Рат је за неке био бољи(текст је изашао у новосадском Дневнику 31. 3. 2009.)
Сваком саговорнику причао је Миодраг Булатовић чиме ће заскочити Николу Милошевића у наредној полемици: „Свирнуће“ му да пише говоре крутом владару Пољске, генералу Војћеху Јарузелском! Кад би му напоменули да је то страшна измишљотина, казао је: „Е, може да демантује!“ Милошевић му је рекао да личи на Андрићевог Осман-ефендију, дакле људе од којих се није могло очекивати друго до да повећају општу забуну и створе један сукоб више.
Булатовић је такве „портрете“ одбацивао брзо и парадно. Он је био сушта супротност ћуталицама, али и писцима који говоре у име неког другог или трећег. Самоуверен и вичан вербалним дуелима, све је дозвољавао својој разобрученој машти. Огромна борилачка упорност, огромна харизма. Све му је то донело много привржених читалаца и понеког способног или неспособног непријатеља.
Појавио се 1977. његов роман „Рат је био бољи”, наставак романа „Херој на магарцу”. За само један глас измакла му је велика награда удружених издавача. Разговарали смо о тој књизи (и којечем другоме), јер је половина Булатовићеве самоуверености била снажнија од целог мог немалог занатског самопоуздања.
Прво питање: Како то – рат је био бољи?
Он је импровизовао, играо се, уживао.
„Није то апологија рата, већ изругивање. За неке је рат заиста био бољи, био све. Ти којима смрт и насиље, насиље политичко, леже у крви, ти су предмет моје сатире, мог сатирања. То је рукопис у којем се ругам тзв. ратничким, освајачким, поробљивачким осећањима. Талијани на Балкану, у Црној Гори и Далмацији – ругање! Талијани у Грчкој – ругање! Талијани у Абисинији – где су, историја то потврђује, за два дана и две ноћи поклали пола Адис Абебе – ругање!“
Прво треба истражити, онда исмејати. Тако је говорио Булатовић.
„Операцијом клања Адис Абебе“, наставио је, „руководили су Мусолини, маршал Грацијани и генерал Беста, једна од главних личности романа ’Рат је био бољи’. Знаш, неки се фашизмом баве од јуче, а ја откад знам за себе.“
Сазнао сам да је Булатовић, пишући романе „Херој на магарцу” и „Рат је био бољи”, морао прочитати много књига, углавном мемоара. Имао је срећу, рекао је, да разговара с посматрачима абисинског покоља, војницима који су три пуне године провели у Бијелом Пољу и Црној Гори.
Мислећи на многе преводе његових књига, питао сам чиме српски писац може изненадити свет. Рекао је: Никако стилом који је „једном засвагда“ створен!
„Писац који своју причу не углави у координате Простора, Времена и Идеја, слаб је, па може изненадити само себе и себи равне. Онај који пише како клизи неколико брегова његовог села очекује од мене да заплачем! Неће сузе на моје очи, не зато што брег клизи већ што је текст слаб, примитиван! Свуд клизи, свет је једно велико клизалиште! Клизи и Херцег-Нови, потонуће можда (о ужаса!) манастир Савина, па се у новинама о томе пише као о елементарној несрећи. Тоне онолика Тузла, па још нема поетског аларма. Клизи и неколико брегова крај Љубљане, али Словенци никог не желе, због тог клизања, већ зидају! Разумео бих душебрижнике својих заселака кад би они то причали само својим сељанима, али нећу ни да их слушам кад то нуде и мени, уверавајући да ми тле измиче испод ногу, да клизању неће бити краја! Буни се моје биће, те у себи урлам да нисам клизач!“
Иначе, тог пролећа 1977, инквизитори партијских комитета су галамили због песме „Триптихон” Танасија Младеновића, написане, како је објављено, на вести о тоњењу читавих насеља и хиљада хектара земље на југу Србије. У Младеновићевом случају још једном се потврдило да се свака религија, па и политичка вера, суровије обрачунава с некадашњим припадницима који су „застранили“ него вечним непријатељима. Био је првоборац међу партизанима, аутор песама револуционарног патоса, а после грађанског рата и победе његове комунистичке стране, одбио да говори „амин“. Поступио је као песник Мори Ипо, из Андрићеве „Приче из Јапана”, који поручује својим друговима завереницима: Ми пјесници смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо.
Неко ће узвикнути да је ово нетачно, јер сетиће се да је Младеновић живео на Дедињу, у елитном насељу старе и нове буржоазије, у вили коју је добио као победник. Да, али није ту вилу чувао ни поданичким говорењем ни поданичким ћутањем.
А шта је политички спорно тадашња власт нашла у његовом „Триптихону”? Растући српски национализам. Булатовић је, критикујући критикованог аутора, и песму написану поводом појаве клизишта на југу Србије, ризиковао да му се замери невитешко држање, напад на нападнутог, али његова критика не личи на оне из комунистичких форума. Његова критика је друкчије смишљења, заснована на „европским вредностима“ а не на идеолошким флоскулама.
„Постоје у Југославији људи који од националних проблема праве бизнис! Неки мисле да су теологија, читај: клерикализам, и национално питање, привредна грана! Навалили, па инвестирају! Мене, међутим, више интересују неке наднационалне категорије. Мит, а не мито! И сатира, сатирање, ругање!“
А колико ће се људи љутити на те његове речи? Одговорио је весело: стотинак комада уврх главе! „А шта је то према стотинама хиљада еманципованих, космополитизованих, друкчије политички описмењених младих и старих с којима делимо своју свакодневицу која није клизачка!“ Булатовић је извесно време био у немилости великих редакција, јер се у „афери Киш„ није сврстао на страну „модерне Србије“ него оне друге, како су је звали, „примитивне и националистичке“. Да ли се искупљивао овим интелигентним нападом на Младеновића?
Мило Глигоријевић
Сваком саговорнику причао је Миодраг Булатовић чиме ће заскочити Николу Милошевића у наредној полемици: „Свирнуће“ му да пише говоре крутом владару Пољске, генералу Војћеху Јарузелском! Кад би му напоменули да је то страшна измишљотина, казао је: „Е, може да демантује!“ Милошевић му је рекао да личи на Андрићевог Осман-ефендију, дакле људе од којих се није могло очекивати друго до да повећају општу забуну и створе један сукоб више.
Булатовић је такве „портрете“ одбацивао брзо и парадно. Он је био сушта супротност ћуталицама, али и писцима који говоре у име неког другог или трећег. Самоуверен и вичан вербалним дуелима, све је дозвољавао својој разобрученој машти. Огромна борилачка упорност, огромна харизма. Све му је то донело много привржених читалаца и понеког способног или неспособног непријатеља.
Појавио се 1977. његов роман „Рат је био бољи”, наставак романа „Херој на магарцу”. За само један глас измакла му је велика награда удружених издавача. Разговарали смо о тој књизи (и којечем другоме), јер је половина Булатовићеве самоуверености била снажнија од целог мог немалог занатског самопоуздања.
Прво питање: Како то – рат је био бољи?
Он је импровизовао, играо се, уживао.
„Није то апологија рата, већ изругивање. За неке је рат заиста био бољи, био све. Ти којима смрт и насиље, насиље политичко, леже у крви, ти су предмет моје сатире, мог сатирања. То је рукопис у којем се ругам тзв. ратничким, освајачким, поробљивачким осећањима. Талијани на Балкану, у Црној Гори и Далмацији – ругање! Талијани у Грчкој – ругање! Талијани у Абисинији – где су, историја то потврђује, за два дана и две ноћи поклали пола Адис Абебе – ругање!“
Прво треба истражити, онда исмејати. Тако је говорио Булатовић.
