Napokon, posle
bezmalo svih šezdeset minuta prženja na užarenih beogradskih trideset pet
Celzijusa, uđosmo u tramvaj Milica i ja. Ja dvometraš i Milica od pedeset devet
santima.
Bezuspešno
pokušavajući da se probijemo dalje, visimo tik do poluotvorenih-poluzatvorenih
prednjih vrata, ja stojeći na
jednoj nozi kao roda, a ona skupljajući se u mojim rukama. Ne možemo dalje od
gospode što, zabavljena sobom, zuri kroz nas kao da smo prozirni, kao da nismo
od krvi i mesa nego recimo od pleksiglasa ili od sapunice, i meškolji se, svrbi
je nešto, verovatno tu negde između butina…
Nisam razmažen
a nisam ni zanovetalo, ne tražim i ne
očekujem mnogo, pogotovo ne u krcatom tramvaju, tek toliko da neko pomeri
svoju cenjenu guzicu, ili da hoće bar da nam se osmehne, i to je nešto. Ali
osmeh očito ne stanuje tamo gde bismo mi želeli, naročito ne tamo gde indolentna
umišljena gospoda vrpolji svoje guzice. Učtivost takođe.
No, nadalje, pogledujući
u njihovom pravcu, primećujem da se gospoda konačno udostojila da nas
registruje. Gledam ih kako se snebivaju,
kao da žele da me priupitaju: Zašto lomatam bebu po ovoj stisci? da nisam pošandrcao?..
Da, jesam! Ali šta vas se tiče?! Uzvraćao sam im svojim namrštenim, pomalo sluđenim
pogledom, trudeći se po svaku cenu da sačuvam prisebnost; dok je tramvaj
grabio svojom putanjom, a ja i dalje vapio pomoć koja je izostala. Pošto
već nisam imao dovoljno kuraži, a i pameti, da ih dotučem, rekavši im: U redu
je, gospodo, popišam vam se na obraz! Ali, šta sad vrede jadikovke, trebalo je
imati petlju.
Na sledećoj
stanici, zaustavio se tramvaj. Dočekalo ga je stotinak zapetih pušaka u nakostrešenom
ljudskom obličju. Iskočivši iz zasede, pojurili su ka nama uz bojne pokliče, i
sa psovkama na istaknutom mestu. Hteli su da uđu po svaku cenu, i kroz zatvoren
prozor, i preko krova, ako bude trebalo. Udruživši snage s nekolicinom ništa manje nakostrešenih što su takođe uz vrisku i dreku pohitali u suprotnom smeru, kršili su dveri na
dotrajaloj šklopociji, povlačeći ih
istovremeno i na jednu i na drugu stranu.
Izložen
njihovom divljanju, zaglavljen u samom ćošku između vrata i prvog stepenika, u
nekom čudnom stanju inhibiranosti i neodlučnosti, nemo sam promatrao sopstvenu
nevolju; za svo to vreme, pazeći na zlato koje sam držao u naručju.
Na kraju,
pošto im je pošlo za rukom da razvale
vrata, zafurali su bezglavo svako na svoju stranu. Pa iako im ni najmanje nisam bio na smetnji, gazili
su me, vukli, štipali, preskakli, psovali, laktali, udarali... Udarali bez imalo
milosti, bez imalo pardona, u svojoj sumanutosti ne hajući čak ni za ovo
jagnješce božije u mojim rukama.
Napadnuti sa
svih strana, ne mogavši da se pomaknemo ni gore ni dole ni levo ni desno, Milica
i ja držali smo jedno drugo, čvrsto, što čvršće, bespomoćno čekajući da
protutnji stampedo, strahujući od tih avetinja,
da nas u svom mahnitanju načisto ne
spljeskaju, da nas ne obore, da se ne prućimo po podu ili po užarenom
beogradskom asfaltu, i gledali se neveselo. Da li je to nečastivi sišao među nas, upitala me je.
Može biti da jeste, odgovorio sam, zamišljajući ga kako se smejulji iz nekog
prikrajka, posmatrajući ovu žalosnu scenu.
Kada je zvonilo
za polazak, pokrenuo se tramvaj. Ko je ušao ušao je, ko je izišao izišao je. I
dalje nam je bilo tesno, pretesno, ali koliko-toliko moglo je da se
diše. Onda je Milica počela da jeca. Smiri se, malena moja, šaptao sam joj
pokušavajući da je odobrovoljim. Nemoj plakati, smilostiviće se valjda nečija
guzica, napraviće nam malo mesta.
