уторак, 09. март 2010.

Gringo

Vazduh je bio toliko gust, da se moglo videti njegovo lenjo mreškanje pod surovim zracima pustinjskog sunca. Hacijenda je lezala predamnom izgledajući pusta na ovoj vrućini. Glava mi se znojila ispod krutog oboda mog crnog šešira, a pištolji su umorno zveckali za pojasom. Škripa kapije napravila je jedini zvuk u dvorištu preko koga sam se približavao kući. Izvadio sam pištolje. Mogao sam da osetim vrelinu graviranih orlova kako ležu na istovetne ožiljke na mojim dlanovima. Polako sam isključivao sve misli; umor od dugog puta nestao je; briga o onome što sledi ustupila je mesto čeličnoj hladnokrvnosti; žeđ i glad, moji verni saputnici, po prvi put, posle dužeg vremena, nestali su. Prišao sam vratima i trem me je zaklonio od sunca. Poslednja misao beše o nagradi koju ću da dobijem za ove četiri glave. Nadoknadi za četiri metka. Broj sa četiri nule, rekordna suma u mojoj karijeri. Suma posle koje se povlačim, ostavljam sve, jer sve mi se smučilo. Iz hacijende se čuo glas dve devojčice i majke, kako ih smiruje. Misli su već bile isključene. Podigao sam ruku da pokucam na vrata i osetio neobično hladan, pravilan čelični krug na svom potiljku. „Kuda, gringo?“, zaskripao je hrapavi glas iza mene. Osetio sam jezu i hladnoću. Lovac je ulovljen. Misli su se vratile...


Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja