среда, 09. фебруар 2011.

Vladimir Perić : Beogradska priča

            Nekoliko minuta je prošlo od podneva. Sunce je upeklo kao što to obično čini sredinom jula, ali se to nije odražavalo na unutrašnjost moje sobe koju su štitile roletne, spuštene skoro do kraja. Matora skalamerija od telefona je čučala kraj uzglavlja. Sivi telefon, sa brojčanikom, kakav se nalazio po kancelarijama u vreme socijalizma. Ne znam zašto sam ga još koristio, pored silnih bežičnih telefona, sa memorijama, imenicima, različitim melodijama i identifikacijama poziva. Kada je zazvonio svojom glasnom, promuklom a zvečećom zvonjavom, koja podseća na kolibrija zarobljenog u zvonu na biciklu, setio sam se zašto ga čuvam – nijedan drugi ne može da me probudi.
            „Molim!“ promrmljao sam u slušalicu, iako nisam bio siguran da li sam je dobro postavio na usta, odnosno uvo.
            „Jesi li doručkovao?“ upitao me je glas koji mi nije bio poznat.
            „Spavam!“ odgovorio sam nevoljno.
            „Obuci se i dođu u kafanu „Kragujevac“ na Zelenom Vencu!“
            Kafana „Kragujevac“ je bila, u to vreme, jedna od retkih starih kafana, ako izuzmemo muzejske kafane, do kojih je strane turiste vodio znak na kome je pisalo Bohemian quarter. Dakle, kafana koja je imala specifičan duh i konobare koji su rado pili sa gostima, i koji su znali nebrojano mnogo urbanih mitova. To je, takođe, bila i jedna od retkih kafana gde se račun mogao platiti preko firme, a kako ja nikad nisam bio upućen u birokratiju, za mene je to bio šarmantan, pikasovski momenat plaćanja autogramom. I taj sto kome sam prišao, a koji je bio prenatrpan velikom količinom mesa sa roštilja, raznih salata, piva i belog vina, bio je plaćen autogramom.
            „Ja sam prijatelj tvog pokojnog dede! Dugo godina smo zajedno radili. On ima jedan zadatak za tebe!“ rekao je brkati čovek, bez i malo uvodnog ćaskanja.
            „Ja se izvinjavam, ali moj deda je mrtav već petnest godina!“ mrmljao sam punim ustima, halapljivo gutajući ćevape i šopsku salatu.
            „Ne pravi se pametan, nego slušaj! Nemamo mnogo vremena! Nekada je naše preduzeće bilo veoma jako. Bili smo među najboljima u regionu. Međutim, onda su došla tmurna vremena i velike društvene promene. Stari način života odlazi u prošlost! Preduzeće je, kao i mnoga druga, dovedeno do propasti, i sada životarimo čekajući da nas otkupi neki od mnogobrojnih velikih lopova! Radnici životare u nekom imaginarnom vremenu, uglavnom se opijajući po jeftinim bircuzima!“ napravivši kratku pauzu, dolivao mi je pivo u polupraznu čašu, netremice me posmatrajući svojim umornim, krvavim očima.
            „Deda ti je bio vidovit!“ nastavio je brkati čovek. „U prvom delu pisma, detaljno opisuje tranziciju i dešavanja u društvu!“
            „Aha...“ nezainteresovano sam ispratio. Nakon godina društvenog mućkanja kao u šejkeru dosadnog, fensi kluba, i velikog broja propalih ideala, čoveka retko šta više fascinira.
            „Ali nije samo bio vidovit, već je imao briljantan um, pa je smislio i rešenje za sadašnje stanje!“ dovršio je brka, sa blagom veselošću u glasu, i viljuškom ulovio zalogaj dimljene vešalice.
            „Ali kakve to veze ima sa mnom?“ upitao sam još uvek nezainteresovano, ispijajući gutljaj iz polupune čaše.
            „Pismo je adresirano na tebe! U njemu se kaže da ti treba da obaviš određeni zadatak. Evo ti pismo, u njemu ti je sve jasno napisano! Ja te neću više zadržavati, a moram i da obavim neke poslove!“
            Brka je ustao od stola, potpisao račun i, gegajući se napustio lokal. Krajičkom oka ispratio sam ga, nastavljajući da smanjujem količinu mesa na stolu. Na kraju sam naručio kafu koju sam morao da platim, budući da moj autogram nije imao snagu plaćanja. Ispijajući vrelu balkansku kafu čitao sam dedine redove, pisane pre 15 ili, možda, 20 godina. Nakon slikovitih opisa budućeg, sada već prošlog, odnosno sadašnjeg vremena, usledila je adresa na koju treba da se obratim:
MM
Knez Mihailova 19
            Knez Mihailova? Tamo neko živi? Verovatno se svaki novobeograđanin to pita. Ljudi koji žive u nekom od blokova Novog Beograda su, u Beogradu, polu-turisti. Svakom strancu će reći da je ovo njihov grad, pa ipak, u Starom Gradu se neće osećati kao kod kuće.
            Između blještavih butika nazirao se ulaz broj 19. Stidljivo, jedva primetno, oronula vrata ulaza su se trudila da ih primetim. Na drugom spratu zgrade, utonule u tamu i natopljene mirisom vlage, preko puta prostorija Jugoslovenske Kinoteke, nalazila su se vrata sa pohabanim natpisom na kome je pisalo MM.
            „Ko si ti?“ upitalo me je ostarelo lice, čkiljeći kroz prostor između vrata, zaključanih tankim lancem, i dovratka.
            „Ja sam Brakusov unuk!“
            „Pa gde si ti do sad, čoveče?! Pitanje je života i smrti!“ uzvikivao je starac, otvarajući vrata takvom silinom, da sam se ja morao zapitati odakle mu tolika snaga, budući da je jedva hodao.
            Okrenuvši mi leđa, nastavio je u memljivi stan, sipajući za sobom gomilu nerazumljivih rečenica o pištolju, samoubistvu, tajnoj poruci, snajperistima i tužnim ljubavima. Iz gomile nepovezanih reči, uz velike umne napore, izvukao sam zaključak da je starac pesnik, lud koliko i Don Kihot, a možda i više, samo daleko manje poznat, i da ima poruku za mene. Preturajući knjige sa jedne police, i bacajući ih na pod, uz stenjanje i teske uzdahe, izvadio je kožnu torbu koja je napravila oblak od prašine koja se godinama taložila na njoj, tako protestujući što je bude iz dubokog sna.
            Ludi pesnik je imao i neku asistenkinju sa kojom je imao poslovno-seksualno-ljubavni odnos, odnosno, njen zadatak je bio da obavlja administrativne poslove, da mu pravi društvo, da sprema i čisti stan, i da se trlja od njegovo oronulo telo. Međutim, oterao ju je jer je shvatio da želi da pronađe i ukrade tajnu poruku. Bio je jako tužan što je morao da je otera; otud onaj deo – ljubavni.
            Otvorili smo torbu i istresli njen sadržaj na, već prepun, radni sto. Sadržaj su, u stvari, činili pištolj CZ 7.65 obmotan nekom prljavom krpom, i koverta u kojoj se nalazila kartica na kojoj je pisalo:
Relikviju čuva vitez skromne pameti i velikog srca, koji živi u mestu
čije ime nosi naziv ptice koja se nalazi u levoj ruci pobeđenog simbola.
