Obnevidela je od iznenadne, jarke i zaslepljujuće svetlosti.
Šta je ovo? Kakva je ovo svetlost?
Jarka i bela svetlost je svuda oko nje, kao da je proždire. Čudna svetlost. Neočekivana svetlost. Pulsirajuća svetlost.
Otkuda tolika svetlost? Kako? Ne razumem. Ništa ne razumem.
Gore joj obrazi. Oseća da joj gore obrazi. Zatečena je i pomalo uplašena. Teško diše.
Šta se dešava? Taj miris, kakav je to miris? Opor miris. I ta svetlost, zaslepljujuća i vrela, skoro opipljiva, otkuda ona?
Oseća kako joj se svetlost valja preko čela; oseća je, peče joj oči a potom, curi joj niz obraze kao suza. Zaslepljujuća i bolna svetlost; svetlost koja nadjačava zvuk. A suza? Ona ne plače. Da li je to suza?
Ne, to nije suza.
Zvuk. Da li je to čula i zvuk? Kakav zvuk? Da li je to zvuk prethodio svetlu ili joj se to čini? Da li to beše neodređeni zvuk ili prasak? Prasak?
Da, bio je prasak. Rezak i eksplozivan prasak.
Da li je to asocijacija ili do nje dospeva nečija misao. Običan zvuk ili vrisak? Prasak ili vrisak? Ili i jedno i drugo.
Da, prvo je bio prasak, tek je kasnije usledio vrisak.
Nije sigurna da li je čula prasak ili ga je osetila svim čulima, kao i svetlost kasnije. Mora da ga je čula. Mora da ga je osetila. Tako je logično da ga je čula. Na trenutak je osetila jak i kratak vazdušni udar. I miris, nakon koga je usledio ljut ojus u ustima. Seća se da je nakon praska usledila bol, tupa i kratkotrajna. Nakon bola se razlegao vrisak. Da, tek na kraju je nastupila svetlost.
Da, tako je bilo, svetlost je potisnula bol. Šta se dešava? Kako to da ne mogu da se setim šta se zbilo. Zar to nije čudno? To mi se nikada nije desilo. Nikada.
Ne razume, ništa ne razume. Sve ovo je tako čudno. Prasak, bol, vrisak, svetlost.
Prasak, bol, vrisak, svetlost. Ništa ne razumem.
Prasak, bol, vrisak, svetlost.
Šta to nedostaje u svemu tome? Šta to nedostaje u mom sećanju.
Prasak, bol, vrisak, svetlost. Nešto nedostaje.
Da, nešto nedostaje.
Čega se to ne doseća? Šta je bilo pre svega toga, šta se događalo? Gde je bila; šta je radila?
Bože, zar doista ne mogu da se setim?
Kada je svetlost počela da trne, pojavile su se boje. Boje u svetlosti. Bela. Bela kao raširena krila ptice u letu, kao krila bele golubice. Bela, kao prostrano nebo u sunčanom danu nad Dunavom. Belo kao beskraj. Crvena. Crvena kao zalazak sunca nad pučinom, kao njena krv na slepoočnici i obrazu. Plava. Plavo, kao jutarnje nebo. Plavo kao more. Plava kao ljubav. Žuta. Žuta, kao žitna vojvođanska polja. Žuto, kao sunce. Zelena. Zeleno kao voda penušave i razigrane Mlave; zelena kao slavonske hrastove šume; zeleno kao planinske livade. Da, čini joj se da je u jednom trenutku i ona lebdela poput golubice. Imala je neobičan utisak lakoće. Provlači se crvena nit glasova, nepoznatih i uzbuđenih, uznemirujućih; i krv njena koja joj teče niz obraz.
Otkud ova krv na mom obrazu?? Da li je to moja krv? Oh, Bože mili. Šta se to desilo samnom?
Koja joj je bila poslednja misao?
Poslednja misao. Nakon čega? Čega to ne mogu da se setim?
Čudno, nepomična je. Paralizovana je, da li svetlošću kroz koju ne može da kroči nikud, pa ni da se vrati, mada, više se ne seća kuda bi i mogla jer, iako se upinje, ne može da prodre kroz šumu glasova, povika, šapata, krika; čak ni do sopstvene misli. Paralizovana je. Čini napor da se pomeri, da ustane sa troseda na kojem sedi zavaljena, da pogleda oko sebe.
Kako mi je teška glava. Samo da pomerim, ruku, da odgurnem ovaj svet koji se tiska oko mene. Šta taj svet radi uopšte oko mene? Moja glava. Boli me glava, jako. Zašto me tako boli glava. Šta se to dešava. Šta se desilo. Zašto sam ovde? Zašto me boli glava?
Čudno, kao da sebe posmatra sa odstojanja, i te sve ljude što se tiskaju; sa odstojanja i sa visine. No to ne primećuje, nije joj čudno. Nije joj još čudno.
Šta traže ovi ljudi ovde? Ko su svi ovi ljudi? I gde sam ja to uopšte? Šta se dogodilo?
Misli joj naviru, kao i pitanja, iako odgovora nema, ne može ih pronaći u toj gužvi koja joj razvejava pažnju. Zbunjena je. Čini joj se da je ovaj trenutak po nečemu presudan, da predstavlja razmeđe nečega, mada ne zna čega. Šta bi to tek trebalo da dokuči. Mora da se smiri, da se usredsredi.
Varvara, hajde smiri se. Udahni duboko i pokušaj da se setiš. Hajde, seti se, seti se svega, od početka. Možeš ti to, moraš. Od toga sve zavisi.
Šta je to od čega sve zavisi: čega to treba da se seti?
Otkud mi takva pomisao?
Čudno, oseća peckanje po koži. Gleda svoje ruke. Kakve su to srebrnasto-plavičaste treperave žiške, nalik fluorescentnim nitima, drhtave i nežne niti poput majušnih igličastih munja. To čudo prekriva celo njeno telo. Posmatra svoje srebrnastoplavičaste šake, trepere, sjaje kao i ruke, kao i njena bedra, i noge. Šta se to sa njom zbiva?
Neeeee...“
Šta se dešava, šta je sa njenim glasom? Šta je sa njenim telom? Ovo nije njeno telo. Izgubila je glas. Ovo uopšte nije telo. To uopšte nije bio glas.
Šta je to sa mojim telom?
Uplašena je.
Bože moj, učini da shvatim šta se ovo događa.
Tek tada primeti pod sobom sopstveno telo, na trosedu. Stvarno telo. Iznad je, oseća da je i izvan. Iznad i izvan – čega?
Ne, to nije moguće! To doista nije moguće. Sanjam li ja sve ovo?
Prestravljena je samom pomišlju da je sve tako nauobičajeno. Teško joj je da same stvari nazove pravim imenom; plaši se priznanja jer bi time isključila samu mogućnost da se povrati iz košmara.
Očajnički priželjkuje da se probudi.
Bože mili, daj da je ovo sve samo ružan san. Daj da se probudim.
Kako je to čudan osećaj biti van svoga tela. Niti koje su je povezivale sa njenim telom tanje se, tamne, gube onaj čudni sjaj, postaju tanušne, nestaju; gube se spone između nje i njenog tela. Strah je; to što se odvaja od sebe, kao da se odvaja od života, od sveta, od izvesnosti. Od Miloša?
Zar doista ovo nije samo san?
Prostor oko nje se širi, oseća ga kao dodir, kao dah, topao i blag, lagodan. Oseća da lebdi u prostoru. Napetost popušta. Oseća blage otkucaje sopstvenog srca, onog u njenom telu. Njenog srca.
Moje srce.
Prepoznaje strujanje vazduha u grudima, grčenje mišića. I bol.
Čudno, ne osećam strah.
Pod njom je i dalje njeno telo, nepomično; prožimaju ga nevidljivi trzaji, vidi ih i oseća, oseća ih kao svoje. Toliko nepoznatih ljudi oko nje se tiska i užurbano kreće. Ima li nade da ostane uz svoje telo, ili u njemu? To je njeno telo, to je ona.
Šta ću bez svog tela? To ne može biti. Sanjam. Da, sanjam. Hajde probudi se, probudi se Varvara.
Košmar. Ovo je košmar, ovo se ne događa.
Bilo mi je lepo u mom telu. U životu. Bože, šta ja to govorim. Kako u životu?! Pa živa sam, nisam umrla. O čemu ja to. Ili, ipak... ne, ne želim da umrem. Hoću da živim. Bože, šta mi se ovo dešava. Molim te, spasi me. Želim da živim.
Da, želi da živi. Zar to nije normalna želja?
Kako ću sada ovakva, bestelesna; pa neću moći da dodirnem Miloša, da ga poljubim. I majku da pomilujem, oca takođe. I brata. Kako ću bez Sare i Tatjane, bez Nastasije i Katarine kako ću. I Tabi!
Treba da se vidi sa njime.
Kasnim. Kako da mu javim da neću doći, da ne mogu da dođem. Čekaće me.
Sutra će otputovati i više ga neće videti, a trebalo je da se nađu u kafeu pored škole. Čekaće je i potom otići, i biće razočaran, možda i ljut što nije došla; a ona mu ne može poželeti sretan put, ne može da ga poljubi a bili su prijatelji.
Bože mili, pa valjda smo to još uvek?
I sva ta prijateljstva, šta će sa njima, šta će bez njih. Da li će Tabi ikada saznati šta joj se desilo?
Doista, šta mi se ovo dešava i kako?
A otac? Kako će on sve ovo da podnese? Kako će ona bez njega. Oseća da se poslednje niti koe je vezuju za sopstveno telo gube, da se one titrave plave niti rastaču, postaju prozračne i konačno da nestaju. Za njima ostaje samo sećanje. Ovako bestelesna čudno se oseća, drugačije oseća prostor; nikada se tako nije osećala kada je bila u svom telu. Ipak, nedostaje joj njeno telo. Da, gubi nešto vrlo bitno, neponovljivo i uzvišeno. Zbunjena je. Oseća gubitak, uznemirenost i strah.
Doista, šta se dogodilo?
Pokušava da se smiri, da razmisli, da se seti. Da li je to kraj? Da li je to početak nečeg novog i nepoznatog?
Polako Varvara. Hajde, jedno po jedno. Seti se. Gde si bila, sa kime, šta se dogodilo?
Trže se, ukazuju joj se slike. Šta je to? Nije li to revolver? Da, jeste, uperen u nju; uperio ga je u njeno čelo. Potom plamen, pa prasak. Osetila je udarac. Usledio je bol. Na kraju je nastupila snažna i zaslepljujuća svetlost. Konačno se setila svega.
Pucao je na mene. Pucao je.
Sve shvata.
Sećam se, podigao je pištolj i uperio ga je u mene. Pretio mi je. Onda je nanišanio i povukao obarač. Hteo je da me ubije, želeo je moju smrt. Ja sam mrtva. Znači... ovo je smrt. Umirem. Ne, ne, neeeeeee.
Krik odzvanja u njoj, ispunjava je. Van nje je bila tišina, tišina i tama. Dvojica ljudi u zelenim odelima užurbano i spretno rade oko njenog tela. To oni makazama seku njenu omiljenu majicu, seku njenu omiljenu majicu. Majicu koju Miloš voli. To je naljuti.
Ne, ne činite to. Stanite!
