(odlomak iz tajne sveske)
Još jedan moj školski drug,
još jedna tuča i jedna pogibija. Iz Todorovog sela je bio jedan Dušan, nazvan
Žućko, visok, mršav najsiromašniji đak, uvek je na sebi imao pocepano odelo i
istrošene opanke, sve same poklonjene stvari. S njim sam se potukao u školskom
dvorištu odmah posle nastave. Njegovo selo navalilo protiv moga sela. Svaki
učenik izabrao svog protivnika. On je izabrao mene, ubeđen da sam ja, mršavko,
najslabiji protivnik. Malo pognut, zaleteo se kao ovan i glavom me udario u
grudi, onda se ritao nogama, kaljajući mi pantalone svojim prljavim svinjskim
opancima. Kada videh da on ne namerava da prestane s napadom dok me ne obori na zemlju i izgazi
nogama, kako se tada radilo, munjevito ispružih desnu šaku i zgužvah njegova
usta i kožu okolo njih. Nokti su se zarili u usnice i kožu, potekla je krv.
Mada su mu bolovi iskrivili lice – da je crveno, nije znao – on je i dalje
ritao nogama, udarao rukama, sve dok nije osetio toplotu svoje krvi, možda i miris. Tada je prestao da me rita i udara.
Krv je dugo brisao rukavom. Ja sam se odmah pokajao. Zašto sam ga okrvavio,
zašto sam izbrazdao nedužno lice. Zašto to ne učinih nekom drugom? Ako sam
morao da se branim, zašto to nisam učinio na drugi način? Njegovo lice je mene
bolelo. Žućko, u ponedeljak ćeš biti dobar, brazde neće biti tako vidne, mislio
sam da mu podviknem dok je napuštao školsko dvorište. Koračao je zadnji za
svojom grupom, posramljen. Pobedismo ih, a? –
reče neko iza mojih leđa. Sramota je tući siromašne dečake, pomislio sam
da mu kažem. Proveo sam besanu noć, čim sam malo zadremao, javi se Žućkovo
lice, prvo čisto, pa okrvavljeno. Budan pomislim da imam još krvave prste,
brišem ih o rukav košulje, tada nisam ni znao da postoji pidžama. I sutradan, u
nedelju, u mislima sam bio stalno uz Žućka, njegovo lice sam video za vreme
ručka, pomislio sam da je gladan, za vreme skupljanja granja u šumi, u
povratku, uveče, dok sam pisao domaći zadatak, ispod slova video sam tragove
krvi. Čudno, o Todoru, posle tuče na mostu, nisam toliko razmišljao,
zašto? Jedva sam dočekao ponedeljak. Ujutru, idući livadskom
stazom prema istoku, učini mi se da sunce
ne greje kao ranije, kao da za nečim tuguje. U grupi, bilo nas je sedam, jedini
ja putujem sa skrivenom tugom. Tako sam putovao do mosta na kome smo delili
megdan mi i oni: Žućko i njegovi drugovi. U odlasku u školu najčešće smo se tu
sreli, na raskrsnici puteva ispred mosta. Prvi sam pogledao prema mostu i
začudo, oni su baš tada bili na njemu. Laknulo mi je za tren, ali kada videh
njihove pognute glave, zgrabi me osećanje straha. Kad sam video da nije među
njima sva krv mi je jurnula u glavu. U bolnici je! U smrtnoj opasnosti! Osećam
kako me zaliva osećanje straha, vidim da su mi ruke pobledele, ubrzano dišem,
sve je u meni neobično: oči iskolačene, lice ukočeno, usnice iskrivljene. A oni
ništa ne primećuju niti na meni, niti okolo sebe, jer su im glave pognute,
nepomične, kao i ruke, telo, jedino što noge mrdaju i nose tela prema meni,
koji stojim nasred puta i čekam da neko od njih kaže gde je Žućko. Na pet
koraka ispred, najednom, svi su zastali. Prišla mi je devojčica Olga, stavila
glavu na moje rame, zaridala, pa rekla: „Žućko je mrtav!“ Tada sam već bio čuo
za Šekspira, za njegove tragedije, pročitao sam bio dosta romana sa krvavim
sadržajem, plakao sam nad tim sadržajima, gutajući gustu, gorku pljuvačku, ali
toga trenutka ostao samo ukočen, bez suza, pljuvački, bez misli, zaboravio sam
da na ramenu imam Olginu glavu, da ispred stoje đaci, da smo na putu, ispod teče
rečica, da je iznad Petrova kuća, bio sam u svetu gde radosti ne postoje, samo
mržnja, tuče, bekstva, smrti. Olga nije pomerala glavu sa ramena, repovi njene
kose su počivali na mojim grudima, pomislio sam da ih pomilujem, ali nisam
mogao ruke da podignem, ili da je poljubim u lice, ali nisam smeo. Priđe Dušan,
i nežno nas razdvoji, ćutke. Idući napred prema školi, nijedan da progovori, da
spomene Žućka. Ne znam šta je bolje za mene, da ćute ili da pričaju. Olga je
nekoliko puta okrenula glavu prema meni, jednom učini mi se, zausti da nešto
kaže, ali bol je stegao grlo. I u školi
se nije glasno pričalo o Žućku, neki
tajni glas je svima samo saopštio da je Žućko mrtav. Očekivao sam da jedan od
nastavnika glasno kaže da je Žućko umro. Zašto se ćuti o njegovoj smrti? Njemu
najbliži đaci i komšije uporno ćute.
Posle tri sata nastave, za
vreme školskog odmora, stojeći uz plot, posmatrao sam šta rade đaci. Učini mi
se da su svi odjednom odrasli, ne viču, ne zadirkuju jedan drugog, ne misle
više na igru, samo zamišljeno ćutke šetaju. Zašto ćute, zašto o njemu ne
govore? Dok sam postavljao sebi ova pitanja, priđe mi Olga i reče: „Ubili su ga
juče na granici!“ I odmaknu se. O ćutanju u dvorištu, u učionicama, nisam više
razmišljao. U moju glavu stizala su nova pitanja. Zar zaista moraju odrasli
ljudi da pucaju u dečake, makar oni i prelazili granicu, u nedužne i bedne,
skoro gole, kao Žućko? I do kada? U
dečake koji se ne znaju braniti ni kamenom ni motkom, niti pesnicama,
kao Žućko. Do kada? Bolje bi bilo da je u tuči slomio nogu i ostao hrom zauvek,
nego sada mrtav. I zadnja misao za vreme velikog odmora poče da me muči, da
nije slučajno bežao od sramote koju sam mu naneo dan ranije?
Sutradan, vraćajući se iz
škole, na putu do mosta Olga je pričala šta je čula o Žućkovoj smrti. Najden,
spretan, lukav čovek, za koga se govorilo da je špijun, odveo je Žućka na
granicu, da očiste šumu kraj nje. Prijavio se odgovornim ljudima na karauli i
oni su mu dozvolili da očisti svoj deo
šume. Čišćenje graničnog pojasa je inače bilo obavezno, uglavnom se to radilo
kolektivno. Najden je sekao do dna sve redom, deblja hrastova i grabova stabla
sam je slagao u kupove, a tanje, prutove
i granje, slagao je Žućko. Graničari su ih držali stalno na oku. Jedu pa opet
rade. Ništa sumljivo. A onda, dok se za trenutak udaljio graničar koji ih je
čuvao, Najden skoči između kupova granja i začas pređe na drugu stranu granice
i uđe u uvalu. Stražar je kasno zapucao. Zapucali su i susedni stražari, pucalo
se kao u borbi. Žućko, pričao je očevidac, uplašen, samo je stajao na mestu i
drhtao. Prekid pucnjave, pa još jedan rafal. Žićko više nije stajao na
očišćenoj parceli. Predveče sa karaule stiže izveštaj da su zajedno bežali,
nisu hteli da stanu na upozoravajuće pucnjeve, a posle, kada se ozbiljno pucalo,
meci su pogodili samo Žućka, jer je bio sporiji od Najdena. „Tako je to, ubijmo
nedužnog kada ne možemo pravog“, rekla mi je Olga na rastanku ispred mosta.
Mada mi Olgine reči malo ublažiše bol za Žućkom, ipak u meni ostade da tinja
osećaj krivice. Zašto sam ga pobedio? Mogao je
da ode u smrt bar kao pobednik. Uveče, dok sam pisao ove redove, nisam
mogao da odvojim misli od njegovog okrvavljenog lica. Kakvo li je izgledalo
kada su leteli mesci oko njega i u njega, da li je ostalo samo izbrazdano od mojih
noktiju, ili su ga meci potpuno
unakazali? A ruke, jesu li bar one ostale čiste, neokrvavljene i gde ih je
držao dok su meci sevali oko njega? Gde su mu misli tada bile? Dok je mirno
slagao grane u kupove, da li se setio
naše borbe? Zašto je ostao da stoji? Mogao je da pođe za Najdenom. Dugo sam se
ljutio na sebe, zašto sam bio njegov protivnik, na Najdena, na graničare, na
ljude koji huškaju na bekstvo, pozivaju na mržnju, lažu u svoju korist, najzad,
na sve što me okružuje. Jedini Žućko je bio ispravan, nedužan
Нема коментара:
Постави коментар