„Операцијом клања Адис Абебе“, наставио је, „руководили су Мусолини, маршал Грацијани и генерал Беста, једна од главних личности романа ’Рат је био бољи’. Знаш, неки се фашизмом баве од јуче, а ја откад знам за себе.“
Сазнао сам да је Булатовић, пишући романе „Херој на магарцу” и „Рат је био бољи”, морао прочитати много књига, углавном мемоара. Имао је срећу, рекао је, да разговара с посматрачима абисинског покоља, војницима који су три пуне године провели у Бијелом Пољу и Црној Гори.
Мислећи на многе преводе његових књига, питао сам чиме српски писац може изненадити свет. Рекао је: Никако стилом који је „једном засвагда“ створен!
„Писац који своју причу не углави у координате Простора, Времена и Идеја, слаб је, па може изненадити само себе и себи равне. Онај који пише како клизи неколико брегова његовог села очекује од мене да заплачем! Неће сузе на моје очи, не зато што брег клизи већ што је текст слаб, примитиван! Свуд клизи, свет је једно велико клизалиште! Клизи и Херцег-Нови, потонуће можда (о ужаса!) манастир Савина, па се у новинама о томе пише као о елементарној несрећи. Тоне онолика Тузла, па још нема поетског аларма. Клизи и неколико брегова крај Љубљане, али Словенци никог не желе, због тог клизања, већ зидају! Разумео бих душебрижнике својих заселака кад би они то причали само својим сељанима, али нећу ни да их слушам кад то нуде и мени, уверавајући да ми тле измиче испод ногу, да клизању неће бити краја! Буни се моје биће, те у себи урлам да нисам клизач!“
Иначе, тог пролећа 1977, инквизитори партијских комитета су галамили због песме „Триптихон” Танасија Младеновића, написане, како је објављено, на вести о тоњењу читавих насеља и хиљада хектара земље на југу Србије. У Младеновићевом случају још једном се потврдило да се свака религија, па и политичка вера, суровије обрачунава с некадашњим припадницима који су „застранили“ него вечним непријатељима. Био је првоборац међу партизанима, аутор песама револуционарног патоса, а после грађанског рата и победе његове комунистичке стране, одбио да говори „амин“. Поступио је као песник Мори Ипо, из Андрићеве „Приче из Јапана”, који поручује својим друговима завереницима: Ми пјесници смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо.
Неко ће узвикнути да је ово нетачно, јер сетиће се да је Младеновић живео на Дедињу, у елитном насељу старе и нове буржоазије, у вили коју је добио као победник. Да, али није ту вилу чувао ни поданичким говорењем ни поданичким ћутањем.
А шта је политички спорно тадашња власт нашла у његовом „Триптихону”? Растући српски национализам. Булатовић је, критикујући критикованог аутора, и песму написану поводом појаве клизишта на југу Србије, ризиковао да му се замери невитешко држање, напад на нападнутог, али његова критика не личи на оне из комунистичких форума. Његова критика је друкчије смишљења, заснована на „европским вредностима“ а не на идеолошким флоскулама.
„Постоје у Југославији људи који од националних проблема праве бизнис! Неки мисле да су теологија, читај: клерикализам, и национално питање, привредна грана! Навалили, па инвестирају! Мене, међутим, више интересују неке наднационалне категорије. Мит, а не мито! И сатира, сатирање, ругање!“
А колико ће се људи љутити на те његове речи? Одговорио је весело: стотинак комада уврх главе! „А шта је то према стотинама хиљада еманципованих, космополитизованих, друкчије политички описмењених младих и старих с којима делимо своју свакодневицу која није клизачка!“ Булатовић је извесно време био у немилости великих редакција, јер се у „афери Киш„ није сврстао на страну „модерне Србије“ него оне друге, како су је звали, „примитивне и националистичке“. Да ли се искупљивао овим интелигентним нападом на Младеновића?
Мило Глигоријевић
Нема коментара:
Постави коментар