Želi da ih zaustavi. Upinje se. Zalud. Ne čuju je, ne vide je. Nemoćna je.
Ne činite to. Ne secite moju bluzu. Molim vas, nemojte. Ne volim to, ne volim da iko gleda moje grudi. Molim vas, ne činite to. Ne možete mi to raditi.
Posmatra nemoćna da ih spreči u rutinskoj radnji iako oseća da ne gledaju njene dojke; trude se da njeno telo vrate u život. Ipak, ona se stidi da bude obnažena pred nepoznatima. Pa, to je tako normalno. A oni bi da je vrate u život?
Kako? Kako ćete da mi vratite život?
Kako, kada ona više nije u svom telu. Pa, nema mu života bez nje a ona nije u njemu; nestale su i poslednje niti koje su je vezivale za njeno telo. Njeno telo. Šta je sada njeno telo; sada, bez nje. Ništa. Tvar.
Ljudski žamor. Primećuje da ljudi govore. Čuje poznati glas. Očev glas. Čuje očev glas. Šta to govori? To on plače. Vidi ga. Da, on plače.
Tata, tatice.
Pokušava da ga dozove.
Tata!
Zalud, ne čuje je. Glas je nejak; glas je slab, kao i sama reč. Nedelotvoran i nesvrsishodan. Glasovi mnoštva nadjačavaju očev jecaj. Gubi ga iz vida; mnogo je ljudi. Svetlost jenjava. Gde je. Ne vidi ga. Zna da je tu, oseća ga, no ne vidi ga. Samo kada bi mogla da ga vidi, da ga dodirne, da ga zagrli.
Tata, pomozi mi, plašim se tatice.
Samo da je čuje, pomogao bi joj.
Žamor. Ljudski rumor. Glasovi odzvanjaju poput eha i gube se da bi se vraćali i mešali sa glasovima drugih ljudi koji se tu unaokolo tiskaju; sudaraju se i upliću u nerazumljivi žamor.
Brzo, infuzioni rastvor, srce stabilno, tufer, nosila, puls nizak, Urgentni centar, sklonite oca da ne gleda, brzo nosila, sklonite se, lift, lift, puls nizak, hoće li preživeti, da li je mrtva, puls nizak, jadna devojka, nema izlazne rane, šta se desilo, komatozno stanje, komatozno stanje – odzvanja prostorom, odzvanja oko nje; mešali su se i sudarali glasovi, reči, zvuci, jauci, uzdasi, molitve. Reči tumaraju. Reči gube svaki smisao: beskorisne su, bezvredne. Njeno telo umire. Ona umire.
Tatice moj mili, spasi se. Pomozi mi. Tatice plašim se. Kuda me odnose. Kako ću sama? Mrak je i zaglušujuća tišina.
Ko kaže da je u početku bila reč? Laže!
Glasovi se gube i nestaju u daljini. Zvuci, tragovi nekadašnjih reči koje su nekada nešto značile, bivaju sve nerazgovetniji. Na početku je bila tišina. Na početku nije bilo ničeg.
Reči više nemaju nikakav smisao. Šta više mogu sa rečima?
Vidi oca. Vidi ga nemoćnog, vidi ga na kolenima, vidi ga kako glavom o zid udara, kako košulju sa sebe cepa. I on je nemoćan. Kao da ni sebi ne može da pomogne.
Tata, nemoj.
Očajna je; ni otac joj ne može pomoći.
Boje i zvukovi rasplinjavaju se i nestaju u tami, još jedva da je mogla videti kako podižu nosila i njeno telo pokriveno plahtom.
Kamo ćete sa mojim telom? Moje telo, to je moje telo. Moje. Vratite mi ga. Moje je. Ne, ne odnosite moje telo, čekajte.
Pokušava da ih dozove, da ih spreči, uzalud.
Čuje samo eho sopstvenih misli. Reči nestaju. Vidi sopstvene misli, lebde kao da plutaju oko nje; vidi ih kako pulsiraju u tami koja je prekrivala poslednje vidljive seni njenog tela pokrivenog plahtom, nosila i ljude koji stoje oko nje.
Šta se to događa? Kakva je to gužva? Da li to moje telo ipak umire?
Čuje glasove, a potom i sirenu kola hitne pomoći. Na mah joj se učini da vidi odbljesak rotacionog svetla na vozilu. Zavijajući zvuci se udaljavaju. Oseća da se i njeno telo udaljava, odvoze ga tim kolima, na nosilima sa infuzionim bocama nad glavom iz kojih u vene njenog tela utiču medikamenti. Ali, kako? Ona je ovde, gore, van svog tela; njeno telo je ništa bez nje. Šta je telo bez svoje duše? Ništa. Obično telo, materija, tvar. Ona – to je njena duša. Mada, volela je svoje telo, bilo je lepo, drago; divila se svom telu. Ne, ne sme se tek tako predati. Možda ipak još ima nade? Njena duša, njen duh je jak, njena volja je snažna. Ona, njena duša jeste njena jedina nada jer je deo svetlosti.
Moja duša je delić sveopšte i sveprisutne svetlosti, njegova ovaploćena čestica. Moja duša je moje spasenje.
Ne shvata najbolje sopstvenu misao. Kao da nije njena; deluje joj strano, nerazumljivo. Ona ipak želi da živi. Želi svoj život, sopstveni život. Onaj život. Želi da živi, zbog sebe, zbog Miloša, zbog oca, zbog brata. Pomisli da mora da se pokrene, da sustigne vozilo hitne pomoći, da dosegne do svog tela. Možda će moći da se vrati u pređašnji život? Pojavljuje se nada, mada slabašna. Oseća da se kreće prostorom, da je iznad vozila, da lebdi, slobodno, bez bilo kakvih otpora. Boje se razvlače, nejasne su kao i zvuci, pomešani i konfuzni. Ne obraća pažnju, to joj više nije bitno. Njeno telo. Želi do svoga tela.
