Gradovi koji žive
za svoj zaborav u noći,
oduzeti u
armiranom besu svojih potomaka,
pokopani na
slavljeničkim smetlištima –
dok danju
poziraju na razglednicama
mamurnom
nepomičnošću,
umiveni
licemerjem svojih fotografa,
zastali u mitskom
bezvremerju objektiva,
farisejski
okrečeni i otužno sladunjavi.
Dučićeve himere –
sada tranzicione pustoši,
oni provincijski,
uredno katapultirani u
obećana urbana
grotla, ovi prestoni, svedeni
na rušilački
maraton nevidljivog kolosa,
demetropolizovani,
tribalni, srditi.
Vertikalna
hodočašća u prazninu oblakodera,
dok templari
gordo čuvaju tišinu priobalja,
huk ulice postaje
vertigo obezumljenog krda
nagnanog u galopni
trk kroz torove ulica.
Zadovoljna gomila
će potom izbljuvati svoj bes
na betonske
oranice svojih izbrazdanih trgova,
proslavljajući
nacionalni uspeh svojih najboljih sinova,
sveštenici će pozvati
ljude i minerale na sabornost,
farmakosi na
uljudnost reizbora žrtve,
lapot razuma će
imati civilizacijsku obrazinu zakona,
a sve će aminovati
nesuđeni monarh u drugom stanju
unutrašnjeg izgnanstva.
Nastavnici će
zadovoljno bežati sa časova,
deca će učiti kod
privatnih magova i astrologa
prednosti i mane
svoje horoskopske biopsije,
pakleni krug će
otvoriti i zatvoriti Drug Bobo
tužnom muzičko-scenskom
ispovešću koja će izmamiti
gerijatrijske
uzdahe razigranog kola srpskih sestara.
Samo će u
fasadnoj prljavštini jednog lenjog solitera
neki nezahvalni
pesnik, glave blesave zakoprcane u vešeraj
niskog
(zapisanog&kustu-ku-ku-ričinog) podzemlja,
kušati
gravitacijski magnet zemljine teže,
te bubnuti sa
osmog sprata,
na otvorenu
školjku trabant automobila.
Нема коментара:
Постави коментар