„Ja sam svoj deo obavio. Sad je sve na tebi!“ mumlao je starac, dok sam ja, spakovavši stvari, sa torbom pod rukom kretao prema vratima. Ima nekih stanova koji bude neku nelagodu u čoveku, pa želi da ih što pre napusti. Iza sebe čuo sam starca koji nastavlja da sipa gomilu nepovezanih rečenica o raznim zaverama koje nastaju u tamnim kutcima njegovog mozga. Jedino što sam uspeo da čujem, silazeći užurbano niz stepenice, bilo je mahnito urlanje ludog pesnika koji je smatrao da je metak iz pištolja namenjen ili njegovom samoubistvu, ili prevarantu koji je ukrao 260 primeraka njegove nove knjige, čija je sudbina bila da promeni svet. Još više sam ubrzao korak jer je starčev glas budio veliku nervozu u meni. Želeo sam da što pre utihne. I utihnuo je. Tako naglo, samo je zanemeo. Da nije umro, pomislio sam. Ipak nije. Prestanak iritirajućeg zvuka bio je proizvod pesnice koja je dočekala moju facu na kraju stepeništa.
Dva namerno ćelava čoveka su me podigla sa stepenista, obavestivši me da, bez mnogo gunjađanja, pređem u namrgođeni crni automobil koji se ponosio malom registraciom. Nisam ni planirao da gunjđam jer sam, kroz suzne oči, razabrao da su moji pratioci, bez mnogo razlika među sobom, veličine trpezarijskog regala moje babe, kupljenog 1969. godine. Njihovoj ljubaznosti nije bilo kraja, budući da su me pustili da dođem k sebi, ne obraćajući mi se tokom vožnje od centra grada do staklene zgrade na Novom Beogradu.
Gospodin u kancelariji na poslednjem spratu, čiju je pojavu krasilo skupo odelo sa ukrasom u obliku trougla na reveru, za koji sam pretpostavljao da predstavlja piramidalni sistem, a možda i muški princip, mi se obratio mirnim glasom, izvinjavajući se za stanje mog lica, pravdajući svoje zaposlene njihovom radnom praksom koju su sticali devedesetih.
„Nisam želeo da steknete pogrešan utisak o meni. Ja vam ne želim nikakvo zlo. Sedite. Raskomotite se. Ovde se možete osećati kao kod kuće. Viski?“ nastavio je mirnim tonom dok je njegova asistenkinja, izrazito seksipilna dama, intelektualnog mirisa, sipala viski u kristalne čaše i pre mog odgovora.
„Ja se bavim velikim biznisom. To je jedan dosadan život, prepun brojki i brojnih poslovnih poduhvata. Nekad me sve to umori, pa se zainteresujem za male igre koje život čine zanimljivim. Shvataš?“
„Da...valjda.“ odgovorio sam pomalo kiselo, ispijajući viski i nemajući predstavu o čemu priča.
„I ova igrica kojom se zanimaš,“ nastavio je magnat, „može da bude baš zanimljiva i interesantna, ali, iako potpuno besmislena i nevina, kao i svaka igrica može da stvori bespotrebne probleme. Želeo bih da ti to što bolje predstavim.“ Završivši rečenicu, otpio je gutljaj viskija i klimnuo glavom mojim prijateljima sa stepeništa.
Regali su mi, pomalo nasilno skinuli farmerke i gaće. Asistenkinja je jednom od njih dodala pištolj iz moje torba, a ovaj ga, repetiravši, prislonio na moju slepoočnicu. Asistenkinja je onda njemu svukla pantalone a onda, zadignuvši malo svoju, do kolena dugu suknju koja je bila deo skupog poslovnog kompleta, klekla ispred mene i počela oralno da me zadovoljava. Magnat mi je naredio da prebacim viski u levu ruku a da desnu stavim na međunožje mog mogućeg dželata.
„Nadam se da ti je udobno. Pouzdano znam da ona dobro obavlja posao.“ Uz blagi osmeh, nastavio je „Vidiš, ti sad uživaš, ali ako, kad dođe do orgazma, i malo pomeriš desnu ruku, taj jedini, usamljeni metak će završiti u tvojoj glavi, budući da pored sebe imaš izrazito homofobičnog čoveka. Nadam se da sad shvataš da svaka igra može da ima i svoju tužnu stranu.“ tiho, tužno uzdahnuvši, završio je izlaganje.
