и доколичари ноћног Београда. Одиста, тих дана се, багателно, распродавала Канетијева „Заслепљеност”.

Булатовић је питао Глишића да ли је читао тај роман. Кад је добио потврдан одговор, замолио је новинара да му брзо исприча фабулу. Глишић је то учинио, а двадесетак минута доцније слушао како Булатовић пред неким придошлицама суштину „Заслепљености” ингениозно разлаже. Увече је новинар, у досади или несташлуку, а свакако у завери с Булатовићем, зауставио редакцијски телекс и потом – имитирајући агенцијско писање – укуцао „вест“ из Швајцарске. Наводно, Канети је изјавио да се радује награди, али мисли да су је пре њега могли понети Фриш и Диренмат и неки други чувени светски писци, Грејем Грин на пример, а пре свих Миодраг Булатовић, једини аутентични настављач и наследник Фјодора Достојевског! Затим је Глишић поново активирао телекс и излази безначајна вест о продаји југословенских трактора у Шри Ланки. Тако је добијена привидна аутентичност, све вести имале су агенцијске бројеве, као и та измишљена. Дабоме, није њу Глишић срочио зато да би се сам забављао него да сензацију однесе у Клуб књижевника и, заједно с Булатовићем, гледа реакције списатељске братије.

Булатовић је уживао посматрајући гестове искрене зависти или неискреног радовања, а можда се и сетио Канетијеве реченице: У новинама ћете све наћи, треба их само читати с довољно мржње. Један писац је, наводно, прекратио седење у Клубу и смркнут отишао кући. „Оде да пише, да ме стигне!“, смејао се мефистофелски аутор „Хероја на магарцу”.

Но, сутра је Глишић био у невољама, јер је „Студио Б” објавио изјаву добитника Нобелове награде. Уплашен, јавио је то Булатовићу.

„Знам“, рекао је геније импровизације, „ја сам им дао вест“.

„Зашто, побогу, знаш да није истинита?!“

„Е, не знам, пише да је то рекао Канети!“

Дуго се у Београду препричавала Канетијева тобожња изјава и дуго се веровало да је неспорна. Једном је критичар Петар Џаџић, тада уредник „Просвете”, тражио је од Глишића Канетијеву изјаву (чуо је однекуд да је има), како би на корицама неког Булатовићевог романа била реклама.

Постоје аутори чија су дела важнија од њихових имена, аутори чија су имена важнија од њихових дела и, дабоме, они – попут Булатовића – којима није ускраћена ниједна важност.

У селу Оклади, код Бијелог Поља, 18. августа 1941. убијен је Милорад Булатовић, шумар. Убица, риђи Фјодор Архипов, емигрант из Одесе, надао се да ће у времену безвлашћа приграбити имање шурака, нареченог Булатовића, и пуцао с 15 метара, из француске трометке у оца и сина. Првог је смртно покосио, а други, једанаестогодишњак, остао је жив и окрвављен. И болестан. По каснијем признању, од тад добија вртоглавицу, „болест коју поистовећују с надахнућем“.

Испричао је шумарев син Миодраг како су га крили од Фјодорових метака и како се једног дана искрао и запалио Фјодорову кућу. Сеоске потере, причао је, сустигле су Архипова и пресудиле му у подножју Лисе, код извора који се пре тога звао Хоџина вода, а после тога Русова вода.

Неизбежно је приметити извесне сличности у биографијама Достојевског и Булатовића. Михајла Достојевског сурово су уморили кметови, а судбина је његовом сину Фјодору послала епилепсију. Милорада Булатовића убија Рус у коме ваља гледати кмета, а син његов, Миодраг, гледајући очеву смрт, добија „головокруженије“.

Почетком педесетих Булатовић је бануо у књижевни свет. Прекретничка књига “Ђаволи долазе”, за коју ће Велибор Глигорић (под мрзовољним насловом “Туђе”) узалудно доказивати да доноси увезене тежње, објављена је 1956. Дела Булатовићева излазила су после на свим странама, од Њујорка до Токија, и за њега се убрзо говорило да је после Андрића најпревођенији југословенски писац.

Булатовић је често причао како је његова мајка Милица одговорила Мирку Ковачу на питање да ли јој се допада то што њих двојица пишу:

„Лијепо, само пазите да вас не у’вате!“

Било је у јавности много тог Булатовића, мајстора публицитета, махом у полемикама. Таман колико је први најпревођенији српски писац (Андрић) ћутао, толико је други најпревођенији (Булатовић) говорио. Умео је да буде одан пријатељ, али и с малим разлогом (или без разлога) развргне пријатељство, као оно с Николом Милошевићем и још многима.



Мило Глигоријевић

5 коментара:


Časopis za umetnost i društvena pitanja