Дневник: Писци у време тумбања историја 3

Терористичка сага и низ паклених јеванђеља
(Текст је објављен у новосадском Дневнику 1. 4. 2009.)

Крајем априла 1978. Булатовић ме обавестио: „Идем у Варшаву, где излазе моје књиге. Шта је ’Нину’ потребно из Варшаве?“ Одговорио сам: интервјуи с Анџејевским, Ивашкјевичем, Вајдом... Он одлази тада у амбасаду Пољске где га прима први секретар. Тражи помоћ у заказивању састанака с двојицом писаца и једним филмским редитељем. Дипломата, чувши њихова имена, говори ледено:„Ако хоћете да разговарате с дисидентима, не треба вам наша помоћ!“ Булатовић (претпостављам с осмехом, самоуверен), пита: “А ко није дисидент?”
Показује велику фотографију Едварда Гјерека изнад чиновникове главе. “Да ли је шеф пољске државе и Комунистичке партије дисидент?” Први секретар је збуњен: „Па, није...“
“Може ли се разговарати с њим?”
Дипломата, свикнут да најчешће не казује ни да ни не, муца нешто што привидно није ни да ни не. И то је Булатовићу довољно. Трчи у редакцију, радостан: „Добићу интервју од Гјерека!“ Ја, запрепашћен, питам: „Који ће ти ђаво Гјерек, ти си писац, разговарај с писцима!“ Наредних минута он већ убеђује Драгана Марковића, главног уредника. Очајан, Марковић о својим недоумицама обавештава колегијум: „Шта да радим, навалио да интервјуише Гјерека?!“
На крају, каже Булатовићу да је интервјуисање Гјерека компликован подухват, да би о томе требало питати Александра Грличкова који у Соц. савезу Југославије брине о тим стварима, и тако даље, и томе слично. Булатовић, излазећи из његове собе, каже секретарици: „Зовите Грличкова.“ И она зове, мислећи да испуњава налог Марковића, који никако није могао предвидети да ће се Грличков обрадовати сусрету с Булатовићем.
Булатовић иде у Варшаву с препорукама званичника југословенске државе, а враћа с досадним интервјуом од преко 50 страна! „У Пољској, земљи части и поноса”, звала се та творевина, коју је уредник спољнополитичке рубрике скратио на разумну меру. Булатовић, бесан, пише протестна писма пуна скаредности, псовки и претњи, умножава их у стотине примерака и разноси по Београду. Уреднику поручује да је и новим насловом текста („Пољски сан”) умањивао Гјерекову визиту Јосипу Брозу. Тако је он, од једног „Ниновог” уредника, бранио Тита и Гјерека. Њему је сваки случај био добар за јавно надметање, а у то време је нестајала епитимија с његовог имена због подршке Кишовим тужиоцима. Нису листови могли дуго без његове полемичарске страсти. За „Нин” је 1982. причао о новом роману „Гуло, Гуло”: „То је заиста застрашујућа књига, паклено јеванђеље, у ствари низ паклених јеванђеља. ’Људи са четири прста’ су само увод у ову терористичку сагу. Успаванка за девојчице у поређењу с романом ’Гуло, Гуло’.“ А шта је „Гуло, Гуло”?
„Животиња, најкрволочнија коју је досад познавала зоологија. Поларна куна која једним захватом шапе чупа срце ирвасу. Тај ждеравац је беџ једне мултинационалне терористичке компаније у којој је и наш југословенски допринос. Роман је рађен по принципу трилера, али је и највећа провала мог лиризма. Читајући га, изгледаће ти да си међу припадницима Црвених бригада или Фракције Црвене армије, гериљеросима Христа краља или Црног септембра. Доказао сам да Јуда није издао Христа него су издали Јуду.“
Кад су 1983. изашла из штампе Булатовићева сабрана дела у седам томова и нови роман, „терористичка сага“ „Гуло, Гуло”, морао сам га упитати да ли је напустио слике завичајног зла и окренуо се европском Западу како би зграбио светску тему – тероризам. И да ли је то учинио из комерцијалних разлога? Неузнемирен мојом сумњичавошћу, вели као човек, и да хоће, не може побећи од својих првих и најпотреснијих слика. То што их не показује у свакој књизи, ваља узети као знак увиђавност према читаоцу, а и технолошку варку.
„Писац мора знати да пише, како у Црној Гори кажу, од сваке руке. Али дошло је време да мислим опет о ријеци Лим, која некад бијаше велика и дубока као море. Знам да ће у писању нове књиге, чија се радња збива у 1699, пропиштати моје срце. Посветићу је сени Иве Андрића, јер он је први човек коме сам причу испричао. На свој начин, дакле ћутањем, он ми је одобрио да је напишем. А онда морам написати ’Писмо оцу’ из којег ће се видети како је погинуо Милорад Булатовић, шумар, и како ћу погинути ја, син његов, дрвосеча.“
Затражио сам од Булатовића да се вратимо његовом тек завршеном „терористичком“ кругу. Шта је морао да преживи како би упознао своје јунаке? Претпостављам да терористе не измишља читајући новине.

„Гледао сам“, казао је, „како огромне скупине људи труну у паралелном свету данашњице. Емигрант је постао моја опсесија, емигрант као стање духа пре него као политички случај. Поетика се најбоље остваривала у регионима међународних кртичњака. Доле је цео свет, горе је само половина.“
А како је упознавао своје јунаке? Где? И која је била цена тог упознавања?
„Од мог доласка у град, па до данас, ја се с дна нисам ни помакао. Некад сам страсно стремио горе, сад је брлог постао моје гнездо. Нисам ја вегетирао с подземљашким живљем што сам то силно желео, већ морао. Срео сам необичне људе, геније зла и убице голубијег срца, физички и духовно преполовљене сподобе, самлевене телесине, осакаћене душе. Ишао сам тамо где други нису ни хтели, нити су смели. Не знам да ли је храброст вуцарати се с легионарима, не само с момцима из Легије странаца, већ и с другима, с припадницима осталих легија којима обилује подземна фауна.“
Опет га питам да ли се окренуо тероризму из комерцијалних разлога.
„Зашто да не?! Све теме су комерцијалне. Али о тероризму сам писао из интимних побуда.“

Мило Глигоријевић