четвртак, 10. март 2011.

Dragana Ranđelović: Vesela bolest


Milioni kišnih kapi padaju mi na lice. Dižem glavu ka nebu, otvorenih usana i hvatam Božju vodu. Hladnoća mi reže grlo, ali ja se ne dam. Divlja priroda neće pobediti još jedan bačeni život.
Kažu – umirem. Zar ne umiremo svi? I gde je taj sat koji tiho otkucava. Danas ćeš možda popiti otrov, a sutra pasti od krvi što vri. Ne zna se, dragi moj, kad se umire. Ali ja znam da sada živim.
Začepilo me, pa ne mogu da dišem. Budim se u krevetu, oteklog grla. A ono steže, a i boli, pa kašljem, da isteram šljam. Nešto u tebi ima, vrišti mi prazni krevet u lice. Nad tim nemoćno sklapam ruke. Možda će nešto i naći, ako je moguće.
Ćutim dok pijem čaj sam, jer nemam kome reći. U redu, idem kod lekara, dosado božja! Ti sve najbolje znaš, prznico prćasta! Vrtim se u krug malenog stana, jer ona je svuda tu. I tišina je, kroz koju vidim nju.
Umorno u predsoblju gleda me pas. Mislim da veruje da vidi nas. A u stvari sam sam i pričam u zid. Pred ludilom svojim ni pred kim ne osećam stid. Razgovaram sa njom i vreme je stalo, pa šta? Imam bol i na njega imam pravo. Nije li zgodna ta moja mašta. Opet je moja i opet je tu. Putuj, prokleti svete, ne diraj u zidu mrlju. Moja je.
Sklapam ključeve ispred brave i mrmljam sebi u bradu. O, svete, kažem sebi dok zaglavljujem ključ, dočekaj me! Sad mi pruži krilo, sutra već ne treba nikom biti milo. Mislim na vreme koje je prošlo i buduće. Nešto mora proći. Ona ili ja tamo.
Merili su mi noge i ruke, odvijali zavrtnje mog malog organizma, ne bi li našli dokaz da je tu. I začudili što jeste. Vrteli glavom i tapšali me po ramenu. Našli neku loptu u mome raspevanom grlu. Loptu što raste i ne može se pobediti.
-         Vi ste, gospodine, na dobrom putu da umrete što pre.
-         Dobro, rekoh. Dajte mi dve karte….
Kiša pada u moje grlo, izdajničko i trulo. Hladim ga Božjom kišom, jer nije više za mene. Neka ga vade, briga me…. Ostaće mi duša, a ona najviše vredi u svetu novaca. Ja imam para, ali njima se ne mogu kupiti kifle. Njima plaćam muziku. Onu što pobesnele krošnje sviraju u jesenji suton i zrikavci pevaju kad svane dan. Moja duša košta.
Majka mi je uvek govorila – ne zaceljuju ljubavne rane. Grešiš, majko, toliko puta. Toliko je rana koje se ne daju zašiti. I šta je onda ovaj svet, ako jedna bolest ne vredi? Kažu – oprosti se sa svima. Sa kim? Ceo ovaj svet će mi nedostajati, a ja neću imati vremena da mu kažem – izvini…
Igraju se deca. Pružam im ruku. Nepoverenje ne daje pravo da se jave. Svet je ovaj krenuo na gore. Neću mu dočekati kraj. Pevam i zviždućem, jer ne gubim ništa. Mnogo je lakše kad tako postaviš stvari. Poljubiću najlepšu ružu i milovati najlepši cvet. Sve prolazi. Kao što će jednom i taj dan….
Dok odlazi, gledam joj u ravna leđa. Tanke noge i tanani struk. Zamiče za ugao i okreće se poslednji put. Besni vozač nije ni zakočio. Žureći, ko zna kuda, stezao je upravljač i grizao usnu. Nije ni primetio da je poletela. Kao leptir, kao sen.
Nije vredelo da je zovem. Crvena mrlja pod njenom glavom bila je jasna. Očiju uprtih u nebo, odletela je duša jednog sanjara. Poljubio sam joj usne poslednji put. Kao jagode, kapnule su sa njenog lica. Zadržao sam ih tako. Zaćutao. Plakao. Uzalud sam je zvao…
Jutro se uvek lomilo na sredini našeg stola u trpezariji. Valjda mu je tu mesto dok pijemo kafu. Sipam u njene mekane oči pogled zaljubljene budale. Ona se smeši u paru iz šoljice kafe.
-         Zauvek ću biti sa tobom – zakunem se.
-         Držim te za reč – odgovori mi.
Smejao sam se dok su govorili da odlazim. Gledao u snimke i njihova hladna lica. Klimao glavom i zabrinuto uzdisao. A u sebi se radovao. Video sam je, mekanu i dragu, kako mi maše iza ugla. I ja potrčah za njom. Na usnama mi kanuše opet one jagode i ja nesvesno oblizah se.
-         Gospodine, slušate li šta vam govorim?
Trže me slatka devojčica u belom mantilu. Soba je opet bila mračna, a preda mnom snimak grla koje gori.
-         Ne – odvratih zamišljeno. - Ja se radujem…


O autorki: Rođena 1979. u Ćupriji. Završila i masterirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika u školi.
Piše poeziju i prozu. Objavljivala stručne tekstove iz metodike nastave, poeziju za decu u časopisu "Gorocvet", priče na blogovima (Prozaonline, Kišobran, Pljuskovi....).
Živi i radi u Despotovcu.

Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja