Svakog utorka odlazim u taj tržni centar prepun spokoja i tišine, kao da je zvuk nestao, a boje dobile treću izmeđnu dimenziju. Ne znam šta bih bez svih tih utoraka, verovatno bih još više mrzeo ponedeljke ili čitave nedelje, a možda bih i prestajao da mrzim, ne bih li osluškivao zamahe krila gavrana. U tržnom centru uvek me čekaju dva mila mi stvorenja, ispovest i nedeljni painkiller, pa shodno tome mogu reći da mi je utorkom lepo, jer svakom je lepo kada je srećan. Moja koleginica sa posla, ne znam joj ime, ali i ona ima svoje dane, kada se oblači u belo i uzima nedeljnu dozu patetic lekova. Mislim da je sjajna plivačica po snovima, jer se nikada ne udavi. Tako barem ona tvrdi. Četvrtog utorka u prošlom mesecu bio sam u tržnom centru Insom, veoma kvalitetnom, ali neokrečenom, a i zaposleni imaju bezbojna odela i recituju bezbojnim jezikom, što mi jako smeta. Pitali su me šta sanjam ovih dana, a ja, da bih zadržao svoje radno mesto, kažem im nešto bezazlenije od ovog što ćete sada čuti, moj Dnevniče. Pišem jer ne želim da ovo budu zauvek zaboravljene noći, jer je i to život- svakonoćica, ali 8000 puta brži od ove bedne svakodnevice. Verujte mi da je tako. Najviše se bojim da izgubim Launovo stvaralaštvo, jer je ono samo tada živo i nikada se ne može probuditi, i upasti u svet dnevnog svetla.
Sanjao sam da bežim od zvuka za slepe na semaforu: „Slobodan prelaz preko nesrećne ulice“, ali moje noge bolele su i uvek bih stajao izmoren u blizini nekog drugog semafora, koji je uvek za nijansu glasniji od prethodnog, što me je teralo da pomislim na buđenje, kao večni i jedini lek. Sanjao sam i psa sa zelenim očima, koji bi me napadao hitro i samouvereno, pa je uspevao da otkine i komad mesa sa listova. Uvek uspevam da mu pobegnem u mrak, ali on je i tamo sve video svojim zelenim mačjim očima. Sanjao sam i stariju ženu u crnom pletenom džemperu, kako priča 200 km na čas, jako nervozna i besna, ali mene to nije mnogo doticalo, jer me nije videla, a ni čula. Taman sam hteo da im kažem još koju izmišljotinu, ali dadoše mi painkiller... šteta. Poslaše me na recepciju da platim, ali ja skrenuh u jednu prostoriju - ostavu, gde odspavah partiju... To je bio mučan San, jer je bio prazan, a i predugo je trajao, čini mi se.
Budim se ponekad, onako istinski, a uglavnom sam u snu, jer kažu komšije da ne izlazim iz kuće, osim utorkom, a često i dođu da me probude, ukoliko je neka „bitna“ stvar u pitanju. Tako su me prošle nedelje budili samo zbog klizišta u susednom kvartu, kao da sam ja dužan da paničim sa ostalima... haos. Mnogo mi je lakše da sam kreiram svetove, jer mi je to struka. Najviše volim da upravljam izgradnjom gradova u kojima caruju jedino moji arhitektonski projekti i zahvati. Dešava se da zaboravim gde je zemljište, pa počnem da sejem projekte po zidovima i plafonu sanjalačke kocke. Nije ni to loše, ali sve pada sa plafona i zidova, što ume da stvori buku, pa me ponekada i probudi... haos.
Ono što u Insomu nikada ne bih pomenuo, jeste osma strana časopisa Uzgajanje i pomno zalivanje zaboravnih NEkultura, na kojoj su se nalazila četiri veoma važna članka, raspoređena u četiri kvadrata, koji čine jedan veliki kvadrat, ukviren stranicom novina. Kvadrati su bili raspoređeni u nekakvom krstu, a njihova sadržina ispunjavala je prostor okolo tog krsta. To su dobri tekstovi, jer je uvek teško pročitati ih, a nikada ih nisam razumeo, i uvek im se iznova vraćam... nekad ih i ne vidim na osmoj strani, jer su na naslovnoj, a jednom se desilo da je osma stranica istrgnuta, pa sam je pronašao ispod velikog crnog šlepera, na parkingu u južnom delu Bagdadusa.
U levom gornjem članku dat je opis epa Kuzman i beli mu grad; u prvom do njega je recenzija zbirke poezije „Zaboravljene noći“, uklinjenog pesnika Launa; levi donji ugao rezervisan je za izveštaj iz tampon zone bezbednosti, koji je uvek imao drugačiji naslov, a poslednji put je pisalo – Bombardovanje mravinjaka Bagdadus; desno od ratnog izveštaja uvek su vesti iz porodičnog života, a ovoga puta gostovala je porodica oklopnih mlinova za kafu.
Priča o dečaku Kuzmanu uvek je potresna, jer je reč o sedamnaestogodišnjaku koji je sam na ovom svetu, krivicom rata, a pritom postaje čovek, bez obzira što je izgubio dušu i pamćenje. On je jedna uplašena jedinka u jatu lešinara. Ponekad se probudi ispod gomile leševa u nekakvoj zapaljenoj vikendici u planinama... Stalno se plaši pucnjeva, gladan je i žedan, a što je najteže, ne poznaje ni jednu jedinu emociju i uvek se iznova čudi svom plaču i jecajima žena oko sebe. Posle pada u reku, Kuzman postaje drugačiji, a posle hica iz snajpera postaje sasvim nova ličnost. Ipak je uspeo da razume minimum kiklopa, pa je pobegao u novi svet. Od kraha psihe i mentalne propasti spasila ga je umisl belog grada, koja ga je štitila i ponekad imitirala njegov krst.