Cvrc!
Desetak mangupčića
predvođenih alfa mužjakom ošišanim na ćelavo, pitoresknom inkarnacijom klošara neoprostivo
zavađenog sa zdravim razumom, suočivši se sa poražavajućom činjenicom da su
izvisili za mesto u tramvaju, preteći se uputilo ka nama. Gledaju nas
zakrvavljenih očiju. Pretpostavljam da
smo zauzeli mesta koja po njihovom redu vožnje, kao i njihovom shvatanju
kosmičkog poretka, njima pripadaju. Pošto
nema mesta za njih neće ga biti ni za nas, čuo sam kako se dovikuju. I, ne
čekajući da tramvaj uhvati zalet, već su se napizdili pravo ispred njega,
stajali su posred šina odmeravajući nam srednjim prstom, drugom rukom držali su
se za mošnice i smejuljili se gledajući u pravcu tramvadžije. Gledamo ih
zapanjeno. Muk i neverica. Šta smo to mi
bogu zgrešili? Zašto to baš nama da se dogodi!?.. Nisu gubili vreme. Nasrnuli
su na obližnji saobraćajni znak koji je ličio na banderu, iskrivili ga a onda i
oborili preko šina, a potom, ne štedeći
svoj blistavi osmeh i još blistaviji um, uhvativši se za ruke, zaplesali su pipirevku
ili koju drugiu već plesnu zajebanciju. Prkoseći nam i dalje, nama užasnutim i
poniženim u posustalom tramvaju. Negde sam video da
indijanci tako prizivaju kišu, a ovi su očito bili željni nečeg drugog, pa su zato prizivali
nevolju, pomislio sam. Podvriskivali su, kreveljeljili se, izazivali.
Ratnici bezumlja izvodili su svoj šenlučki pir ispred posrnulog tramvaja; slaveći
Manitua tražili đavola. Krajičkom oka uhvatim one na stanici, likovali su, samo
što se nisu valjali od smeha. Dok je, ovamo, cvilio namrgođeni tramvaj, stojeći
bespomoćan kao brod pun putnika nasukan na hrid negde usred okeana, bez ijednog
čamca za spasavanje.
Uplašena i
uznemirena, Milica je drhtala kao ptić tražeći spas u mojim očima. Za nju,
malecku, ovo kratko putovanje već se bilo pretvorilo u pravu moru. Tačnije u
horor. Milovao sam je pogledom pokušavajući da je ohrabrim, da izdrži još malo,
imamo da se vozamo samo još dve stanice i onda silazimo. Naravno, ako se
tramvaj pokrene, i ako vrata budu odglavljena.
Nemajući kud, i dalje sam balansirao na jednoj nozi kao
roda, zaglavljen u otužnom prostoru između stepenika i razvaljenih prednjih
vrata, ozlojeđen i usamljen u svojoj apsurdnoj poziciji, kao brodolomnik koji
se čvrsto drži za veslo na uzburkanoj pučini. Pitao sam se šta će dalje biti,
gde su sad trezveni, razboriti i odvažni? U koju mišju rupu su zaglavili? Svoju
sopstvenu. Naime, video sam samo malodušne, obešene face, kako ponizno mumlaju
sebi u bradu kao kakve babuskare, valjda čekajući da nam oni indijanci, na
kraju balade, poskidaju skalpove…
I dalje smo u
tramvaju. Čekamo da nebeske sile reše naš problem, zarobljeni svako u svom
svemiru, ali u različitim galaksijama. Nečija ruka otvorila je vrata od kabine i pred mojim
zblanutim licem iz koga je zjakala neverica, ukazao se lep prizor, očaravajući. Pojavilo se
mlado svetlo lice s krupnim crnim očima, bistrim kao suza tinejdžerke, i
trepavicama kao iz bajke, duga crna kosa zategnuta u rep. Gipko tankovijasto biće
pojavilo se i ubrzo nestalo iz mog vidokruga. Ne znam šta su drugi videli ali
meni je blinkalo pred očima, gledajući čas u Laru Kroft čas u Anđelinu Džoli u tesno
skrojenoj uniformi tramvajdžije! Iskreno, bilo mi je svejedno koja je od njih
dve, već u sledećem trenu, pojavila se ponovo, zapravo već je bila u akciji. Prostrelila nas je pogledom koji
okazuje čvrstu rešenost, bio je to trenutak našeg suočavanja sa istinom. Dok je
napetost rasla, s nevericom smo gledali kako se sprema za obračun sa onom
šačicom lakrdijaša. Onda je zgrabila pajser i ustremila se ka njima, munjevito
