Poveli su nas na nekakav izlet , nas akcijaše. Bila je nedelja, valjda.
Pozdravio sam se sa suvim drvetom u sredini naselja . Činio sam to svakog jutra . Neko se beše izmokrio kraj njega . Ili je to ono noćas plakalo .
Marija me je gledala svojim velikim očima . Ona je bila siroče .
U širokim zenicama video sam neku zelenu livadu i crvenilo po njoj .
Krv ili bulke . Drveta nije bilo .
Logor je bio okružen bodljikavom žicom . Nije bilo nikakvih stražara . Ali kroz glave su nam besomučno marširali zeleni šljemovi sa kukastim krstovima . Osećao sam strašan svrab između nogu . Bio je to sasušeni znoj . Zapravo, so koja mi je nagrizala kožu na preponama .
Po pustim sobama bezbojni zidovi . Na njima poruke . Različiti rukopisi . Tuga , strah , pomirenost ...Ugljenom , olovkom , ničim .
Lavirint mrtvih soba , živih zidova .
A onda odjednom. Ne znam kako sam došao do te sobe . Zastakljena vitrina sa dečjim igračkama . A možda i nije bilo drugih igračaka . Samo ta jedna . Ali u njoj je bila skoncentrisana tuga svih izgubljenih detinjstava .
Bila su to mala kola , ne sećam se više od kakvog materijala , sa dva malena upregnuta konjića . Ili su to bili kučići . Zućkasti , čini mi se , ili tako neke , bolne boje . Jedan od njih beše posrnuvši pao na prednje noge .
Stajao sam sa rukama u džepovima i gledao kako umire . Ušla je Marija , klekla na betonski pod i počela da jeca .
Nisam rekao ništa .
Нема коментара:
Постави коментар