Primož Vresnik: Franc Šubert kao odgojitelj

Primož Vresnik

FRANC ŠUBERT KAO ODGOJITELJ

srbska verzija drame

pozorištna igra u sjaju sveća voštanica i stonih lampa

proširena drama u jednom činu, u nekoliko prizora, devet po redu

FRANC ŠUBERT, komponist u svojim mladim godinama

TEODOR ŠUBERT, njegov otac

ANTONIO SALIERI, Francov učitelj kompozicije

LUCIFAR, osoba iz paganske mitologije, prinositelj svetlosti

VISOKI ODGOJITELJ FORTUNAT, vođa odgajališta za dečake niskih stanova, odgoja finih navika i austrijanske discipline

ANTON MATIAS, siromašan đak u odgajalištu

GLAS IZ POZADINE POZORNICE, muški glas

KONOBAR, mladić

Jedna stara soba. Na pozornici stoje sto, stolnjak, ormar, ormarić  i ulična lampa koja se povremeno pali i gasi, kraj jednog prizora gasi se, a na početku drugoga prizora pali se. Na kućnom inventaru smeštene su sveće voštanice i stone lampe, tako je sva pozornica obasjana od svetlosti sveća i lampi. Postoji i mogućnost da umesto stonih lampi na pozornici stoje mali reflektori sa ne baš jakom svetlošću, tako da dolaze do izraza svetlosti sveće voštanice. Kraj pozornice stoji velika plahta, na njoj  su projicirane sjene glumaca. U nekakvim prizorima razgovaraju sjene glumaca umesto živih glumaca, a u drugim  odigraju glumci u mađioničarskom ormaru nestajanja. Ulaze u ormar i čuju se samo njihovi glasovi i to baš u slučaju  razgovora između sina Franca i njegovog oca Teodora.  A neki drugi prizori odigraju se na sasvim klasički način. Na početku predstave sa tavana pušta se gramofonska ploča koja na kraju puštanja padne na stari gramofon, a u jedno isto se pušta sa tavana omot gramofonske ploče  na trideset i tri obrata, omot one stare LP vinilke. Na omotu vidi se lice Šuberta, u boji, ako ne, može i silueta njegovog lica.Dobro je kad pronađemo omot koji je poprskan sa kapima kafe, vina ili nekakve tečnosti. I ono što je najbitnije: omot treba da bude požutao. Kad padne ploča na gramofon, počne svirka… A omot smiri se u vazduhu, stao je pola puta do zemlje…

1.prizor

GLAS POZADINE POZORNICE: Na tavanu. Tamo su stare prašne vezalke  cipela koje neće svezati ni jedan par cipela više. U čoškovima vise stare paučine, a na mrežama paučina nema ni jednog pauka više. Paučine bez pauka. Paučine bez onih sitnih života. Samo ako vrata na tavanu zaškripe, onda paučine zatalasaju i tiho ide melankolička muzika prolaza i zaborava skroz niti mreža.  U sitnicama tavanskog praha tišina, ona koja caruje u najsitnijim stvarima na ovome svetu. Svetlost obasjava tavan i tračci sunčeve  i mjesečeve svjetlosti menjaju se. Vidi omot ploče ! Na omotu gramofonske ploče gledate lice komponista Šuberta. Požuteo omot veoma prašan skreće našu pažnju, a onda dolazi osećaj prolaza i zaborava.

Neko je poprskao omot sa nekakvom tečnošću… Da li je to bila vaša kafa ili čaj, gospodine ?

U ovome momentu snažan reflektor obasja lice Franca Šuberta na omotu.

GLAS ( dalje): Vreme nam prolazi u promenama nauke. Gramofonska ploča poseban je časovnik u našim životima, u ritmu trideset i tri obrata okretaja odkucalo je naše detinstvo i mladost. Nevidljivi kazaoci našeg detinstva, mladosti i starih dana postoje u tehničkim stvarima. Nevidljivi sat u vidljivim tehničkim stvarima…   A prije ere digitalne nauke vidio se aureol sveća voštanica u prozorima na kraju radnih i  neradnih dana. Nekad je bilo vreme gvozdenih lampi, a sada je vreme stonih lampi.

Paučine u virtualnoj 3D tehnici su sasvim fine. A vidi prave paučine !