Dobro je, to je bitno; daje znake života. Možda još ima nade?
Sve ostalo nije bitno. Sve će zanemariti. Zvuci se smiruju i gube se, skoro da više nije ni čula sirenu, niti brujanje motora, ni škripu kočnica, ništa. Oseća kako se njeno telo bori za dah, za otkucaj srca, za trzaj. Oseća kako bol prožima telo, njeno telo. Sluti kraj. Njeno telo pati. Njeno telo umire.
Ne smem biti malodušna.
Požele da se vrati sopstvenom telu, da mu vrati izgubljenu dušu, da mu udahne život, da uskrsne život u njemu, i ono da uskrsne.
Kada bih mogla da vratim tok događaja poslednjih pola časa, možda nešto više, svejedno, samo da ga vrati. Kada bih mogla da promenim sled današnjih događanja.
Njeno telo izdiše. Očajna je. Njen život, onaj sa Milošem, umire.
Zašto. To nije pravo. Pa, volim ga. Zar i ljubav da umre. Bože, nepravedan si.
To njen život umire, i onaj sa Milošem, sa Gordanom i Tanjom. Njen život, onaj sa ocem u tihim letnjim noćima pokraj otvorenog prozora i uokvirenih zvezda na nebu briše se. I Ivan, njen mali brat. Šta će sa njime biti? Njeni odlasci na fakultet. Propustiće predavanja, kolokvijume, ispite, sve to što joj je značilo.
Zašto?
Rotaciona svetla i zvuk sirene polute noć, uznemiravaju tišinu. Njeno telo krklja, lice mu postaje sve bleđe, kao da ne diše. Kola se zaustavljaju. Vrata se otvaraju i iznose nosila. Krupan mladić prati nosila i nosi bocu sa infuzionim rastvorom razgrčući ljude koji se tiskaju u dugačkom hodniku.
Zaslepljujuća neonska svetlost hodnika, jarka i bela, pulsirala je u njenim zenicama. Onda je iznenada i neobjašnjivo nestala.
Šta se to zbiva?
Oseti kako joj gore obrazi, drhte kao da ima groznicu.
Ima li to nade?
Svetlost, zaslepljujuća i vrela, valja joj se preko čela, peče joj slepoočnice, bol tinja i pulsira.
Osećam bol, dobro je. O, Bože moj mili, pa ja se to vraćam. Ima nade.
Krv joj curi niz obraze kao suza. Bol se gubi, kao i nada. Tišina je potisnula zvuke i šapate u operacionoj sali. Samo svetlost i praznina, neizmerna praznina, nedokučiva i sveprisutna – sveispunjavajuća.
Zna da više nikada neće osetiti svoje telo, da će ostati tek samo sećanja na sva ona lepršava čulna zadovoljstva. Čudan osećaj. Kao da joj se spava, ili je to samo umor zbog uzbuđenja. Možda je ovo ipak sve samo san, ili noćna mora.
Šta ću sada, sama sam i izgubljena u ovoj tišini, u ovom mraku, nigde luče prema kojoj bih krenula, čak ni tračka svetlosti, ni žiške, onog tračka koji daje nadu u spasenje.
Strah i nemir zavladaše njenim mislima.
Svakim trenutkom nemir je bivao intenzivniji, neizvesnost veća, a strah sve prisutniji. Kuda će? Izgubljena je. Nije li ovo ta večnost, tamna i bez zvuka. I sama. Kako se sama.
Tata, pomozi mi, molim te.
Onda, kao da je nešto ovlaž dodirnulo, nešto sveže i prijatno. Nije se uplašila. Oseti blago kretanje. Obris njene duše počeo je da se kreće, lagan i oslobođen. Spiralno. Obris njene duše; sebe je i dalje na neki način, uobičajen, materijalan način, doživljavala telesno, iako je bila svesna da njene telesnosti više nema. Sećanje na telesnost. Sećanje na život? To što u mraku oseća svoj oblik, što još nazire fluorescentne konture svog negdašnjeg tela, onog tela koje su tek neki tren ranije odneli na kolicima iz operacione sale pokriveno zelenom plahtom, ipak nije njena telesnost, ona telesnost koju je do pre kratkog vremena doživljavala kao sebe, kao ja, kao Ja.
Telesnost sada gubi svaki smisao. Oseća sebe, oseća da jeste i bez svog tela da postoji. Zna šta je bila, nije sigurna šta jeste, tek treba da sazna šta će biti.
Kuda ću sada, i kako, sa kime?
Najradije bih nazad, među ljude, u svoje telo. Već joj nedostaje Miloš.
Bože moj, šta da činim sa ovom ljubavlju u svojim grudima. Ima li više ikakav smisao sva moja ljubav?
Uspinjanje se nastavlja. Primećuje nad sobom tanku nit srebrnastoplave svetlosti. Kreće se ka njoj; ne može da odredi udaljenost, mada, više nije ni bitna. Kakav značaj uopšte može to da ima.
Da li išta što sam ikada saznala, da li bilo koja moja pređašnja misao, bilo koja moja emocija sada može da ima bilo kakvu vrednost i značaj?
Nastavila je da se kreće spiralnom putanjom ka svetlosti koja joj se čini kao da je i prostor i vreme, kao da je bez početka i kraja, kao da je pitanje i kao da je odgovor; pitanje koje tek treba da postavi i odgovor koji tek treba da čuje; kao da traje, da sve ispunjava jer je u svojoj biti večnost i sama sebi smisao, početak pre kojeg nije bilo ničeg, jer je i samo ništa, ishodište svega jer je sama sve.