Međutim ja nisam uspeo da završim svoje izlaganje i, iako je život na kocki, nisam baš bio srećan zbog toga. Mislim da je to imalo veze sa mogućnošću muškarca da razmišlja sa dve glave, ali nikad sa obe istovremeno. U svakom slučaju, predstava je prekinuta pre poslednjeg čina jer režiser, računajući da sam shvatio poentu, nije hteo da rizikuje tragičan kraj. Ja sam potvrdno klimao glavom, dajući do znanja da shvatam poentu.
„Ja nisam surov čovek. Samo se brinem za tebe!“ očinskim tonom je nastavio kad smo se, neko navlačeći pantalone, neko popravljajući karmin, doveli u pređašnje stanje.
„Zato te neću potpuno lišiti zadovoljstva. Rešićeš zagonetku i kad pronađeš relikviju donećeš mi je, a ja ću te nagraditi. Mislim da smo se razumeli?“
„Da, svakako!“ sa razumevanjem sam odgovorio, pozdravio se, pokupio torbu i ušao u lift, pokušavajući da prikrijem posledice nedovršene predstave. Stvarno je dobro obavljala svoj posao.
Morao sam razbistriti glavu zagledan u Dunav. U pomoć je pritekla kalemegdanska klupa i dve limenke piva, jedna za unutrašnju, jedna za spoljašnju upotrebu. Zahvaljujući hladnoj limenci, bol u glavi od sastanka na stepeništu je popustio. Razmišljao sam o urođenom autoritetu ljudi rođenih u komunističkim vremenima. Autoritetu koji se ne dovodi u pitanje. To praćenje uputstava uliva čoveku određen osećaj sigurnosti. Baš onu nepostojeću sigurnost kojoj većina ljudi teži. Kakav apsurd – težiti nečemu što ne postoji. Koliko god raspravljao o nepostojanju sigurnosti, autoritet je moj mozak skrenuo ka zagonetki. Ponavljao sam je iznova, pokušavajući da je izdvojim iz kamare misli koje su plutale u mojoj glavi. Nemo izgovaranje reči sa mističnog papira se pomešalo sa glasovima starijih poljskih turista koji su, znatiželjno slušali izlaganje vodiča.
„Ovo je spomenik Pobednik, delo velikog umetnika Ivana Meštrovića!“ izlagao je vodič, već stotinu puta ranije ponovljene reči.
„To je simbol Beograda?“ horski su upitno konstatovali turisti.
„To je nezvanični simbol Beograda,“ nastavio je vodič i, vickastim tonom, dodao „pobedio ga je jedan običan vrabac!“
Pobeđeni simbol! Odskočio sam sa klupe, a eurečki adrenalin mi je zacrveneo lice.
„Izvinite,“ obratio sam se vodiču, „možete li mi reći koja ptica stoji na levoj ruci Pobednika?“
„Naravno,“ ponosno je odgovorio vodič, iako malo iznenađen, „to je golub, koji simbolizuje mir i ukazuje na miroljubivost našeg naroda! Inače, postavljen je ovde, okrenut prema Novom Beogradu, koji je u to vreme bio samo močvara, kao kompromis usled osude dela javnosi koji su bili revoltirani njegovom nagošću!“
„Hvala vam puno!“ odgovorih ostavljajući poljske turiste žedne znanja.
Golubac je mesto u kome se čuva relikvija. Iako mi nije bio logičan dedin odabir mesta, razmišljao sam kako je to jedino moguće rešenje.
Sve je mnogo lakše bez napredne tehnologije, pomislio sam sat vremena kasnije, kada je ptica u ruci Pobednika, na slobodnoj internet enciklopediji, postala soko. Svrha sokola bila je da motri na zle sile koje pokušaju da napadnu grad, pisalo je tamo i na još nekoliko mesta, uključujući i web sajt Beogradske tvrđave. Kada sam ih pozvao, iskreno su mi zahvalili što sam ukazao na grešku, te su sokola opet pretvorili u goluba. Potpuno zbunjen, odlučih se da pozovem starog profesora, izučavaoca raznolike arhivske građe, večitog lutalice u vavilonu informacija.