Reflektor obasja grede u čošku pozornice koje su pune prašnih starih paučina.

Vidi sveće koje su svu noć gorele, a još nisu sasvim izgorele… Vidi u prozoru još odsjaj  vatre. A kad se budu sveće iza prozora gasile, videt će se potamnelo zgarište u prozorskom staklu, a na staklo prozora će padati svetlost ranih jutranjih satova. A to se već dešava i čuje se svađa između oca i sina.

 

2.prizor

TEODOR ŠUBERT:  Stvarno, hočeš li da okončaš svoj život na groblju skitnica, da li stvarno želiš da završiš među siromašnima i besposličarima ? Onda samo izvoli, ko te zadržava !?! Da, sigurno, tvoj otac, koji je puno pametniji i vidi jednu nezaobilaznu tvrdu činjenicu, a to je da u muzičkom načinu života nema debelog hleba, nema hleba, sine….

FRANC ŠUBERT: Kako nema ? Pa Beč nije zaboravljena varoš na svetu, nego grad prilika i mogućnosti…

TEODOR ŠUBERT: Jedina mogućnost postoji a to ti je ta da ti pare padaju kroz pocepan džep, to ti je ta mogućnost… Daj, prihvati se posla koji donosi ozbiljne pare, koji donosi masnu krupnu lovu… Samo se okani poziva muzičara… Završičeš kao Mocart koji je na kraju svirao za gulaž.

FRANC ŠUBERT: Baš ste danas otrovni oće, Mocart nije nikad svirao za gulaž, od kud vam to pada na pamet i sami znate da nije tako…

TEODOR ŠUBERT: Znaš li gde mu je grob ?

FRANC ŠUBERT: Svi mi to dobro znamo: Sankt Marxer Friedhof…

TEODOR ŠUBERT: Tamo su zajednički grobovi za one bez ničeg na ovome svetu, za skitnice, propalice, alkoholičare i za siromašne muzičare.

FRANC ŠUBERT: Od kud vam pomisao da ću završiti kao čovek bez ničeg, bez ispunjenja u ovom životu…

TEODOR ŠUBERT: Plaši me pomisao da češ biti muzičar bez ićega. Siromašan, u svim pogledima. Znaš li gde ti je mesto ?

FRANC ŠUBERT: Gde ?

TEODOR ŠUBERT: Ovde. Deveto bečko okružje će biti tvoj radni krug, tvoj životni vidokrug i ti ćeš biti kao ja odgojitelj. U tome nema sumnje.

U đačkom domu ćeš biti odgojitelj, probijačeš se kroz školske klupe i smirivat ćeš decu, kovrdžave glave dečaka, ponekad su đačići divlji ponekad nestašni, a jednog dana ćeš se sigurno naviknuti na ovu školsku buku. Da, odgojitelj i učitelj u ovo doba su isto i ti ćeš biti odgojitelj u Lichentalu.

FRANC ŠUBERT: Mislio sam da podržavate moju muziku, da podržavate mene kao muzičara…

TEODOR ŠUBERT: Da podržavam tvoju ljubav prema muzici. A nikako ne podržavam da ti živiš od toga, jer se živeti od umetnosti ne može…. Ne u Beču.

FRANC ŠUBERT: Da li je to istina ? A šta Salieri ?

TEODOR ŠUBERT: Tvoga učitelja kompozicije mazili su od uvek moćnici i sam Jozef drugi. Obezbeđen komponira on svašta, od klavirskih komada do opera. Neće biti zlatnih novčića za tebe,sine, veruj ocu na reč…. Da, svirali smo zajedno i platio sam ti bezbrojne časove učenja klavira i kompozicije. Nije mi žao. A li do zlaboga će biti smešno i tužno da ti primiš poziv muzičara… Saberi se malo, sine Franc.

FRANC ŠUBERT: Salieri me podržava da nastavim sa muzikom, jer sam u stanju da učinim nešto potresno…

TEODOR ŠUBERT: Samo nam zemljotres fali u našem Beču, zar nam nije bilo dosta u prošlosti  Turaka… Potresno i zemljotresno i to od moga sina.

FRANC ŠUBERT: Nemojte da ismijavate situacijo, nemojte da ismijavate mene. Rekao sam samo: potresno.

TEODOR ŠUBERT: Vidim, vidim da je Beetovan dosta naškodio mladićima sadašnjog doba. I ti si taj kojeg su zaludeli umjetnički stavovi Šturm und Drang pokreta.

FRANC ŠUBERT: Ne možete li da zamislite život izza ovih školskih zidina , oće?

TEODOR ŠUBERT: Vrlo brzo sam skinio ružičaste naočare i sagledao stvari kakve jesu, u njihovom sirovom stanju, znao sam da ću biti u životu samo odgojitelj i ništa drugo.

FRANC ŠUBERT: Vi ste živeli bez mladalačke fantazije ?

TEODOR ŠUBERT: Dosta je meni to da sam otac takvoj fantaziji kao što si ti. Saberi se malo, saberi se, sine. I prihvati ozbiljan posao.

3.prizor   Salieri nije senka, nego glumac.

ANTONIO SALIERI: Videli i čuli ste za svađu između oca i sina, između dve generacije pogleda na svet. Videli ste dve silueti kraj pozornice, dve senke, jednu dugu, jednu kraću, jednu krupnu, jednu sitnu… Dve senke koje padaju iz mađioničarskog ormara nestajanja.

U sjaju stone lampe vidimo lice kompozitora Antonia Salierija. On sedi i gleda kako metronom udara i kuca sa skalom. Ručno zaustavlja metronom.

ANTONIO SALIERI: Uveravam roditelje muzičke dece ako bude njihov dečak ili devojčica stupili na životni put profesionalnog muzičara,da će u tom slučaju Stvaraoc nekako pomoći i napuniti stomak onima koji žive od muzike, u bašti nota. A bila bi izdaja srca ako se ne prihvati poziv muzičara.

Salieri u ruci drži slavuja od gline. Slavuj ima unutar sebe mehanički organizam i tako se on pomiče i kreće, ako je  navijen. Slavuj od gline  namotan prelazi pisaći sto, a kad se mehanički organizam unutar njega sasvim odvije on se zaustavlja. To je kompozitorova mala igra sa igračkom od gline koja povremeno traje čitavu predstavu.

ANTONIO SALIERI: Vidi malu pticu, slavuja od nota,  rad  grnčara, a vidi kako se ovaj mehanizam, obučen u glinu, kreće, pomiće i juri preko pisaćeg stola. Ako bi bio slavuj živ, od perja i srca, onda bi imao u svim trenucima dana svetlucave oči. Zabiglisao bi slavuj u prirodi, u krošnji drveta. Ptice u prirodi, ptice u zeleni bašti – to je bila moja glavna inspiracija što se tiče moga nadahnuća u absolutnoj muzici. Priroda uzima pticu kao svoje sviralo. I ptičji kjunići zaista sviraju muziku – ljubakaju, kljunaćiju i pevaju… Božja svirala u bašti nota. Ptice iz prirode doletele su u moj sistem nota, na moj notni list.  Oduševljenje nad pticama pevačicama preneo sam na svoje učenike, na puno mlađe ljude od mene, koji su tek stupili na životni put nota. Da li čujete, učeniče Nepomuk, ptice u svom instrumentu ? I vi, Beetovan, zaista, kod vas note ne dolaze i proizlaze samo iz prirode, a svejedno krošnja drveta ispred vaše kuće puna je ptica pevačica. Da li ste to primetili  ? Franc List, koliko puta sam vam rekao: klavir nije bubanj i nije ni jedno drugo tucalo, suviše snažno vi udarate po klaviru, treba puno nežnije pristupiti tom instrumentu. Klavir nije bubanj da bi on tupo odzvanjao, treba mu drugačije pristupiti. Kad dodirnete tipkovnicu, to treba da uradite na isti način kao ptica koja je sela na tipku, vrlo lagano kao vetrić, da, to će vam biti na početku od neke muke ali vi ćete se polako naviknuti na to nežno zalaganje.  Sve to treba da bude nežno i setno kao da se kriljašce dodirnulo tipke. Da,da, Franc, mislim na žive ptice iz bašte…. Šubert, kod vas je klavir uvek čitav orkestar, a ne samo kovrdžavi razpenjeni potoci i ribe u njemu, nego i ptice pevačice nek se dodiruju vaše muzike, neka sednu slavuji na vaš notni list. Čujem da puno komponirate… U noćnim satovima kada vaše lice obasjava stona lampa… Da li sa tim progonite sivinu vaše službe ? Čuo sam za vaše svađe između vas i oca, nije mi drago što se tako okrenulo. Možda ćete zajedno naći neko pomirenje, a vidim da vi uporno prkosite oćevim stavovima… Da, da, Šubert, odlučuje se čovek uvek između srca i hleba, a bira ono što je praktičko u tom životu. Meni je to poznato. I moj otac… Meni Antoniu Salieriju, bečkom kompozitoru, koji je velik dio svog života proživeo u Beču, gradu muzike. A sada živim u večitom sada, u vremenu koji obuhvata sadašnjost, prošlost i bodućnost. Znam, znam, šašavo zvući, ali to je u našom životu i umetničkom zanatu bar istina. Bio sam kompozitor Josefa drugog. Mazen i omiljen, priznam. Ali svejedno, Mocart nije svirao za gulaž. Opet je slavuj od gline stao na mom pisaćem stolu.

Dolazak Lucifera na pozornicu.

LUCIFAR: Da, da, stala je ptičica…

I Lucifar nije senka na pozornici, nego glumac.

ANTONIO SALIERI: Ko ste vi ? I kako ste ušli u moju sobu ? Kroz vrata ? Ne, niste. Kroz zid ? Da, to bi bilo sigurnije i ubedljivije.

LUCIFAR: U ovo doba sveće voštanice i svetlost stonih lampa najlepše sija. Sve bljeska kao kod mene, kod kuće.

ANTONIO SALIERI: Da, zaista, u ovakvim okolnostima kompozitori možemo da stvaramo, možemo da zapisujemo note. Ušli ste kroz zid, jeli !?!

LUCIFAR: Kroz i skroz zidove ide moja paganska veselost, veselje lucifara, prinositelja svetlosti. Veselje na seljačkom dvorištu, gde živi perad, živo mesto domaćih kreljutnica. Sva domaća i ukrasna perad domaćih dvorišta i svi ti nespareni mužjaci i ženke. Ženka mandarinka, video si !?!  Srce mi uvek sladko premre kad začujem vrištanje, kreštanje, pevanje i mucanje domaćih životinja, od čopaste pegatke do gusaka, od vranca do čurke, od pataka  do purana, od biserke do paunova, od žrebeta  do krava muzara. Šareno i veselo na domačem dvorištu, peradari brbljaju, na dvorištu  uvek neko krcka i domaća vodena perad narušava mir. I jedan mali kućko prolazi… A ono najbitnije na selu…

ANTONIO SALIERI: Da, ono najbitnije na selu…

LUCIFAR: Kad zapeva dan na dvorištu… Kad u jutru zapeva najlepši seljački patuljasti gološijan.

ANTONIO SALIERI: A dan svane i sa divljim patkama na jezeru.

LUCIFAR: I sa golubovima u Beču, kad smo kod toga. Svaki grad je jedan veliki golubnjak. Čujem i znam da voliš ptice…

ANTONIO SALIERI. Puno. Izleću iz mog notnog papira. Lete moje note u vazduhu. Note uvek prelaze granice, tako i u prirodi tako i u društvu.

LUCIFAR: Zaista, vi ste čovek građanske sredine…

ANTONIO SALIERI: Da, preživeo sam nekoliko decenija u Beču.  Ali vidim vas prvi put u životu !

LUCIFAR: O tome bi mogli porazgovarati, ali vi ste meni poznati. Bez mog seljačkog veselja vi ne bi mogli komponirati.

ANTONIO SALIERI: Interesantno zvući. Ptice pevaju glasno i izleču sa mog muzičkog papira, sa mog notnoga papira.

LUCIFAR:  U ovom trenutku kad tako lepo razgovaramo, možemo pogledati jedan prizor iz života đaka u zavodu za elegantnu decu.

ANTONIO SALIERI: Zavod za plemenitu decu !?! Glupost. Od kad živim u Beču, ja zaista ne poznajem nikakvu elegantnu, plemenitu decu, naravno, znam jedinu za internat sa siromašnom decom. U taj internat šalju svoju decu roditelji niskih stanova, ljudi koji su bačvari, trgovčići,  mali poduzetnici, radnici manufaktura, svećari… To znam. U tom internatu su deca tekstilnih radnika, šešircija i poljoprivrednika sa ivice predgrađa.

LUCIFAR: Vidiš aureol sveće voštanice ?

ANTONIO SALIERI: Vidim.

LUCIFAR: Kaži šta još vidiš ?

ANTONIO SALIERI: Pa vidim sobu za primanje đaka.

LUCIFAR: Još nešto !?!

ANTONIO SALIERI: U toj sobi gleda gospodin Fortunat jednog sitnog dečaka. Gospodin ne voli baš muziku, a dečak se plaši.

LUCIFAR: Pogledajmo prizor iz blizine.

4.prizor

Silueta gospodina Fortunata i silueta, senčan obris dečaka Antona Matiasa kraj pozornice.

ANTON MATIAS: Zvali ste me gospodin visoki odgojitelj ?

GOSPODIN FORTUNAT: Vadite ruke iz džepova !

ANTON MATIAS: Pogrešno, gospodine, uopšte jih nisam imao u džepu.

GOSPODIN FORTUNAT: Ruke stavite u džep i izvadite jih ponovo. Znate,mladi gospodine đaće,  gospodin Fortunat je uvek u pravu.

ANTON MATIAS: Da, da, uvek ste u pravu, gospodine….

GOSPODIN FORTUNAT: Šta držim u ruci ?

ANTON MATIAS: Ono što držite, gospodine.

GOSPODIN FORTUNAT: A šta držim ?

ANTON MATIAS: Kavez sa pacovom. A to je moje, gospodine ! U ruci držite mog najboljeg prijatelja.

GOSPODIN FORTUNAT: Gde ste našli pacova ?

ANTON MATIAS: U opštinskom jarku.

GOSPODIN FORTUNAT: Tamo vi tražite prijatelje, baš lepo,

neugodno do neba.

ANTON MATIAS: Nepomuk je moj prijatelj.

GOSPODIN FORTUNAT: Ovaj stvor ima ime ?

ANTON MATIAS: Da, gospodine, ima ime i to hrišćansko ime.

GOSPODIN FORTUNAT:

U tom slučaju on treba društvo. Moj mačak Baltazarus je primeran prijatelj pacovu, slažete se sa mnom, mladi prijatelju ?

ANTON MATIAS: Ne, ne, ne, ne može to tako…takoooo….

GOSPODIN FORTUNAT: U internatu su životinje zabranjene.

ANTON MATIAS: Baltazarus je isto tako životinja.

GOSPODIN FORTUNAT: Ali nije pacov.

ANTON MATIAS: Ne želim biti više ovdje i vratite mi, molim, prijatelja…

GOSPODIN FORTUNAT: Ko vas uopšte bilo šta pita ? Ko ? Ovde ste, jer je vaš otac velegospodin podkapetan Viktor Matias tako odlučio. Poverio mi je odgoj vaše mlade duše i ako još  niste shvatili i osetili da ste u dobrim rukama, onda je to veoma žalostno. Baltazarus, Baltazarus, debeli lenjivče, u kojem čošku ti spavaš i vrčeš.

ANTON MATIAS: Vratite mi odmah Nepomuka…

GOSPODIN FORTUNAT: Vidi ti njega, ovaj stvor ima čak i ime.

ANTON MATIAS: Sve u hrišćanskom svetu ima svoje ime, gospodine.

GOSPODIN FORTUNAT: Ti nisi prijatelj ovi životinji, on treba drugačijeg druškana, ako nisi još shvatio, sasvim drugačijeg… Baltazarus, u ime svega, gde si ? Baltazarus, nemam ja strpljenja za tebe, Baltazarus, kučkin sine od mačaka, životinjo debela, gde si !?!

ANTON MATIAS: Ovo je moje.

Anton uzima kavez.

GOSPODIN FORTUNAT: Vrati mi kavez ! Odmah !

ANTON MATIAS: Ne treba vam kavez, gospodine, vi živite u njemu, sve ove godine, vi živite u tom velikom kavezu…

Senke nestaju i čuju se snažni koraci koji prelaze u trčanje.

 

5. prizor

Opet umesto senki gluma stvarnih glumaca.

ANTONIO SALIERI: Čujem trčanje, a ništa više ne vidim.

LUCIFAR: Odtrčala su ova dvojica hodnikom. I ja ništa ne vidim. Mrak. Aureol one sveće voštanice je nestao i nestao je i prizor. Fantastično.

ANTONIO SALIERI: Zašto ste došli ? Zašto ste mi pokazivali ovaj žalostan prizor ?

LUCIFAR: Bili ste u odboru za dodelivanje stipendija.

ANTONIO SALIERI: Da.

LUCIFAR: U odboru za dodelivanje stipendija siromašnim.

ANTONIO SALIERI: Treba naglasiti siromašnim mladim umetnicima.

LUCIFAR: Dečak je bio talentiran za muziku.

ANTONIO SALIERI: Poznajem li ja na bilo koji način tog dečaka ?

LUCIFAR: Ne.

ANTONIO SALIERI: A sada dosta. Zašto mi još jednom pokazivate prizor, na koga ne mogu da utićem ? Šta ja mogu promeniti ? Ja sam čovek, nisam Bog i ne mogu Boga igrati. U slučaju tog dečaka nisam ni bio u komisiji za dodelivanje stipendija. Šta hočete od mene ?  Niste mi pokazali, kako on svira i na koji instrument on svira. Niste.

LUCIFAR: Nisam. Ali nisam samo veseo i erotičan, nego poznajem i tamnu stranu živora. Poznajem i socijalu…

ANTONIO SALIERI: Interesantno. Pa da vi ste Lucifar, donositelj svetlosti, ali vaš brat je crveni đavo…

LUCIFAR: Niste pogrešili.

ANTONIO SALIERI: Postao sam gladan.

6.prizor

Dolazak konobara na pozornicu.

LUCIFAR: Konobar, konobar !

ANTONIO SALIERI: Pa šta vi !?!

LUCIFAR:  Sve ima svoje. Da, da, ja sam komandant posluge i dobrih jela. Ja sam pagan i mason, a i u Beču osamnaestog stoljeća u jednom momentu pobedila je seljačka paganska kuhinja. Pohane banane, volite li !?!

ANTONIO SALIERI: Pohane banane !?!

LUCIFAR: Da, da, vi sada ne iskušavate sudbinu, nego kuhinju. Rekao sam: pohane banane.

LUCIFAR: Ali ja bi štrudlu.

KONOBAR: Dobar dan. Izvolite.

LUCIFAR: Gladan dan. Gospodin kompozitor kaže: gladan dan. Zagladnio je čovek, mu se mora pomoći.

KONOBAR: Mi smo prava adresa za pomoć stomaku.

ANTONIO SALIERI: A šta miriše danas iz ove vaše kuhinje ?

KONOBAR: Zapečeni krompir pire. Faširane šnicle. Riba iz Dunava u sosu.

LUCIFAR: Dobro, dobro, prestanite sa nabrojavanjem. Stomak mi već veselo peva. Ja bi pohane banane sa medom.

ANTONIO SALIERI: Banane u vrelom ulju činjenica su ?

LUCIFAR: Da, činjenica dobre kuhinje.

KONOBAR: Banane se lagano spuštaju u vrelo ulje, kad su gotove, preliju se medom.

LUCIFAR: Šumskim medom. Prvo je šuma, a onda selo. A ja volim spavati na senaru.

KONOBAR: Da, gospodine đavole.

LUCIFAR: Pogrešno. Moj brat je đavo. A ja sam Lucifar, prirodna sijalica u svako doba.

KONOBAR: Naručujute šta !?!

LUCIFAR: Pohane banane, još jednom.

ANTONIO SALIERI: Samo štrudlu, molim.

KONOBAR: Narudžba za jelo primljena.

7.prizor   Konobar odlazi.

Od jednom se čuje snažno lupanje metle po zemlji.

ANTONIO SALIERI: Neko lupa sa metlom !?! Da li čujete lupanje ?

LUCIFAR: Lupanje po…

ANTONIO SALIERI: Lupanje po zidu, vratima, zemlji…

LUCIFAR: Ne, ne, neko udara po pacovu  i čuje se pacovski vrišt i pisak.

ANTONIO SALIERI: I čuje se…

LUCIFAR: Da, da, čuje se vrlo zadovoljni mijauk mačka Baltazarusa.

ANTONIO SALIERI: Njegov prijatelj…

LUCIFAR: Da, Antonov prijatelj pacov Nepomuk …nema ga više.

Opet dve senke na pozornici; senke đaka i odgojitelja.

ANTON MATIAS: Boli me.

GOSPODIN FORTUNAT: Rekao sam vam: ne trčite.

ANTON MATIAS: Sve me boli. Vaš kajiš…

GOSPODIN FORTUNAT: Rekao sam vam: stanite, stanite već jednom. Moj kajiš… A šta ste vi mislili mladi gospodine, da ću vas češljati.

ANTON MATIAS: Dogorčio mi je ovaj život u internatu. Hoču razgovarati sa ocem…

GOSPODIN FORTUNAT: Ne može. Rekao sam: ko vas je uopšte što pitao.

ANTON MATIAS: Hoču razgovarati sa ocem već jednom…

GOSPODIN FORTUNAT: A zašto !?!

ANTON MATIAS: Zašto ? Zašto ? Kao da pitanje ne zna odgovor, a zna ga; vi to dobro znate da ga zna. Ubili ste mi prijatelja Nepomuka.

GOSPODIN FORTUNAT: To je bio običan pacov, a kako ga vi možete nazivati prijatelj.

ANTON MATIAS: Bio mi je prijatelj.

GOSPODIN FORTUNAT: Vam mogu biti samo vršnjaci prijatelji, a ne životinje.

ANTON MATIAS: Hoču razgovarati sa ocem; život mi se ovdje zagorčio.

Ne želim biti zarobljenik.

GOSPODIN FORTUNAT: Dobro, dobro, pokrenit ću nešto…

8.prizor

Opet Salieri i Lucifar.

ANTONIO SALIERI: Baš smo dobro posluženi.

LUCIFAR: Kuhinja osamnaestog stoljeća bila je orientalna kuhinja. Ove pohane banane mirišu, mirišu, jao, kako opojno mirišu…

ANTONIO SALIERI: Štrudla ne miriše, ali je svejedno dobra, nekako seljačko dobra za seljački okus. A naglašavam: svejedno bečka specialiteta.

LUCIFAR: Anton želi da ide.

ANTONIO SALIERI: Iz internata !?!

LUCIFAR: Da.

ANTON SALIERI: A šta se vidi iz ovoga večitog sada, koji obuhvata sadašnjost, prošlost i budučnost.

LUCIFAR: Pa i vi vidite ! Pa i vi zauzimate stav večitog sada.  Njegov muzički talenat se neće razviti, nerazvijen i pospan ostaće čitavog života.

ANTON SALIERI: Šteta što nisam bio u komisiji.

LUCIFAR: Zaista šteta.

ANTON SALIERI: A Franc Šubert ulazi u internat.

LUCIFAR: Da, ulazi za neko vreme. Ako neko izađe iz njega…

ANTON SALIERI: Čovek se rodi slobodan, a odmah je stavljen u lance.

LUCIFAR: Pa to je već neko rekao. Ruso, čini se…

ANTON SALIERI: Počinje da robuje krvi i mesu, istoriji i mesu… A bašta nota je veoma eterički svet. Muzika oslobađa.

LUCIFAR: Franc Šubert biće za neko vreme odgojitelj u devetom bečkom okružju. Deveto bečko okružje biće za neko vreme njegov životni vidokrug i radni krug.

ANTON SALIERI: Za neko vreme. Beč je mesto muzičkih ptica. Nekad su pisali u aureolu gvozdenih lampi, a sada u aureolu stonih lampi.

LUCIFAR: Grad i bašta nota.

9.prizor

Opet se čuje refren sa početka predstave.

GLAS POZADINE POZORNICE: Na tavanu. Tamo su stare prašne vezalke cipela koje neće svezati ni jednog para cipela više. Tamo su paučine bez pauka. Vidi omot gramofonske ploče. Na omotu lice Šuberta. Omot je stao pola puta do zemlje…