Recenzija Launove poezije uvek je umela da probudi setu i melanholiju u meni. Ovaj članak uvek je stermio nekakvom dubljem dnu. Književni kritičar uvek je navodio primere pesama, klevetajući na patetičnog, groznog i nedoraslog romantičara Launa, koji je bio, ništa drugo do uklinjen na stenje, ali nebitno... Sada je čika kritičaru dunulo da izabere, kako on kaže, celu neopatetičnu pesmu, zvala se Gubim u snu.
Večeras do noći ostalo je malo
Vetar je nosio reči moje
U letu, u vazduhu ime se znalo
Večeras sam video lice tvoje.
Bilo je malo odraza sreće u meni
Držao sam obećanja jedno za drugim
Reči ostavljam tebi, samo tebi
Za sve postoji misao, smisao i laž.
Moj raj se jasno vidi u bari
Kao odsjaj bez svetlosti i senke
To je tajna reka slatkih sećanja
Ali moj raj su snovi i beznađa.
Zlatne ruke gubim i ostavljam
Ko je u mene došao, možda
Boje u glavi hodaju – ruže hodaju
Krv je crvena,
a i voda na ruže po-T-seća.
Kritičar: Jadnog li jada jađenome uzaludu...
Rat ovog tipa uvek je u meni budio znatiželju, ali Kritičarevo granatiranje umelo je i da me uznemiri i probudi na momente. Tako je Launovo delo nestajalo, komad po komad... plovilo je po površini Crvenog mora ljudskoga mu zaborava.
Ratni izveštaj u donjem levom uglu – Bombardovanje mravinjaka Bagdadus bio je takođe zaboravom zaliven, kao i sve ostale biljke sa ponekadne osme stranice časopisa. Izveštaji su obično datirani, pa i ovaj: 28.3.2003. godine, 12 sati i/ili 14 minuta. Uvek su sveži i krvlju natopljeni – sad but true, što bi rekao Džejms Hetfild. Bagdadus – Snažne eksplozije odjekivale su u petak uveče Bagdadusom, nakon serije anatemskih napada tokom dana, javlja dopisnik Zaborav presa sa ovog sveta. Najmanje 30 ljudi je poginulo, a 47 ranjeno u poslepodnevnom napadu na pijacu u severozapadnom delu Bagdadusa, naveli su bolnički izvori. Direktor bolnice je izjavio da se pijaca nalazi u blizini bolnice i da tu nema vojnih ciljeva...
U kvadratiću desno od vojnog izveštaja bio je tekst o oklopnoj porodici mlinova za kafu. Neki naučnik ovde je izjavio da među svim aparatima u tradicionalnim i identitetskim domaćinstvima, ni jedan ne podseća na vojno oklopno vozilo, osim ručnog mlina za kafu... zanimljivo je da u svakoj kući, prema njegovoj tvrdnji, postoji po tri mlina, dva veća i jedan manji, što predstavlja roditelje i dete. Nauka se sada bavi unormaljivanjem i uporodičavanjem Rata, tenkova i drugih oklopnih vozila, jer, dabome, i oni imaju prava na svoju paradu vojnog ponosa i morala. Sada je njihovih 666 zidarskih minuta!
...da, sanjao sam i nekakav pogreb, moj Dnevniče, na kojem nema venaca, već samo kolutovi glogovog trnja, jer je pokojnik umro 160 dana pre tog dana, a još uvek vrišti... maršira
Picerija „Kat“; ponoć; sedim sa prijateljem i pripremam se za sutrašnji utorak. On mi je uporno pričao o svom kumu, koji je doživeo kliničku smrt i izašao iz kapele pred onu skrušenu masu... to je bila opšta bežanija, kaže On i umre od smeha. Posle 160 dana isti čovek je zaista preminuo, ali promenili smo temu, jer je pica bila preukusna... On se malo i zagrcnuo...
Gospodine, možete li nam reći nešto više o vašim snovima? Da li vam prijaju lekovi koje vam prepisujemo? Da li ste srećni subotom?
AAAA! ...ponovo semafori... puca mi glava od buke... opet padaju ljudi sa plafona projektantske kocke, ili se to Kuzman plaši pucnjeva... možda Launa granatira onaj prokleti Književni mu NADRI-Kritičar ili Bagdadus tone u podrume mravljeg vinogorja... moguće je i da naučnik mozga, pa zatim gubi sive ćelije u sitnim eksplozijama...
Čoveče, barem danas se probudi, kuća mi tone na klizištu! Potrebna mi je tvoja pomoć. Ustaj, budi se, nasluti! Hoću, dragi moj Insome, samo mi dodaj crnu kutiju painkiller-a sa kuhinjskog stola, konstruktiviši moj haos i biću stub tvoje Domovine.
O autoru: rođen u Čačku. Poeziju aktivno piše od 2004. godine. Do sada je objavio jednu zbirku pesama, pod naslovom "Bistre oči". Pored poezije Milan piše i prozu u vidu kratkih priča. Studira srpsku književnost u Novom Sadu i planira izdavanje svoje nove knjige poezije u tekućoj godini.
Нема коментара:
Постави коментар