„Ha, tako vam i treba! Toliko poverenje imati u nešto tako imaginarno!“ gunđao je profesor protiv interneta i novih generacija. „Eto šta se dešava kada je svako kompetentan da piše o svemu!“ dodajući sa umornim uzdahom „Naravno da je soko!“
„Ali ljudi iz Beogradske tvrđave su mi rekli da je u pitanju golub! Vodič takođe!“ usprotivio sam se, pomalo bojažljivo.
„Pih! Kakva Beogradska tvrđava?! Koji ljudi?! Gomila džabalebaroša!“ besno je urlao profesor, kivan na državu, ljude, ali i na mene što dovodim u pitanje njegovo znanje.
„Ali kako da znam ko je u pravu?“
„Ivan Meštrović je u pravu!“ uzviknuo je starac i zalupio slušalicu.
To je malo zakomplikovalo potragu. Po glavi su mi se naizmenično vrzmali Sokolac i Sokobanja. Ipak, sve to mi se još uvek činilo nelogično. Deda je znao da je nešto lakše i jednostavnije sakriti u velikom Beogradu nego po malim mestima gde, sa druge strane, nije nikog poznavao.
Najednom mi je sinulo...Soko Salaš! Sećao sam se kroz maglu da je deda pričao kako mu je tamo neki momak priskočio u pomoć kada su ga bezrazložno napala šestorica sitnih bandita. Deda je pričao da se ovaj borio kao lav i da je njegova snaga bila neverovatna.
Mala kuća je bila gotovo zatrpana različitim delovima stare bele tehnike i televizora. Pokucao sam na vrata i polako ušao u kuću. Vitez je sedeo u fotelji, u polu mraku, i ispijao pivo iz flaše. Pas tamne boje, gotovo crn u toj tmini, mi je prišao, pokušavajući da onjuši moje namere.
„Jel’ to rot?“ upitao sam prividno smirenim tonom, ne razaznajući rasu psa u tami.
„Ma jok! Pit!“ odgovorio je vitez nezainteresovano, a zatim nastavio „Sreća da si pokucao, inače bi te rastrg’o! Ne voli kad ljudi ulaze bez kucanja! I ne voli oružje! Sedi!“ uz osmeh je dovršio upoznavanje sa psom, dodajući mi flašu piva.
Seo sam u fotelju, trudeći se da prikrijem strah i neudobnost zbog pištolja koji mi je žuljao zadnjicu jer je skliznuo u gaće. Pas očigledno nije primetio moju nelagodu, jer je, naslonivši prednje šape na moja ramena, nastavio sa lizanjem mog lica.
„Voli da se igra! Još je mlad, još nije stasao za borbe!“
„Nemam baš najbolje mišljenje o borbama pasa! To je surovo mučenje životinja!“
„Možda! Ali kada ja izvodim pita u ring, on maše repom, puca od sreće i jedva čeka da zakolje protivnika! Ti psi su stvoreni za borbe! To im je u krvi!“
„Došao sam po relikviju!“ rekao sam, ne nameravajući da nastavljam raspravu o borbama pasa.
„Znam!“ odgovorio je vitez i, umorno se podigavši sa fotelje, uzeo sa televizora, koji je krasio milje, nešto što je podsećalo na kutiju za diplomu ili kaleidoskop.
„Kako znaš da sam ja Brakusov unuk?“
„Svi imate nešto u sebi! Nijedan pas neće da vas napadne! Osim toga, da si došao da me prevariš pas bi osetio strah i nervozu i rastrg’o bi te!“ reče vitez, nasmešivši se zlobno, pa nastavi „Relikviju ćeš odneti na Gardoš, kod Borisa...maga! On će ti reći šta da radiš! Sad ću te pozdraviti jer imam posla!“ završi nezainteresovano, otvarajući novo pivo.
Nedaleko od kule Sibinjanin Janka nalazila se mala kuća, prilično neugledna ali, kada se bolje osmotri, lepo uređena i udobna. Tu je živeo Boris...mag. Još nisam ni uredno kročio u maleno dvorište kuće sa korisno uređenim vrtom, a vrata su se već otvorila i stariji čovek sede kose i brade mi je užurbano želeo dobrodošlicu. Kućicu je činila jedna prostorija ispunjena kreativnim neredom. Sa polica su štrčale velike količine retkih knjiga, a na velikom radnom stolu i ostalim, nekada, slobodnim površinama ležali su razni Borisovi započeti, završeni i nezavršeni poslovi. Trenutna okupacija mu je bio zabavni oblak. Oblak koji razbija monotoniju neba ali ne nosi kišu i ne zaklanja sunce i koji zviždi pravu muziku u pravom trenutku.
„Da vidimo šta si nam to lepo doneo! Hajde sinko, nemamo vremena za gubljenje!“ vikao je mag razdragano, zahtevajući relikviju.
Nakon nekoliko minuta posmatranja predmeta i mrmljanja u sedu bradu, Boris je hitrim pokretom dohvatio jednu knjigu sa police koja je, verovatno, tih dana slavila tristoti rođendan i bacio je na sto podigavši oblak prašine. Podjednako hitrim pokretom otvorio ju je baš na mestu na kom je želeo.
„Da, tako sam i mislio!“ ponosno uskliknu, „To je Infandus Cista! U njoj je zarobljena duša nekrštenog deteta. Smatra se da duša čuva formulu materijalnog blagostanja, te ako se oslobodi na pravom mestu, tom mestu ili osobi donosi određeni materijalni uspeh i bogatstvo. Sa druge strane, duša nekrštenca je osuđena na večno prokletstvo, osim ako se oslobodi na mestu na kome je dete preminulo.“
Kada sam Borisu ispričao nedavne zabavne događaje u mom životu, nastavio je setno „Hm...da, primoran si da doneseš odluku!“ govorio je pomalo tužno, kao da je primoravanje mlade osobe na donošenje odluka preveliko breme stavljeno na leđa slobodne ptice.
„Ispred tebe su tri puta! Moraš izabrati jedan! Ako ispuniš dedin zadatak i oslobodiš relikviju za svrhe preduzeća, stotine radnika i njihovih porodica ćeš usrećiti. Naprotiv, ako relikviju predaš magnatu usrećićeš sebe. I, na kraju, potpuno materijalo beskoristan put...ako dušu nekrštenca oslobodiš na mestu gde je preminuo, što je u ovom slučaju Rimski Bunar, mesto gde je dete utopljeno, usrećićeš dušu jednog deteta.“
„Nemam više saveta za tebe! Nastavi sad svojim putem, odnosno jednim od tri puta i...srećno! Ja se sad moram pozabaviti oblakom koji je rešio da obuče kratke pantalone!“
Izašao sam iz kuće Borisa...maga, i prošetao do pijace. Na kiosku sam kupio kafu koju je prodavac sipao u plastičnu čašu, u kojoj je nekad bila pavlaka sa dvanest procenata mlečne masti, i seo na pločnik Lenjinove pored Peruanca sa slamnatim šeširom koji je svirao Hasta Siempre, Comandante.
Autobus 704 je jurio ka Zelenom Vencu. Niz prozore autobusa se slivao radnički znoj, dok se na podu taložila ciganska pesma. Od pijace do tvrđave vodi uzbrdica. Ipak su se i Kelti i Rimljani i Sloveni plašili. Ta uzbrdica mi je uvek teško padala, pogotovo u večernjim satima. Na bedemu tvrđave grupa skinsa i pankera je, ispijajući pivo iz dvolitre, motrila na zle sile zapadno od Save.
Rimski Bunar, sagrađen austrijskom mudrom glavom i srpskom snažnom šakom, bio je zaključan. Uprava Beogradske tvrđave zaštitila je ulaz Bunara metalnim vratima verovatno zato, pomislio sam, da ne bi još neki nekrštenac završio kao relikvija.