i neustrašivo poput vučice. Jurišala je vitlajući s batinom u ruci, dok su se
nama širile zenice. Jednog po nosu, drugog po leđima… dohvatila je kako je koga
stigla; pucalo je sve u slavu velikog Manitua, i očas posla stvar je bila
svršena. “Bravisimo! Bravisimo!“, povikao sam, ali nije me čula. Ako. Nisam bio
jedini čije reči hvale su ostale da vise u vazduhu, do njih joj očito nije bilo
stalo. Kao što je s neskrivenim prezirom gledala i na gnjavatore dok su,
zatečeni prizorom dostojnim Holivudske produkcije, s gotovo pobožnim
divljenjem, prilazili da joj čestitaju. Pretpostavljam da je imala jak razlog za svoju ledenu
neprisupačnost koja je pomalo mirisala na aroganciju. Možda je sve ovo što se
dešavalo za nju bila samo bizarna tričarija, pomislio sam. Ili
je samo bila zabrinuta misleći na muke koje je tek čekaju, ili je pak nešto
treće bilo po sredi? Bilo kako bilo, i dalje su svi pogledi upereni u nju, tražeći
odgovor u njenim razigranim zenicama, iščekujući šta će biti dalje, koji je njen
sledeći korak. Onda…
Zadenuvši
batinu za pojas poput pravog megdandžije, ne časeći ni čas, zavrnula je rukave
na svoj radnoj uniformi boje indiga, i zaputila se ka banderi. Sad će biti baba
za dedu, deda za repu, pomislim, smetnuvši s uma da ni solidarnost više ne
stanuje ovde, da se svi se razbeže kad te dopadnu muke i nevolje. Uprkos tome
što je bandera smetala njoj jednako kao i svima nama, poput neumornog Sizifa
mučila se i naprezala ona sama, trudila se svim silama da je ispravi, da učini
nemoguće, odustajala pa iznova pokušavala. Dok je čitav legion voajera blesio u nju i kuražio je, taman kao da gleda
cirkusku jahačicu u solo tački. Bilo je, međutim, i onih koji su, poneti
navijačkom strašću, zdušno navijali malo za nju malo za banderu, a, koliko sam
sa svog tužnog mesta mogao da čujem, negde u dubini tramvaja pale su i prve opklade,
neko je tipovao na Laru neko na Andželinu.
U međuvremenu,
baksuzi što su se guzali oko nas, počelo je da izdaje strpljenje. Unezverili su
se čekajući na ishod neravnopravnog okršaja koji je bio u toku, i kojem su
nevoljno prisustvovali. Svejednom se negde žurilo; da prostite, cupkali su kao da ih je uhvatio stiskavac,
pošto imaju i malu i veliku nuždu.
Za svo to
vreme, međutim, misli su mi bile na drugoj strani. Nešto mi je govorilo da se
nisam slučajno uvalio u ovaj škripac. Naime, podozrevao sam da me to nečastivi ponovo iskušava, kao da na
svakom koraku vreba priliku da mi proda svoj oprobani recept za opstanak u ovom
otužnom provizorijumu koji u zavisnosti od prilike zovemo svet, društvo,
civilizacija. Civilizacija? Cvrc…
Niotkud se
stvoriše trojica balavaca. Sad su oni u centru pažnje. Jedan gleda u Laru, drugi u Andželinu, nude pomoć, pokazuju bicepse, sad će oni to k’o od
šale. Već su pljunuli u šake i uhvatili se
za banderu. A treći, pošto je nanjušio slast i dobro nanišanio, maznuo je za
dupence i Laru i Andželinu! Istog trena,
sevnuo je pajser i dokačio klinju. Ali brz
je klinja, šmugnuo je u bežaniju. „Ne na
tu stranu! Ne preko ulice! Neeeeeeeeeee!“ Povikaše ona dvojica, ali tup udrac koji je usledio, doveo nas je do
užasa. Odleteo je klinja u nepovrat, pravo pod točkove škripavog „Opela”. Na trenutak - u jednoj
mikrosekundi u kojoj smo postali svesni šta se dogodilo - sledismo se svi, a
onda, sa svih strana poleteše ka njemu,
da vide šta mu je, ima li mu pomoći. Ležao je nasred ulice, bled i nepomičan, kao
da su za njega sve nade izgubljene. Među prvima priskočila je i Lara,
pardon Andželina, ljubila mu je ruke, pritiskala grudi, masirala
obraze...
Na drugoj
strani ulice, ona dvojica golobradih, izobličeni u ljušture nastale neuspelim ukrštanjem
oktapoda i furije, sa hiljadu ruku sustižu maleroznog vozača, dobričinu
srednjih godina očito sklonog mamurluku. Srećom oglasila se murja, pa ovi oktopodi utekoše kao furije, inače,
kako su bili navalili da ga peglaju, ni fleka ne bi ostala od dobričine.
U međuvremenu,
raščistila se gužva oko klinje. Samo se još naša vučica nadvijala nad njim,
pokušavajući da ga vrati u život, požrtvovano, predano, kao da joj je sve na ovom
svetu: ako zauvek sklopi oči, kao da će se nebo ugasiti. Mada je bila dobrih
pedesetak koraka udaljena od nas, i u klečećem položaju, video sam da su
joj oči nakvašene suzama a sa usana joj vrcaju reči molitve.
Milica se,
međutim, ponovo oglasila plačem. Ne znajući šta da joj kažem, promucao sam samo:
Ovo je, mila, dan užasa, Bog žmuri a nečastivi
piruje, piruje li piruje…
Dakako, šta može
biti preče nego utvrditi ko je kriv, odnosno ko je najveći krivac što je klinja
zaglavio pod točkove; svejedno šta će biti s klinjom, svejedno što tramvaj ne
može dalje, svejedno što smo nas dvoje zaglavljeni…
Od kad se
desila nesreća, paralisan je saobraćaj s obe strane ulice. Iz oba smera, kao i
iz okolnih sokaka, pristizale su kolone znatiželjnika, hitali su da sličajno
nešto ne propuste; elem, i oni su deo ove “fešte”.
I dalje sam svim
silama pokušavao da hladne glave, s izvesnom distancom gledam na nevolju u koju
sam bio zaglavio, razume se i dalje jednako pazeći na Milicu. Tako sam i došao
do zaključka da se još jednom pokazalo da je naša endemska sklonost ka blesavluku
i drugim iracionalnim obrascima ponašanja naprosto zadivljujuća. Jer ako
zamislimo listu prioriteta prihvatljivu za nadmoćnu većinu očevidaca ove surove
životne drame, na njoj bi stajalo samo jedno: da neizostavno, po svaku cenu,
treba naći krivca i javno saopštiti njegovo ime!
Naime, u paničnu poteru za njim, jednako su se
uključili i ovi pored nas, zgužvani u tramvaju, i oni dole, raštrkani po ulici.
Kao glavni favorit za neslavnu ulogu krivca, za jedne je slovio nesmotreni
vozač, za druge drski balavac, a treći su pak tipovali na ovo ljupko
stvorenje nalik na vučicu, a pominjani su još i fatum i vradžbine i još koješta.
Zajapureni kao pevci, koškali su se razmenjujući psovke i ćuške. Na trenutke mi
se činilo da čekaju da dođe neko sa strane, neko sa nesumnjivim autoritetom,
možda neki strašan baja, ili neka viša sila, i da između istaknutih kandidata
proglasi „pobednika“. Međutim, stvarnost me je
demantovala. Niko nije bio rad da odstupi, da izda svoju uzdanicu, ne, ni po
koju cenu, svejedan bi radije nekome iskopao oko nego što bi pristao da mu ne
protivreči. Kao da je sebi dodelio ulogu vrhovnog sudije, svejedan bi da uzme stvar u svoje ruke i da
upravo njegova bude poslednja, da on bude taj koji će da „presudi”. I, u to ime, pošto su se pošteno
napičkarali, poleteše jedni na druge pa počeše da se šorkaju, kao da su samo na
ovu priliku čekali da polude. Za tili čas i tramvajska stanica i prostor oko
nje, pretvoreni su u bojište. Pljuštale
su psovke, pljuštali udarci, letele pljuvačke… Sve jedno nije puštalo drugo, nije
puštalo dok mu majku majčinu pravo među rogove…
Srećom, u
tramvaju je bilo pretesno za makljažu, tu i tamo pao je tek koji šamar, uz podrazumevajuću salvu psovki i odgovarajuće
uvrede. Uglavnom se žustro navijalo, što za Laru, što za Andželinu, sočno
pominjući pripadajuće im atribute i ostale kvelitete.
