Миодраг Булатовић данас (текст је изашао у Нину 10. 2. 2000.)Кад је крајем прошле године у знаменитој едицији БИГЗ-а и СКЗ Разговори с писцима промовисана збирка интервјуа Миодрага Булатовића Никад истим путем (приређивач и писац поговора Стојан Ђорђић), повео се и неформални разговор о данашњем рејтингу његовог књижевног дела и, као и у неким другим приликама, исказана бојазан да он никада није био нижи него данас кад се навршава седамдесет година од пишчевог рођења (фебруар 1930) и девет година од изненадне смрти (март 1991). Једно од понуђених објашњења за то претпостављено опадање књижевне славе једног од најзначајнијих послератних српских приповедача и романсијера (после Андрића, и најпревођенијег и најтиражнијег) јесте непостојање било какве задужбине с именом Миодраг Булатовић и незаинтересованост његове породице да надомести одсуство такве бриге за нова издања књига писца којег је Добрица Ћосић означио као "најособенију појаву у српској, а можда и у националним књижевностима идеолошких друштава и социјалистичких држава педесетих и шездесетих година нашег века".
Последњих година се такође неретко могло чути и да Булатовић као писац губи на популарности зато што београдска књижевна чаршија не може да му опрости што се пред крај живота приклонио режиму и као народни посланик владајуће странке подржавао њену милитантну националну идеологију у тренуцима распада Југославије.
И, најзад, у оваквим експертизама постхумног тамњења Булатовићеве књижевне славе помиње се и његова улога у нашој књижевној арени, свађе и препирке са многим њеним истакнутим актерима те посебно недопустиво понашање у исконструисаној афери око Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша и у хајци на Вунена времена Гојка Ђога.
Литература и политика
Ти разлози, мање-више изванкњижевни, подложни су, разуме се, дискусији. Непорецива је, међутим, чињеница да се Булатовићеве књиге последњих седам-осам година ретко штампају. Неки издавачи чак говоре да је интересовање за њих готово пресахнуло. И у библиотекама оне више нису међу најчитанијима. Књижевно тржиште му је, дакле, ненаклоњено.
Али, без обзира на све, дело једног Миодрага Булатовића не предаје се забораву и оно ће и после провере коју доносе суд времена и историја вероватно задржати место у врховима савремене српске књижевности. На то упућује и проф. др Новица Петковић који је у једној недавној рекапитулацији века Булатовића сврстао међу десет најзначајнијих писаца. Сличан статус не оспоравају му ни критичари најразличитијих генерација које смо питали да ли је његово дело данас заиста изгубило на вредности или је пак на критичарским теразијама на мањој цени. Неки међу њима само редукују број дела која Булатовића данас репрезентују и различито процењују разлоге због којих његова проза у последњих десетак година не наилази на адекватан одзив читалаца.
За ово последње Гојко Божовић види неколико разлога, али примећује да је са становишта књижевности тешко рећи који је од њих најприхватљивији. Он је такође међу онима који сматрају да је Булатовићевом дијалогу са читаоцима свакако одмогла политичка завршница његове каријере. Јер, читаоци овога писца не могу да повежу побуњенички и демистификаторски дух његове прозе, који се подсмехнуо свим стварима овога света, са улогом посланика СПС-а. Они, међутим, који су у последњих десет година постали читаоци и који Булатовића знају само по његовој скупштинској епизоди не верују да је са његовим посланичким ликом спојива невероватна ослобођеност пишчеве прозе.
Други разлог, наставља наш саговорник, ваља тражити у полемикама и расправама које је Булатовић немилице производио, у које је страсно упадао и по којима ће бити памћен догод је живих учесника или секунданата.
Трећи разлог може се доводити у везу са књижевношћу, али јој не може бити комплимент, каже Божовић и појашњава: Наиме, тип приповедања који можемо звати булатовићевским стоји у полемичком односу са централним делом националне приповедне традиције, па отуда и са већинским очекивањима од наше књижевности. Самоникао колико се то у књижевности може бити, Булатовић нема директних претходника, ни правих настављача. Тако је око Булатовићевог статуса међу савременим читаоцима настао парадокс. Општу славу за пишчевог живота сменила је борба за опстанак у књижевности и међу читаоцима после смрти. Парадокс је утолико већи ако се зна да би тамне, гротескне, карневалске слике Булатовићеве прозе морале бити блиске нашем савременом читаоцу.
Култни писац
Пре годину дана Божовић је сачинио један избор приповедака Миодрага Булатовића (Прича о срећи и несрећи, "Октоих", Подгорица) и пропратио га поговором од тридесетак страна, а пре четири године учествовао је у Бијелом Пољу у разговору "Миодраг Булатовић у српској књижевности". Из позиције очигледно заинтересованог и непристрасног тумача, каже за НИН: Булатовић је несумњиво осигурао место у историји националне књижевности, питање је још само да ли ће и на који начин осигурати место међу читаоцима. Његово дело тешко да ће више задобити славу коју је имало за пишчева живота и којој је и сам писац толико допринео. Булатовић је данас култни писац, дакле, аутор за посвећенике. То не мора да буде лош статус за писца, али би пре десет или двадесет година тешко коме у Булатовићевом случају изгледао вероватним. Делима овог писца следе нове интерпретације, неизвестан пут до ширег круга читалаца, али и сужавање круга пишчевих књига које могу имати читаоце. У том кругу свакако ће се наћи Булатовићеве приповетке, као и романи Црвени петао лети према небу и Херој на магарцу.
Доајен наше књижевне критике и есејистике Зоран Глушчевић данашњи случај Миодрага Булатовића и судбину његовог дела види нешто другачије: "Иако један од неколико најдаровитијих прозних писаца после рата, творац модерног српског романа и модерне српске приповетке у епоси соцреализма, Миодраг Булатовић је дуго чекао своје заслужено признање и готово увек је, негативним деловањем писаца у спрези с политичарима, маргинализован на друштвеном плану и у јавности."
У добром друштву
С оваквим запажањем Глушчевић започиње обиман предговор двокњижју сабраних и код нас досад необјављиваних драма овог писца под насловом Годо је дошао и друге драме које је штампао (1994) ДБР Интернатионал Публисхинг у Београду, а за данашње занемаривање Булатовића налази књижевнотеоријске разлоге. Рећи ће, наиме, да су позиције критике у нашим медијима и периодици данас заузели нови људи, са другим афинитетима и друкчијим теоријским гледиштима о критици и да је за њих Булатовићево дело нека врста традиционалног модернизма. Таква критика није, међутим, дорасла традиционалним модерним вредностима, без чијег се уважавања не може заснивати континуитет наше књижевности. Нема, дакле, говора да је Булатовићево дело изгубило на вредности, у питању је тек део критике која га мање цени. Према Глушчевићевим речима, критичари средње и старије генерације још се интересују за Булатовића. У прилог томе, помиње да сам спрема нову књигу о његовом делу а, колико зна, пише једну и др Петар Пијановић.
Код Пијановића се Булатовић, очигледно, изузетно котира кад га смешта у круг писаца о којима је већ објавио запажене монографске студије. Реч је о Пекићу, Кишу и Павићу, дакле, о једном изузетном избору, па питамо Пијановића шта је одлучило да му дода и Булатовићево име:
Српска књижевност нема ни Бокача, ни Раблеа, ни Гогоља, ни Фокнера. Има, међутим, непоновљивог Миодрага Булатовића. У његовој прози на делу су већином негативни јунаци, искорењеници нечисте крви и божји људи, протагонисти паралелних светова, карневалски ликови какви се у својој разузданој, еротизованој чулности и хуморној довитљивости могу наћи у ренесанси, као што је и наше време у Булатовићевом делу добило своје лице и наличје у слојевитим портретима и сликама страха и зебње које су експресивне и дубоке, опсцене и натуралистичне на модеран начин.
Свој избор Пијановић подупире и типологијом савремене светске прозе коју је сачинио Пољак Јан Вјежбицки. Уочавајући у њој два тока, он истиче да у једном преовладавају ерудиција и комбинаторичке вештине (Борхес, Еко, Киш), а у другом самородна приповедачка енергија, машта, па и списатељско-занатско умеће. На овој страни, сем Граса и Маркеса, Вјежбицки уочава и помиње и једног српског писца који се зове Миодраг Булатовић. Добро друштво, зар не?! - примећује Пијановић.
Опозиционар и "поданик"
Подсетиће још Пијановић како је један наш критичар (Велибор Глигорић) у превратничкој Булатовићевој књизи Ђаволи долазе видео нешто туђе, па додати: У свему поменутом запажа се наук и цинизам: наш критичар оценио је наше (Булатовићево) као туђе, а "туђи" теоретичар и тумач (Вјежбицки) наше књижевно наслеђе (Булатовићево прозно дело) препознао је и као своје и уврстио га у светску књижевну баштину.
Време ће, закључује Пијановић, поравнати и исправити грешку нашег критичара, али савремена књижевна историја не сме да се храни заблудама. Стога се поново треба вратити читању и тумачењу живог дела Миодрага Булатовића. Таквим очекивањима придружује се и Зоран Глушчевић који је са Булатовићем пријатељевао деценијама и о чијим је књигама написао многе надахнуте и незаобилазне интерпретације. У повратак Булатовићевог дела он верује, пре свега, зато што је оно један од темеља и за садашњи развој наше литературе. Он такође допушта да је Булатовићев преокрет од опозиције ка власти проузроковао можда извесне негативне реакције и критичко одређење и према писцу и према његовом делу. Али, сматра да се то већ мало амортизовало и да се у будућности пишчев политички ангажман може посматрати и као нека његова наивна вера да, како је сам говорио, "на неке ствари може утицати", или пак као неки хир и инат да се докаже и у тој врсти људске делатности.
У поменутом разговору у Бијелом Пољу о разлозима који су једног од политике прогоњеног писца вратили у саму матицу политичког живота размишљао је и Булатовићев друг из младости књижевник Жарко Ђуровић, да би закључио следеће:
"Он (Булатовић) је знакове недосљедности исказивао и према својој идеолошкој слици. Петокраку је сматрао црвеном жабом, ругао јој се на сва уста, а опет је тој жаби послушник био. Зашто? Жабу је сматрао бољим пливачем од рака. Видјевши колико је опозиција трома и без јасније визије живота, везао се за социјалисте.
САВА ДАУТОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар