Весеље у кући покојникаНикад мени није давано колико је узимано. Никад ме нико није хтео, чак ни масони у Паризу. Важан члан једне тамошње ложе рекао ми је да испуњавам све услове за улазак међу слободне зидаре, али ми смета књижевни дар и темперамент зајебанта. Наша локална масонерија гледала је у мени подземљаша, ђавола који покушава да поремети поредак у првој лиги”, тврдио је Миодраг Булатовић.
Подсетио сам га на чувену изјаву коју је, наводно, дао италијанском „Месађеру”: „Ја нисам комуниста, ја сам нормалан човек.“
„Нормалан, значи, обичан. А овде су закључили да мислим како су ненормални сви који јесу комунисти. Нису разумели да ја себе прекоревам што нисам повезан.” Уживао сам слушајући Булатовићеву иронију, док користи речи из бајатог шифрованог партијског реквизитарија. Повезан! Тако су говорили апаратчици четрдесетих и педесетих година о својој припадности партијским ћелијама.
„Неки чак мисле“, рекао сам, „да измишљаш сукобе како би једнако био у центру пажње.“
„Јесам ли ја забранио ’Хероја на магарцу’? Рецензенти су, с једним изузетком, били из непотковане књижевне формације и ја сам их у западним листовима с правом назвао четом ватрогасаца. Претили су ми да ће ме згазити хладњачом, помињана је марка ’ом’, и рекли да ће после издати саопштење из којег ће се видети да сам био жртва самог себе или жртва обрачуна у подземљу. Било је предлога да ми се одузме ’Нинова награда’, па чак и награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, али нешто нису предвидели предлагачи: нападе је објавила усташка и четничка штампа. Ја сам фотокопирао све чланке и послао.“
„Коме?“
„Послао сам, кажем, и напади су усахли.“
Упитан зашто и даље води ратове кад је, како кажу, на известан начин неприкосновен, казао је: кога су змије уједале, боји се и гуштера!
„Све сам чинио у одбрани од дембела. Зар мислиш да би неког тек тако преводили у Токију, Тел Авиву, Њујорку, Паризу, Минхену, Амстердаму, Ослу, Лисабону, Барселони, у Стокхолму, Милану, Отави, Копенхагену, Лондону, Антверпену, Варшави, Братислави и Будимпешти, у Цириху и Хамбургу, Франкфурту на Мајни, Истанбулу, Прагу, Хелсинкију, Торонту и Букурешту, зар би 107 мојих издања изашло по свету само зато што умем добро да рекламирам?“
Приговарала му је књижевна чаршија да измишља случајеве у култури и бива принципијелан само кад су његове позиције угрожене.
„Случај се не може произвести. Нема тог демона који може захуктати јавност око нечега што не постоји. Јесам био умешан у неке случајеве, али увек удаљен од места збивања, па зато објективан.“
Упитао сам га, не без особитих разлога: ко су његови пријатељи?
Каже да неких пријатеља „више нема с нама“, али су за њега и даље живи јер су бесмртни. Поменуо је Андрића, који му је једаред рекао: „Књижевност воли оне који воле њу“. Од живих, сетио се Дедијера, који га је, вели, учио борилачким вештинама и разговору с народом. Присетио се и јавности непознатог грађанина чије пуно име не наводи. Зове га Гац, каже: чувени Гац. Човек који се од своје воље почео бринути о његовој безбедности. Булатовић је, дакле, пре тајкуна и естрадних звезда, имао телохранитеља, али ту реч није употребљавао.
Тај „чувени Гац“, грмаљ који је некад убијао вола песницом, био је Албанац, бивши полицајац с Косова. Кажу: бегунац од крвне освете. Мене је учио у лифту: опрезан човек никад и ником не окреће леђа, јер не зна кад ће ући човек са шрафцигером. Признао је да зна доста о сентименталним доживљајима Булатовића, који славодобитно истиче да су га жене уздигле.
Булатовић је 1984. постао председник Удружења књижевника Србије. Водио је дуге и шкодљиве расправе са словеначким лингвистима, који су на скуповима новооснованог Језиковнега разсодишча кукали због угрожености, и целом својом елоквенцијом покушавао да заустави неминовну деобу Југославије.
„Расцепканост Удружења је искривљено огледало наше друштвене стварности. Сви хоће да све изделе као да очекују смак света. Секције мени личе на књижевност месне заједнице, на закаснелу активност агитпроповског доба, јер је писцу у њима додељена активност шибача негативних појава. Како је почело, и Прислоница ће добити своју секцију и свој Одбор с великим О.“
У фебруару 1985. затекао сам се на брионском саветовању југословенских издавача. Булатовић је био луцидно коментарисао пропадање Титовог острва, његових грађевина и вртова. У зоо-врту, где је и пустињски пас имао гарсоњеру, застали смо изнад гротла у којем су се на сунцу грејали лавови. „Е, доле су извршаване одлуке Брионског пленума!“, рекао је брзомислећи писац.
Маестрално је исмевао вођу „витешког“ рата.
Шест година касније судбина га је одвела на одмор у Херцег Нови. И тад је он, један од најзначајнијих Црногораца 20. века, имао свој једини јавни наступ у Црној Гори. На плакату, којим је оглашено његово књижевно вече, рука неког шаљивџије дописала је: Одлаже се због смрти писца. Умро је сутрадан, изненада, од срчаног удара. Реченица која се распала од употребе – „иза покојника је остала велика празнина“ – сасвим је тачна иако је банална. Иза Булатовића остала је празнина коју нико неће умети да испуни. На вест о његовој смрти, у Београд су допутовали из Словеније супруга Нуша и његова деца. Стан у Палмотићевој улици био је препун писаца и пријатеља. Прво опрезно, па све веселије, причале су се анегдоте о покојнику. Пред зору, смех је одјекивао у кући жалости.
Мило Глигоријевић
Нема коментара:
Постави коментар