Kada sam nad oknom bunara otvorio relikviju, tužni kavaldžija sa dna bunara je zasvirao. Oblačić dima je počeo da dobija antropomorfni oblik, spuštajući se polako u hladnu tamu ambisa. Napolju se nije mnogo toga promenilo. Skinsi i pankeri su i dalje ispijali pivo, Peruanac je svirao a autobus smrdeo. Ipak, ja sam imao osećaj da je nešto drugačije, istinitije i pravednije.
Te noći sam sanjao povorku obučenu u bele lanene košulje i okićenu hiljadama maslačaka. Prolećni povetarac je milovao kose, a celo jedno pleme se pretvorilo u iskreni osmeh. Reka je bila mirna. Toliko mirna da nisam bio siguran da li uopšte teče. Jednoj devojci crvene kose, ukrašene vencem načinjenim od maslačka i maslinovih listova, kapljica krvi iz nosa kanula je na belu košulju i napravila mrlju kakvu pravi motorno ulje na plavom radničkom kombinezonu.
Uz jutarnju kafu, pokušao sam da se setim tog sna i da ga zapišem. Ali, kao i uvek, nisam mogao. Odustao sam od naprezanja podsvesti i pažnju preusmerio na prelistavanje novina. Razmišljao sam o osećaju bezbrižnosti koji pruža prelistavanje novina uz jutarnju kafu. Na naslovnoj strani je pisalo kako je veliki magnat izvršio samoubistvo zbog pada vrednosti akcija njegove kompanije. Pronađen je u svojoj kancelariji na vrhu staklene zgrade sa pištoljem CZ 7.65 u ruci, i glavom naslonjenom na sto od teškog mahagonija.

* * *

On je bio savršeno običan čovek. Gotovo stoprocentno se uklapao u prosek koji bi definisao kakav sociolog. Upravo ono što bi svaki pametan vladalac poželeo. Međutim, vladalac nije bio pametan, te ga je opterećivao radnim obavezama i porezima kako bi sebi obezbedio imaginaciju blagostanja i višak slobodnog vremena. Vladalac je iznova povećavao obaveze jer više slobodnog vremena nameće više prohteva.
Kada više nije mogao da izdrži breme obaveza, teško kao bespotrebni džak kamenja na njegovim leđima, On je vrtoglavo ispao iz proseka. Zbacivši džak sa leđa, odbacio je sve što poseduje. Jedino što mu je preostalo bili su puška i crni ogrtač. Kada je ubio vladaoca, pojavio se novi vladalac, prijatelj prethodnog. Kako je novi vladalac delio shvatanja svog prijatelja o slobodnom vremenu, On je bio prinuđen da i njega pogubi. Kako se smenjivala družina vladaoca, tako su se i smenjivali meci u njihovim glavama, svaki obeležen garežom sa zapaljenih polja.
Jutro nakon poslednjeg metka je bilo neobično tiho. Napeta tišina je vladala ulicama bez i jednog automobila. Ljudi su sedeli u svojim domovima u iščekivanju. Nisu znali šta čekaju, jer je poslednji vladalac mrtav, kao i svi njegovi prijatelji, i baš to neznanje ih je držalo prikovane za stolice i fotelje u nervoznoj beznadežnosti.
On je hodao pustim drumom. Crni ogrtač se vijorio na vetru isto kao i dim iz cevi istrošene puške. Bio je slobodan.   



O autoru: Vladimir Perić je rođen 28.09.1981. u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Učestvovao je na više književnih konkursa, a objavljen je u zbornicima Rujeve lati 2009, Rudnička vrela 2008, Garavi sokak 2010, Novosarajevski književni susreti 2010, časopisima za kulturu Avangrad br. 7 i Split Mind br. 8, i u zborniku kratkih priča Priče za poneti. Finalista festivala mladih pesnika Dani poezije 2010 u Zaječaru i 40. Ratkovićevih večeri poezije u Bijelom Polju. Dobitnik II nagrade na 55. Majskim susretima u Beogradu.

Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja