-Đeca opet kradu šećer sa tavana – reče Dragan neodređenim glasom svojoj
ženi Gari. Jedva sam iskamčio taj džak preko crvenoga krsta. Propnu se gore, pa
kašikom …
- Što će đeca, željna …- promrmlja žena
brišući pačarvom glibavu mušemu na stolu.
- Bolje ti je da ćutiš – procedi Dragan,
zagledan u zid na kome beše rajsnadlama nakrivo nakačen lik Pavla Đurišića,
iscepan iz nekog požutelog kalendara istačkanog muvljim izmetom.
Držeći se za grlić flaše „Stomaklije“, u
svakojutarnjoj dilemi dal da dospe još jednu, ili da pođe da namiri stoku,
mislima lutaše po poljima rodnog sela u Metohiji.
Pruži ruku pred sebe da ubere zrele
trešnje ispred očeve kuće, ali one nestadoše u magli koja je prekrila livade.
U tom trenutku primeti da je preturio
flašu, i da se, njemu dragocena tekućina, razliva po stolu.
- E, da mu jebem oca ! – skoči sa drvene
klupe – što mi tu bogoradiš po stolu s tom krpetinom – razdra se ženi i izlete
iz kuće. Znao je da u džepu ima još samo dva evra, a da socijalno neće skoro.
Deci treba dat za školu, autobus, „da iziju komat ljeba“ …
Prođe pored kuće, krenu rukom za motiku,
pa za grabulje, odmahnu i zalomi ka štali, koja se nalazila u podrumu iza
visoke kamene kuće.
Dohvati vile i poče da skuplja balegu po
štali, bacajući je na gomilu u ćošku. Radio je kao sumanut, kao da ga sam đavo
goni, sve dok ga ne preseče u predelu bubrega.
Onda zastade, osloni se na dršku od vile,
i rukavom obrisa znoj sa čela.
Pogled mu pade na stvorenje koje mirno
ležaše na malo slame u uglu štale. Beše to potpuno crna krava, sasvim smirena,
i krupnih žalosnih očiju.
- A đe si mi ti garavušo – iznenada se
razneži Dragan – ti crna, a šestoro đece mi bijelim mlijekom podnjivi. Da mogu
orden bi ti da, tako mi Boga, no nemam oklen. A da ti što drugo mogu pomoć, bi
ja rado, no vidiš da je i mene Bog, ili Tito, omrčio isto ka tebe !
Ovo obraćanje kravi njemu je bilo
potrebno. Imao je utisak da ga ona razume, ali, za razliku od njegove žene – ne
odgovara. Tad bi se, kao, malo oraspoložio. Taj njegov monolog, za njega je bio
dijalog, bolesni pokušaj da se našali na svoj račun, a koji mu nikako nije
skidao onaj teret koji nosi u sebi.
Zaćuta oslonjen o vile, opijen mirisom balege.
Misli mu odlutaše u rodnu, daleku,
Metohiju.
Tog jutra nebo je najavljivalo kišu. Video je da od rada na njivi neće
biti ništa. Taman poče da nazuva gumene opanke, kad začu rafale koji se velikom
brzinom približavahu imanju. Utrča u kuću, dohvati lovnicu sa zida, i stade na
prag.
Uz rafale iz škorpiona pred kuću ulete
vojnički džip, i iz njega iskoči vojnik pod punom ratnom opremom. Bio je to
njegov brat od strica Madžo, bivši bokser beogradske „Zvezde“, kriminalac, i
specijalac ovog haotičnog rata.
- Dragane, moram hitno sve da vas
evakuišem za Crnu Goru, dolaze Miloševićevi tenkovi, sravniće sve sa zemljom,
njih ne interesuje koje je naše, koje šiptarsko, rat je to jebiga …Aj brzo pali
taj pivarin kamion i trpaj decu i ženu, imamo samo dva minuta.
- Ne idem ja niđe sa ovoga praga, bolje
ođe da okončam no u tuđinu, ovo mi je sve što imam, očevina …
Jedva su ga odvojili od vrata trojica
jakih specijalaca i ubacili u prikolicu kamiona. Tu su već bila šćućurena
njegova žena i deca, pokrivena ćebadima i dekicama, na brzinu pokupljenim.
Moram poćerat kravu - brzinom munje
prolete Draganu kroz glavu- kako će mi đeca bez varenike, i gotovo istovremeno
skoči s kamiona. Dok je izvlačio crnu kravu iz štale, već se čulo snažno brujanje tenkova koji nadiru
ka selu.
Kamion je velikom brzinom odmicao od kuće,
kad poče da rominja hladna kiša, kvaseći crnu kravu, Draganovu tanku košulju i
balegave bose noge.
-
Ostadoše
ti opanke Dragane - reče zabrinuto Gara.
-
Ostade
mi duša – procedi Dragan.
Dok su mu se kapi kiše mešale sa suzama, crna krava primače glavu, i
poče da mu liže osedelu bradu.
Probudi se iz magnovenja
misli i pogleda u kravu koja ga gledaše tužnim, krupnim crnim očima. Kao da su
u njima stalno stajale suze, koje nikako da procure.
Od kad su došli u Crnu Goru, samo leži.
Neće nikako na noge. On joj ujutro pokosi sveže trave i donese. Ona žvaće i
preživa, čini se kao da joj to pričinjava napor i tegobu, ali kao da oseća
obavezu da nahrani Draganovih šestoro dece. Ipak, svakim danom daje sve manje
mleka, kao da se polako i sama gasi.
Dragan izađe iz štale i ode da kosi.
Znojio se ceo dan, nije ništa ni jeo ni pio.
Kad u sumrak sede za sto, u hladovini sobe, opet se uhvati za flašu
„Stomaklije“ koja i dalje stajaše na stolu, gde i jutros. Levom rukom primače
požutelu rebrastu čašicu. Onda mu glava klonu na ruku koja drži flašu i
progovori, jedva čujno : „Ođe nas zovu Šiptari, a kad ojdemo u Srbiju, Cigani.
Čiji smo mi ?
Drhtavu levu ruku zavuče duboko u džep i
izvuče zgužvani smotuljak od lista đačke sveske. Stavi ga na sto, a iz njega
poče da se rasipa kristalni beli šećer.
-
Uzmite
đeco – reče klonulo.
Ujutro je u štali zatekao uginulu crnu
kravu. Suze su joj konačno procurele.
Više nije imao s kim ni da se našali …
Нема коментара:
Постави коментар