Небојша Јеврић (Нин, 24. 3. 1005):Пишући последњу верзију романа “Херој на магарцу”, Миодраг Булатовић је “краљичину ћенифу”, краљичин нужник који окупатори и сарадници подижу у част италијанске краљице Јелене, сместио на крају главне улице, која се завршава на стенама изнад Лима. Баш на том месту је сад парк посвећен бјелопољским писцима. Ту су бисте Ћамила Сијарића, Риста Ратковића и Миодрага Булатовића. Негде у Сарајеву сретне Ћамил, страствени пушач, Рајка Нога и кажу му: “Рајко, хајде да пушимо. Нај ти је већи мерак пушит’.” Сећам се његових долазака у Бијело Поље. И његових дугих господских прича о пештерским чобанима и коњима. У Бијелом Пољу се одржава, биће преко тридесет година већ, књижевна манифестација “Ратковићеве вечери поезије”. И већ тридесет година се обећава да ће његова кућа бити оправљена и удешена да буде Дом писаца. Од силних обећања ова кућа, изузетан пример мешавине оријенталне и локалне архитектуре, пропада. Ове године пао јој је и кров. Направићемо је једном. Да буде “и лепша и старија”. Пут је овог “уклетог песника” из осиромашене старе трговачке куће водио преко Русије до египатске пустиње. Постоји једна његова фотографија из пустиње, коју много волим. Наслоњен на пушку, стојећи у реду са још неколико војника у шортсевима, песник спава. Тамо негде у Каиру певао је песник Ратковић “Збогом девојке, сањате завичај , ја свој видим ено га ено по мору тече Лим” . Умро је усамљен у Млатишуминој улици. Куповао је последњих дана само ракију за себе и чварке за мачке. На његовој сахрани, пијан од бола и ракије, у раку је ускочио Либеро Маркони, легендарни Чубурац, и рекао званичном говорнику. “Нису се за тебе бринули буразеру док си био жив а сад су дошли да те хвале. Којег ли лицемјера.” Миодраг Булатовић никада није има књижевно вече у свом родном граду. У бронзи стоји загледан у снегове на врху Оброва. Измирен са завичајем који га је, док је био жив, волио али кришом. Када је прављена пруга Београд – Бар, Булатовић је са терасе хотела рекао: “Дајем хиљаду америчких долара за онај метар пруге који спаја Србију и Црну Гору. И још хиљаду за оног чобанина који камен међаш нађе.” Али, нашли су тај камен. Не чобани него они други чијим помињањем нећу да поганим ову причу о завичају. Сада је ту граница. Права и озбиљна граница. Једне давне и хладне зиме 1977. испред хотела “Москва” срео ме је без капута Миша Булатовић. Одвео ме кући и поклонио ми капут. Покушао сам да му захвалим а он је онда отворио ормар и испричао ми следећу причу. Његову или Андрићеву, свеједно. “Једне зиме срео ме Иво Андрић без капута. И поклонио ми капут. Када сам као свако сељаче покушао да му захвалим, рекао ми је: “Немојте се, господине Булатовићу, мени захваљивати и одуживати. Помозите неком коме је та помоћ потребнија него мени. Тако ћете ми захвалити. Добро треба да иде укруг.” Као права београдска фукара која је више волела вино и друштво Јаше Гробарова и Бране Петровића од седења са Булатовићем у Клубу, чим је грануло пролеће капут сам негде изгубио бежећи од Јеркова. И бацио се на пиће и новинарење.
Мирко Ковач (Нин, 20. 3. 2008):
У једном од објављених мемоарских текстова пријатељски и сетно враћате се неправедно “заборављеном” Миодрагу Булатовићу. Је ли његово удвориштво нанело највећу штету самој његовој књижевној репутацији и на неки начин било, бенигније од удвориштва писаца који су, пристајањем уз Милошевића, допринели нашој општој друштвеној несрећи?
- Управо тај текст понајвише доказује ово што говорим. Миодраг Булатовић био је мој интимни пријатељ, волео сам га као пријатеља, много смо времена заједно провели, био је геније, то тврдим и то сам написао, јер и генији су људи од крви и меса, са свим манама и врлинама, али он је учинио нешто што нисам могао да разумем, а то је да се ставио на страну хајкача на Данила Киша, можда је био и иницијатор хајке, у сваком случају, понео се неразборито. А сам је био од оних на које су се дизале хајке. Отада, све што је учинио било је некако логично, то се зове “незаустављиво пропадање” за које је највише крив он сам, да би на крају допузао до Милошевића, што је већ само по себи последњи стадиј моралне и интелектуалне срамоте, врхунац понижења. Ми смо прекинули пријатељевање, сретали смо се и поздрављали, али смо били два удаљена света. Мени је то жао и о томе сам писао, али упркос свим тим јадима, остају његове четири прве књиге као део велике светске литературе. И то треба рећи. Wегова је трагедија што је рано оболео од национализма, и то се више није могло излечити. Хамваш би то назвао деформацијом која толико годи да почнеш уживати што си деформисан.
Момо Капор (Нин, 26. 3. 2009.):
У историји Клуба догодиле су се само две туче. Једанпут, негде педесетих, Зуко Џумхур седећи за столом са песником Бранком В. Радичевићем тврдио је да су они Турци, када су дошли овамо, скидали Србе са грана, на шта га је Мач истога часа нокаутирао. Када се вратио испод стола, наставили су овај занимљиви разговор као да ништа није било. Други пут су се код телефона у предсобљу потукли Данило Киш и Миодраг Булатовић. Ја сам их развађао и при том добио ударац у плексус, не знам од кога.
Михајло Пантић (Нин, 10. 2. 2000.):
Пре неколико година, у јеку оне дифузне полемике о стању савремене српске књижевности, Петар Џаџић, један од критичара најзаслужнијих за афирмацију српске прозе педесетих и шездесетих година, питао ме због чега дело Миодрага Булатовића није препознато као полазна поетичка тачка међу прозним писцима нових генерација. То је било умесно питање. Миодраг Булатовић је, неспорно, писац повлашћеног, еволутивног значаја за генезу модернистичке поетике у српској књижевности после Другог светског рата. Он је ушао у књижевност у тренутку када је једном књигом било могуће усталасати, па унеколико и кориговати централни поетички ток националне књижевности. Миодраг Булатовић је управо то и учинио. Својом гротескном, демонском, искошеном визијом света, у часу када је писана друкчија проза, он је, књигама "Ђаволи долазе" и "Црвени петао лети према небу", изнова потврдио право на стваралачку разлику, право на писање као трансгресију затеченог поретка. Чинио је то надахнуто и ексцесно. Међутим, уместо да шири и продубљује та својства, Булатовић их је редуковао. Последња његова значајна књига била је "Херој на магарцу".
После тога уследило је самопонављање и рад на литерарном маркетингу а не на неговању оне аутентичне, ђаволски талентоване жице, са којом је ступио у српску књижевност. Па су књиге које је касније написао, премда "успешне" и тиражне, у суштини, радиле против самог писца и укупне вредности његовог дела. Изостао је моменат пуне естетичке артикулације. Сећам се да сам рекао Џаџићу како Булатовић никада није прешао праг поетичке самосвести (попут Киша или Пекића) који би могао да послужи као "одскочна даска" новог прозног модела, привлачног за нове генерације писаца, и да је његово дело више велико тражење, него налажење. Сагласили смо се у томе. Мислим да је тим парадоксом могуће објаснити Булатовићеву позицију у историји савремене српске књижевности. Незаобилазан као неко ко је означио "нови почетак" модернистичког писања, Булатовић, нажалост, никада није досегао пуноћу естетичке артикулације наших класика, мада је, потенцијално, био талентован колико и они.
***Миодраг Булатовић (Оклада, Бијело Поље, 20. фебруар 1930 – Игало, 15. март 1991.) био је један од најпознатијих писаца модерне српске књижевности. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на Беогадском универзитету је студирао психологију и књижевност. Неко време је радио као новинар.
Библиографија:
* Ђаволи долазе (1955)
* Вук и звоно (1958)
* Црвени петао лети према небу (1959)
* Херој на магарцу (1967)
* Рат је био бољи (1969)
* Људи са четири прста (1975)
* Пети прст (1977)
* Гулло Гулло (1983)
* Тетовирање срца – роман у припреми
Нема коментара:
Постави коментар