„Živ je
klinja! Živ je klinja!“, čulo se, međutim, odnekud. Odjeknuli su i aplauzi. Odahnuo
sam gledajući bolničare, video sam kako ga
podižu i unose u ambulantno vozilo. Pre nego što je zatvorilo vrata saniteta,
zabrinuto lice u belom mantilu saopštilo je: “Biće dobro!”. Lara Kroft se nasmešila
stisnutih pesnica, gledajući u pravcu reskog odlazećeg zvuka sirene, Andželina
takođe, zaiskrile su ponovo njene suzama okupane zenice.
Onda,
pogledavši okolo, put bojišta, uočavam da je, nekim čudom, prestalo „ubeđivanje“;
isprepucani bojovnici broje ogrebotine, kontuzije i modrice. I - kao da se
sve odvija po već uigranom scenariju - ponovo su u istom stroju, buljače u
našu heroinu, kuraže je opet, podstrekuju. Pitao sam se: Šta hoće? šta očekuju? možda senzaciju!?
Naša odvažna
heroina ponovo se našla u centru pažnje. I, ponovo, ne časeći ni čas, prišla je
banderi nameravajući da je podigne.
David nam se
ukazao u vidu misteriozne devojke, odvažne kao Lara, zanosne kao Andželina,
Golijat je stajao pred nama iskrivljen i zao, u vidu bandere, kao nepremostiva
prepreka. Gledao sam tu nestvarnu scenu nadajući se nemogućem, da će David
uknjižiti još jednu pobedu. „Sad
nek joj je Bog u pomoć!”, dobacio je neko. „Ako ga ima, i ako je tu!”, dodao sam ja, ubacivši doskočicu iz
filma koji smo Milica, njena mama i ja prethodno veče sa zadovoljstvom
konzumirali. Međutim, uz Njegovu pomoć ili bez nje - na opšte iznenađenje i još
veće zaprepašćenje – uspela je! Pomerila je banderu! Iskrenula je u stranu,
dovoljno da bude oslobođen put tramvaju! Ponovo je svet zastao u jednoj
mikrosekundi. „Bravisimo! Bravisimo!“, povikao sam onda, i opet uludo. Otišla
je svojim poslom. Ne hajući ni za oduševljenje u tramvaju ni za komično
zabeućene poglede onih ništarija napolju, kao i za zujanje u međuvremenu
pristiglih foto-aparata i tv-kamera, nemilosrdno uperenih u njeno mlado odvažno
lice i vižljasto zgodnjikavo telo, zakopčano u indigo plavo uniformu tesno
skrojenu. Brzala je ona, svojim pobedonosnom slalomom, hitro poput tigrice
(nije šala vučica je to!) domogla se tramvaja, ostavivši za sobom sijaset razloga
da svedoci njenog veličanstvenog trijumfa nad ništavilom posumnjaju u sopstvenu
moć rasuđivanja.
Uskačući
konačno u tramvaj, uočila nas je, uočila je Milicu i mene i osmehnula nam se. Hej!
Osmehnula nam se u znak pozdrava. Osmehnuli smo se naravno i mi njoj, viseći i
dalje tik do poluotvorenog-poluzatvorenog ostatka prednjih vrata. „Oprosti im,
Bože, ne znaju šta rade! Opresti im, Bože, ne znaju šta rade!“, bilo je sve što
se moglo pročitati sa njenih usana.
I konačno,
zanjištao je tramvaj i poleteo poput Pegaza. Ko je bio hitar ušao je, voziće se
isto kao i mi, makar do sledeće stanice, a ostalima znalo se šta sleduje:
da skapavaju čekajući sledeći ako već neće da lipšu klancajući pešice.
A ja? Ja sam,
naravno, i dalje grlio Milicu, pribijao je uz sebe zagledajući se u njenu
ustreptalu radoznalu dušicu. I pokušavao da je utešim, govoreći joj:
Tihuj, malena, tihuj, malena moja, i ne brini - vozi teta. Teta-vučica!
A u susret nam
hitaju razjapljene čeljusti nečastivog. Čeljusti smutnog, bukom i besom ispunjenog vremena.
Нема коментара:
Постави коментар