Kažu da je Noje dugo plivao u govnima, tražeći izgubljenu arku, dugo se plašio neuspeha i odolevao kušnjama. Njegova je bela golubica pronašla jato cirkuskih ptica i zaboravila na čoveka koji je čekao spas. Umesto grančica masline, u magli i paučini plutalo je uvenulo cveće. Noje više nikada nije video dugu. Na kraju je klonuo, previše gladan i žedan, uplašen i potpuno sam.
Očajnik je prezreo veru, misleći da je Bog prekršio obećanje. Ali Noje nije mogao da vidi da je potop došao sa druge strane. Jedne je oči iskopao, kažu, a druge je oči zaklopio, treće je oči zamislio i oterao strah. Omamne boje i umilni zvuci počeli su da ga osvajaju. Govna su zamirisala i utolila mu žeđ i glad.
Neki kažu da je procvetao, i hiljade dresiranih leptira doletelo je da zavede tek otvoreni cvet. Od mnoštva samo za njega biranih reči i slika istkao je svoju molitvu. Kažu da je dugo trajao nestvarni ljubavni pir između čoveka i njegovih želja. Noje je bio veseo, jer više nije bio sam. Nije osećao ni strah, ni glad. I tek ponekad u čudu pitao se: „Šta li sam to uopšte tražio?“.
Drugi kažu da je ubrzo uvenuo, potpuno slep i zatrovan govnima. Plutao je bespućem sve dok ga tajanstvena struja nije donela do davno obećanog cilja. Na planini Araratu nasukao se jedan uvenuli cvet. Kraj njega mrtva leži bela golubica, – ili je to, možda, šareni cirkuski papagaj.
Očajnik je prezreo veru, misleći da je Bog prekršio obećanje. Ali Noje nije mogao da vidi da je potop došao sa druge strane. Jedne je oči iskopao, kažu, a druge je oči zaklopio, treće je oči zamislio i oterao strah. Omamne boje i umilni zvuci počeli su da ga osvajaju. Govna su zamirisala i utolila mu žeđ i glad.
Neki kažu da je procvetao, i hiljade dresiranih leptira doletelo je da zavede tek otvoreni cvet. Od mnoštva samo za njega biranih reči i slika istkao je svoju molitvu. Kažu da je dugo trajao nestvarni ljubavni pir između čoveka i njegovih želja. Noje je bio veseo, jer više nije bio sam. Nije osećao ni strah, ni glad. I tek ponekad u čudu pitao se: „Šta li sam to uopšte tražio?“.
Drugi kažu da je ubrzo uvenuo, potpuno slep i zatrovan govnima. Plutao je bespućem sve dok ga tajanstvena struja nije donela do davno obećanog cilja. Na planini Araratu nasukao se jedan uvenuli cvet. Kraj njega mrtva leži bela golubica, – ili je to, možda, šareni cirkuski papagaj.
O autoru: Dalibor Drekić (Virovitica 1975.); piše poeziju, prozu, aforizme, epigrame, anagrame..., sa posebnim akcentom na formi palindroma. Objavljivao u časopisima i zbornicima: „Književne novine“ 2007-2010, „Vršačko pero“ 2009 i 2010, „Svetlost kresiva“ 2010“, „Kuće u vazduhu“ 2010, Najkraće priče 2010“ Erato nad Kucurom 2011, „Žubori sa Moravice 2011.“, „S čime u Evropu“/Mrkonjić Grad 2011“...). Živi u Beogradu.
Нема коментара:
Постави коментар