Šta je ovo? Kakva je ovo svetlost?
Jarka i bela svetlost je svuda oko nje, kao da je proždire. Čudna svetlost. Neočekivana svetlost. Pulsirajuća svetlost.
Otkuda tolika svetlost? Kako? Ne razumem. Ništa ne razumem.
Gore joj obrazi. Oseća da joj gore obrazi. Zatečena je i pomalo uplašena. Teško diše.
Šta se dešava? Taj miris, kakav je to miris? Opor miris. I ta svetlost, zaslepljujuća i vrela, skoro opipljiva, otkuda ona?
Oseća kako joj se svetlost valja preko čela; oseća je, peče joj oči a potom, curi joj niz obraze kao suza. Zaslepljujuća i bolna svetlost; svetlost koja nadjačava zvuk. A suza? Ona ne plače. Da li je to suza?
Ne, to nije suza.
Zvuk. Da li je to čula i zvuk? Kakav zvuk? Da li je to zvuk prethodio svetlu ili joj se to čini? Da li to beše neodređeni zvuk ili prasak? Prasak?
Da, bio je prasak. Rezak i eksplozivan prasak.
Da li je to asocijacija ili do nje dospeva nečija misao. Običan zvuk ili vrisak? Prasak ili vrisak? Ili i jedno i drugo.
Da, prvo je bio prasak, tek je kasnije usledio vrisak.
Nije sigurna da li je čula prasak ili ga je osetila svim čulima, kao i svetlost kasnije. Mora da ga je čula. Mora da ga je osetila. Tako je logično da ga je čula. Na trenutak je osetila jak i kratak vazdušni udar. I miris, nakon koga je usledio ljut ojus u ustima. Seća se da je nakon praska usledila bol, tupa i kratkotrajna. Nakon bola se razlegao vrisak. Da, tek na kraju je nastupila svetlost.
Da, tako je bilo, svetlost je potisnula bol. Šta se dešava? Kako to da ne mogu da se setim šta se zbilo. Zar to nije čudno? To mi se nikada nije desilo. Nikada.
Ne razume, ništa ne razume. Sve ovo je tako čudno. Prasak, bol, vrisak, svetlost.
Prasak, bol, vrisak, svetlost. Ništa ne razumem.
Prasak, bol, vrisak, svetlost.
Šta to nedostaje u svemu tome? Šta to nedostaje u mom sećanju.
Prasak, bol, vrisak, svetlost. Nešto nedostaje.
Da, nešto nedostaje.
Čega se to ne doseća? Šta je bilo pre svega toga, šta se događalo? Gde je bila; šta je radila?
Bože, zar doista ne mogu da se setim?
Kada je svetlost počela da trne, pojavile su se boje. Boje u svetlosti. Bela. Bela kao raširena krila ptice u letu, kao krila bele golubice. Bela, kao prostrano nebo u sunčanom danu nad Dunavom. Belo kao beskraj. Crvena. Crvena kao zalazak sunca nad pučinom, kao njena krv na slepoočnici i obrazu. Plava. Plavo, kao jutarnje nebo. Plavo kao more. Plava kao ljubav. Žuta. Žuta, kao žitna vojvođanska polja. Žuto, kao sunce. Zelena. Zeleno kao voda penušave i razigrane Mlave; zelena kao slavonske hrastove šume; zeleno kao planinske livade. Da, čini joj se da je u jednom trenutku i ona lebdela poput golubice. Imala je neobičan utisak lakoće. Provlači se crvena nit glasova, nepoznatih i uzbuđenih, uznemirujućih; i krv njena koja joj teče niz obraz.
Otkud ova krv na mom obrazu?? Da li je to moja krv? Oh, Bože mili. Šta se to desilo samnom?
Koja joj je bila poslednja misao?
Poslednja misao. Nakon čega? Čega to ne mogu da se setim?
Čudno, nepomična je. Paralizovana je, da li svetlošću kroz koju ne može da kroči nikud, pa ni da se vrati, mada, više se ne seća kuda bi i mogla jer, iako se upinje, ne može da prodre kroz šumu glasova, povika, šapata, krika; čak ni do sopstvene misli. Paralizovana je. Čini napor da se pomeri, da ustane sa troseda na kojem sedi zavaljena, da pogleda oko sebe.
Kako mi je teška glava. Samo da pomerim, ruku, da odgurnem ovaj svet koji se tiska oko mene. Šta taj svet radi uopšte oko mene? Moja glava. Boli me glava, jako. Zašto me tako boli glava. Šta se to dešava. Šta se desilo. Zašto sam ovde? Zašto me boli glava?
Čudno, kao da sebe posmatra sa odstojanja, i te sve ljude što se tiskaju; sa odstojanja i sa visine. No to ne primećuje, nije joj čudno. Nije joj još čudno.
Šta traže ovi ljudi ovde? Ko su svi ovi ljudi? I gde sam ja to uopšte? Šta se dogodilo?
Misli joj naviru, kao i pitanja, iako odgovora nema, ne može ih pronaći u toj gužvi koja joj razvejava pažnju. Zbunjena je. Čini joj se da je ovaj trenutak po nečemu presudan, da predstavlja razmeđe nečega, mada ne zna čega. Šta bi to tek trebalo da dokuči. Mora da se smiri, da se usredsredi.
Varvara, hajde smiri se. Udahni duboko i pokušaj da se setiš. Hajde, seti se, seti se svega, od početka. Možeš ti to, moraš. Od toga sve zavisi.
Šta je to od čega sve zavisi: čega to treba da se seti?
Otkud mi takva pomisao?
Čudno, oseća peckanje po koži. Gleda svoje ruke. Kakve su to srebrnasto-plavičaste treperave žiške, nalik fluorescentnim nitima, drhtave i nežne niti poput majušnih igličastih munja. To čudo prekriva celo njeno telo. Posmatra svoje srebrnastoplavičaste šake, trepere, sjaje kao i ruke, kao i njena bedra, i noge. Šta se to sa njom zbiva?
Neeeee...“
Šta se dešava, šta je sa njenim glasom? Šta je sa njenim telom? Ovo nije njeno telo. Izgubila je glas. Ovo uopšte nije telo. To uopšte nije bio glas.
Šta je to sa mojim telom?
Uplašena je.
Bože moj, učini da shvatim šta se ovo događa.
Tek tada primeti pod sobom sopstveno telo, na trosedu. Stvarno telo. Iznad je, oseća da je i izvan. Iznad i izvan – čega?
Ne, to nije moguće! To doista nije moguće. Sanjam li ja sve ovo?
Prestravljena je samom pomišlju da je sve tako nauobičajeno. Teško joj je da same stvari nazove pravim imenom; plaši se priznanja jer bi time isključila samu mogućnost da se povrati iz košmara.
Očajnički priželjkuje da se probudi.
Bože mili, daj da je ovo sve samo ružan san. Daj da se probudim.
Kako je to čudan osećaj biti van svoga tela. Niti koje su je povezivale sa njenim telom tanje se, tamne, gube onaj čudni sjaj, postaju tanušne, nestaju; gube se spone između nje i njenog tela. Strah je; to što se odvaja od sebe, kao da se odvaja od života, od sveta, od izvesnosti. Od Miloša?
Zar doista ovo nije samo san?
Prostor oko nje se širi, oseća ga kao dodir, kao dah, topao i blag, lagodan. Oseća da lebdi u prostoru. Napetost popušta. Oseća blage otkucaje sopstvenog srca, onog u njenom telu. Njenog srca.
Moje srce.
Prepoznaje strujanje vazduha u grudima, grčenje mišića. I bol.
Čudno, ne osećam strah.
Pod njom je i dalje njeno telo, nepomično; prožimaju ga nevidljivi trzaji, vidi ih i oseća, oseća ih kao svoje. Toliko nepoznatih ljudi oko nje se tiska i užurbano kreće. Ima li nade da ostane uz svoje telo, ili u njemu? To je njeno telo, to je ona.
Šta ću bez svog tela? To ne može biti. Sanjam. Da, sanjam. Hajde probudi se, probudi se Varvara.
Košmar. Ovo je košmar, ovo se ne događa.
Bilo mi je lepo u mom telu. U životu. Bože, šta ja to govorim. Kako u životu?! Pa živa sam, nisam umrla. O čemu ja to. Ili, ipak... ne, ne želim da umrem. Hoću da živim. Bože, šta mi se ovo dešava. Molim te, spasi me. Želim da živim.
Da, želi da živi. Zar to nije normalna želja?
Kako ću sada ovakva, bestelesna; pa neću moći da dodirnem Miloša, da ga poljubim. I majku da pomilujem, oca takođe. I brata. Kako ću bez Sare i Tatjane, bez Nastasije i Katarine kako ću. I Tabi!
Treba da se vidi sa njime.
Kasnim. Kako da mu javim da neću doći, da ne mogu da dođem. Čekaće me.
Sutra će otputovati i više ga neće videti, a trebalo je da se nađu u kafeu pored škole. Čekaće je i potom otići, i biće razočaran, možda i ljut što nije došla; a ona mu ne može poželeti sretan put, ne može da ga poljubi a bili su prijatelji.
Bože mili, pa valjda smo to još uvek?
I sva ta prijateljstva, šta će sa njima, šta će bez njih. Da li će Tabi ikada saznati šta joj se desilo?
Doista, šta mi se ovo dešava i kako?
A otac? Kako će on sve ovo da podnese? Kako će ona bez njega. Oseća da se poslednje niti koe je vezuju za sopstveno telo gube, da se one titrave plave niti rastaču, postaju prozračne i konačno da nestaju. Za njima ostaje samo sećanje. Ovako bestelesna čudno se oseća, drugačije oseća prostor; nikada se tako nije osećala kada je bila u svom telu. Ipak, nedostaje joj njeno telo. Da, gubi nešto vrlo bitno, neponovljivo i uzvišeno. Zbunjena je. Oseća gubitak, uznemirenost i strah.
Doista, šta se dogodilo?
Pokušava da se smiri, da razmisli, da se seti. Da li je to kraj? Da li je to početak nečeg novog i nepoznatog?
Polako Varvara. Hajde, jedno po jedno. Seti se. Gde si bila, sa kime, šta se dogodilo?
Trže se, ukazuju joj se slike. Šta je to? Nije li to revolver? Da, jeste, uperen u nju; uperio ga je u njeno čelo. Potom plamen, pa prasak. Osetila je udarac. Usledio je bol. Na kraju je nastupila snažna i zaslepljujuća svetlost. Konačno se setila svega.
Pucao je na mene. Pucao je.
Sve shvata.
Sećam se, podigao je pištolj i uperio ga je u mene. Pretio mi je. Onda je nanišanio i povukao obarač. Hteo je da me ubije, želeo je moju smrt. Ja sam mrtva. Znači... ovo je smrt. Umirem. Ne, ne, neeeeeee.
Krik odzvanja u njoj, ispunjava je. Van nje je bila tišina, tišina i tama. Dvojica ljudi u zelenim odelima užurbano i spretno rade oko njenog tela. To oni makazama seku njenu omiljenu majicu, seku njenu omiljenu majicu. Majicu koju Miloš voli. To je naljuti.
Ne, ne činite to. Stanite!
Želi da ih zaustavi. Upinje se. Zalud. Ne čuju je, ne vide je. Nemoćna je.
