Глас јавности: Живот као хоби

"Никад истим путем", књига разговора са Миодрагом Булатовићем, аутентичним сведоком једне епохе (текст је објављен у Гласу јавности 26.11. 1999.)

Прву књигу прочитао у 16. години. Остају само "рат, слава и порнографија". Химна себи у част.

Причу о мени, о овоме што јесам, можда би требало почети причом о оном који нисам, то јест о ономе што сам хтео да будем. Имао сам много снова и жеља и у тренуцима самоће, кад их се присетим, и данас ми нагнају сузе на очи, а ово мало косе дигне ми се на глави… исповедио се својевремено један од најконтроверзнијих српских писаца друге половине овога века, Миодраг Булатовић.

Многим куриозитетима који се с правом везују за његово име - било да је о животу или литератури реч - ваља додати осам година дуг заборав којим су га после смрти заоденули његови савременици. Неправедно, потврдила је најновија књига недавно објављена у БИГЗ-овој и Задругиној едицији "Разговори с писцем", у којој је, под називом "Никад истим путем", формулом "њим самим" насликан импресивни пишчев аутопортрет. Отуда не треба говорити напросто о зборнику интервјуа, већ о целовитој слици једног хроничара и његове епохе. Слици некадашњег клошара, бунтовника, заводника којем је, по сопственом признању, живот био хоби.

"Лијепо дјецо, само пазите да вас не увате", саветовала га је мајка када је са Мирком Ковачем кретао у освајање књижевних врхова. А како друкчије до освајањем назвати порив за писањем (и успехом) младића из Оклада (село код Бијелог Поља) који је прву књигу прочитао у 16. години, заменивши стрипове Гогољем, Кафком, Достојевским?

Политички обрт

У једној амстердамској анкети рећи ће да се политиком не бави јер је презире: "На путу сам онога дана кад су избори, а после имам лумбаго". Утолико пре дисонантно звуче хвалоспеви сопственој политичкој активности и партији којој се прикључио пред сам крај живота, поставши чак и посланик. Можда је управо тај "политички обрт" бацио сенку на његово дело (сенку која се већ била појавила са Ђоговим "Вуненим временима" и "случајем Киш"). И, шта би, ако је тако, о тој сенци данас рекао "балкански Гинтер Грас"? Можда би само поновио кључно уверење да је добра књига гомила фосфора који, иако поливан водом, остаје да светли и да живи.

Вођен својим "слеђеним срцем", бирајући (или је био биран) у старту обрачун са "религијом просечних" (соцреализмом), добио је обијање прагова књижевних редакција и обиље свакојаких коментара. "Он је болестан, прљав, са другога света, човек за отпад, скоро за сапун"… Туђинац кога треба протерати, како је говорио Велибор Глигорић. А онда се догодило "чудо": штампане су му три новеле. Пут за књигу "Ђаволи долазе" већ се назирао.

Реакционар, који је и Годоа скинуо са дрвета, писац "рационалних" прича, при том и бучан, Булатовић је врло брзо упознао цензоре, забране, постао "случај". Док су у Европи и Америци нестајали примерци "Хероја на магарцу" (штампани у астрономским тиражима), писац је у својој земљи водио судски спор са издавачем који је одуговлачио с објављивањем дела. Да ли због опевања времена стида, оптужбе глупости, речи да је "слобода мртва" и да остају само "рат, слава и порнографија", тек Булатовићев роман, после избројаних 39 скаредних сцена ("сексуалних мечева"), оптужен је за порнографију. Остало је упамћено да је тада, у једном од разговора за италијанске новине, на питање "јесте ли ви комуниста", одговорио: "Не. Ја сам нормалан човек".

С посебним даром за саморекламерство (запевао је химну себи у част, која је трајала скоро читав сат - бележи француски новинар), али и изузетно духовит, Булатовић готово да заводи оне који га испитују, својим врцавим, ефектним и неретко убојитим одговорима. У неколико различитих повода узвикнуће да он није "други Ђилас, Михајлов, други Пастернак, већ Булатовић први".

Вођен, како каже, инстинктом и љубављу, без икаквог плана, мењајући Београд Љубљаном, а потом Паризом, Римом, Минхеном, Булатовић иде за својим књигама, стварајући нове "Рат је био бољи", "Људи са четири прста", "Гуло, Гуло"… На питање да ли може да живи од свог књижевног рада, одговара: "У сваком случају не живим од туђег књижевног рада". Нове ведрије тонове унеће Нинова награда за роман године (1975) добијена за "Људе са четири прста".

Дејана Вуковић