Ne činite to. Ne secite moju bluzu. Molim vas, nemojte. Ne volim to, ne volim da iko gleda moje grudi. Molim vas, ne činite to. Ne možete mi to raditi.
Posmatra nemoćna da ih spreči u rutinskoj radnji iako oseća da ne gledaju njene dojke; trude se da njeno telo vrate u život. Ipak, ona se stidi da bude obnažena pred nepoznatima. Pa, to je tako normalno. A oni bi da je vrate u život?
Kako? Kako ćete da mi vratite život?
Kako, kada ona više nije u svom telu. Pa, nema mu života bez nje a ona nije u njemu; nestale su i poslednje niti koje su je vezivale za njeno telo. Njeno telo. Šta je sada njeno telo; sada, bez nje. Ništa. Tvar.
Ljudski žamor. Primećuje da ljudi govore. Čuje poznati glas. Očev glas. Čuje očev glas. Šta to govori? To on plače. Vidi ga. Da, on plače.
Tata, tatice.
Pokušava da ga dozove.
Tata!
Zalud, ne čuje je. Glas je nejak; glas je slab, kao i sama reč. Nedelotvoran i nesvrsishodan. Glasovi mnoštva nadjačavaju očev jecaj. Gubi ga iz vida; mnogo je ljudi. Svetlost jenjava. Gde je. Ne vidi ga. Zna da je tu, oseća ga, no ne vidi ga. Samo kada bi mogla da ga vidi, da ga dodirne, da ga zagrli.
Tata, pomozi mi, plašim se tatice.
Samo da je čuje, pomogao bi joj.
Žamor. Ljudski rumor. Glasovi odzvanjaju poput eha i gube se da bi se vraćali i mešali sa glasovima drugih ljudi koji se tu unaokolo tiskaju; sudaraju se i upliću u nerazumljivi žamor.
Brzo, infuzioni rastvor, srce stabilno, tufer, nosila, puls nizak, Urgentni centar, sklonite oca da ne gleda, brzo nosila, sklonite se, lift, lift, puls nizak, hoće li preživeti, da li je mrtva, puls nizak, jadna devojka, nema izlazne rane, šta se desilo, komatozno stanje, komatozno stanje – odzvanja prostorom, odzvanja oko nje; mešali su se i sudarali glasovi, reči, zvuci, jauci, uzdasi, molitve. Reči tumaraju. Reči gube svaki smisao: beskorisne su, bezvredne. Njeno telo umire. Ona umire.
Tatice moj mili, spasi se. Pomozi mi. Tatice plašim se. Kuda me odnose. Kako ću sama? Mrak je i zaglušujuća tišina.
Ko kaže da je u početku bila reč? Laže!
Glasovi se gube i nestaju u daljini. Zvuci, tragovi nekadašnjih reči koje su nekada nešto značile, bivaju sve nerazgovetniji. Na početku je bila tišina. Na početku nije bilo ničeg.
Reči više nemaju nikakav smisao. Šta više mogu sa rečima?
Vidi oca. Vidi ga nemoćnog, vidi ga na kolenima, vidi ga kako glavom o zid udara, kako košulju sa sebe cepa. I on je nemoćan. Kao da ni sebi ne može da pomogne.
Tata, nemoj.
Očajna je; ni otac joj ne može pomoći.
Boje i zvukovi rasplinjavaju se i nestaju u tami, još jedva da je mogla videti kako podižu nosila i njeno telo pokriveno plahtom.
Kamo ćete sa mojim telom? Moje telo, to je moje telo. Moje. Vratite mi ga. Moje je. Ne, ne odnosite moje telo, čekajte.
Pokušava da ih dozove, da ih spreči, uzalud.
Čuje samo eho sopstvenih misli. Reči nestaju. Vidi sopstvene misli, lebde kao da plutaju oko nje; vidi ih kako pulsiraju u tami koja je prekrivala poslednje vidljive seni njenog tela pokrivenog plahtom, nosila i ljude koji stoje oko nje.
Šta se to događa? Kakva je to gužva? Da li to moje telo ipak umire?
Čuje glasove, a potom i sirenu kola hitne pomoći. Na mah joj se učini da vidi odbljesak rotacionog svetla na vozilu. Zavijajući zvuci se udaljavaju. Oseća da se i njeno telo udaljava, odvoze ga tim kolima, na nosilima sa infuzionim bocama nad glavom iz kojih u vene njenog tela utiču medikamenti. Ali, kako? Ona je ovde, gore, van svog tela; njeno telo je ništa bez nje. Šta je telo bez svoje duše? Ništa. Obično telo, materija, tvar. Ona – to je njena duša. Mada, volela je svoje telo, bilo je lepo, drago; divila se svom telu. Ne, ne sme se tek tako predati. Možda ipak još ima nade? Njena duša, njen duh je jak, njena volja je snažna. Ona, njena duša jeste njena jedina nada jer je deo svetlosti.
Moja duša je delić sveopšte i sveprisutne svetlosti, njegova ovaploćena čestica. Moja duša je moje spasenje.
Ne shvata najbolje sopstvenu misao. Kao da nije njena; deluje joj strano, nerazumljivo. Ona ipak želi da živi. Želi svoj život, sopstveni život. Onaj život. Želi da živi, zbog sebe, zbog Miloša, zbog oca, zbog brata. Pomisli da mora da se pokrene, da sustigne vozilo hitne pomoći, da dosegne do svog tela. Možda će moći da se vrati u pređašnji život? Pojavljuje se nada, mada slabašna. Oseća da se kreće prostorom, da je iznad vozila, da lebdi, slobodno, bez bilo kakvih otpora. Boje se razvlače, nejasne su kao i zvuci, pomešani i konfuzni. Ne obraća pažnju, to joj više nije bitno. Njeno telo. Želi do svoga tela.
Dobro je, to je bitno; daje znake života. Možda još ima nade?
Sve ostalo nije bitno. Sve će zanemariti. Zvuci se smiruju i gube se, skoro da više nije ni čula sirenu, niti brujanje motora, ni škripu kočnica, ništa. Oseća kako se njeno telo bori za dah, za otkucaj srca, za trzaj. Oseća kako bol prožima telo, njeno telo. Sluti kraj. Njeno telo pati. Njeno telo umire.
Ne smem biti malodušna.
Požele da se vrati sopstvenom telu, da mu vrati izgubljenu dušu, da mu udahne život, da uskrsne život u njemu, i ono da uskrsne.
Kada bih mogla da vratim tok događaja poslednjih pola časa, možda nešto više, svejedno, samo da ga vrati. Kada bih mogla da promenim sled današnjih događanja.
Njeno telo izdiše. Očajna je. Njen život, onaj sa Milošem, umire.
Zašto. To nije pravo. Pa, volim ga. Zar i ljubav da umre. Bože, nepravedan si.
To njen život umire, i onaj sa Milošem, sa Gordanom i Tanjom. Njen život, onaj sa ocem u tihim letnjim noćima pokraj otvorenog prozora i uokvirenih zvezda na nebu briše se. I Ivan, njen mali brat. Šta će sa njime biti? Njeni odlasci na fakultet. Propustiće predavanja, kolokvijume, ispite, sve to što joj je značilo.
Zašto?
Rotaciona svetla i zvuk sirene polute noć, uznemiravaju tišinu. Njeno telo krklja, lice mu postaje sve bleđe, kao da ne diše. Kola se zaustavljaju. Vrata se otvaraju i iznose nosila. Krupan mladić prati nosila i nosi bocu sa infuzionim rastvorom razgrčući ljude koji se tiskaju u dugačkom hodniku.
Zaslepljujuća neonska svetlost hodnika, jarka i bela, pulsirala je u njenim zenicama. Onda je iznenada i neobjašnjivo nestala.
Šta se to zbiva?
Oseti kako joj gore obrazi, drhte kao da ima groznicu.
Ima li to nade?
Svetlost, zaslepljujuća i vrela, valja joj se preko čela, peče joj slepoočnice, bol tinja i pulsira.
Osećam bol, dobro je. O, Bože moj mili, pa ja se to vraćam. Ima nade.
Krv joj curi niz obraze kao suza. Bol se gubi, kao i nada. Tišina je potisnula zvuke i šapate u operacionoj sali. Samo svetlost i praznina, neizmerna praznina, nedokučiva i sveprisutna – sveispunjavajuća.
Zna da više nikada neće osetiti svoje telo, da će ostati tek samo sećanja na sva ona lepršava čulna zadovoljstva. Čudan osećaj. Kao da joj se spava, ili je to samo umor zbog uzbuđenja. Možda je ovo ipak sve samo san, ili noćna mora.
Šta ću sada, sama sam i izgubljena u ovoj tišini, u ovom mraku, nigde luče prema kojoj bih krenula, čak ni tračka svetlosti, ni žiške, onog tračka koji daje nadu u spasenje.
Strah i nemir zavladaše njenim mislima.
Svakim trenutkom nemir je bivao intenzivniji, neizvesnost veća, a strah sve prisutniji. Kuda će? Izgubljena je. Nije li ovo ta večnost, tamna i bez zvuka. I sama. Kako se sama.
Tata, pomozi mi, molim te.
Onda, kao da je nešto ovlaž dodirnulo, nešto sveže i prijatno. Nije se uplašila. Oseti blago kretanje. Obris njene duše počeo je da se kreće, lagan i oslobođen. Spiralno. Obris njene duše; sebe je i dalje na neki način, uobičajen, materijalan način, doživljavala telesno, iako je bila svesna da njene telesnosti više nema. Sećanje na telesnost. Sećanje na život? To što u mraku oseća svoj oblik, što još nazire fluorescentne konture svog negdašnjeg tela, onog tela koje su tek neki tren ranije odneli na kolicima iz operacione sale pokriveno zelenom plahtom, ipak nije njena telesnost, ona telesnost koju je do pre kratkog vremena doživljavala kao sebe, kao ja, kao Ja.
Telesnost sada gubi svaki smisao. Oseća sebe, oseća da jeste i bez svog tela da postoji. Zna šta je bila, nije sigurna šta jeste, tek treba da sazna šta će biti.
Kuda ću sada, i kako, sa kime?
Najradije bih nazad, među ljude, u svoje telo. Već joj nedostaje Miloš.
Bože moj, šta da činim sa ovom ljubavlju u svojim grudima. Ima li više ikakav smisao sva moja ljubav?
Uspinjanje se nastavlja. Primećuje nad sobom tanku nit srebrnastoplave svetlosti. Kreće se ka njoj; ne može da odredi udaljenost, mada, više nije ni bitna. Kakav značaj uopšte može to da ima.
Da li išta što sam ikada saznala, da li bilo koja moja pređašnja misao, bilo koja moja emocija sada može da ima bilo kakvu vrednost i značaj?
Nastavila je da se kreće spiralnom putanjom ka svetlosti koja joj se čini kao da je i prostor i vreme, kao da je bez početka i kraja, kao da je pitanje i kao da je odgovor; pitanje koje tek treba da postavi i odgovor koji tek treba da čuje; kao da traje, da sve ispunjava jer je u svojoj biti večnost i sama sebi smisao, početak pre kojeg nije bilo ničeg, jer je i samo ništa, ishodište svega jer je sama sve.
Нема коментара:
Постави коментар