Jordan Stavrov: Izmišljena pripovetka

(Odlomak, drugi deo)

……Trenutak ćuti, kao da o nečemu razmišlja,  onda šakom podupire izmorenu glavu, zatvara oči i šapuće, kao sebi: »Go-spo-dine, ili... dru-že, to se V-v-ama... sa-mo č-č-č-ini... no-vac... ugod… ži-vot n-n-ni -je s…sve.«  Kondukter ga trenutak-dva začuđeno gleda, lagano zatvara vrata, onda pogleda izvana broj kupea, i odlazi dalje, noseći zadnju sliku putnika u glavi, kao breme, sliku koja obavezuje  da se  nešto za svog putnika  mora učiniti.  Možda i sam putnik, mada ne kaže, od njega to zahteva. Jer, putovati samo s telom, ili samo s dušom, najzad se nekako može, ali bez  oboje – nikako.

On, ipak, putuje, bez tela i duše, direktno u selo. Sutradan, predveče, posle dugog sna, dok  sedi na krevetu u rodnoj kući, jedino se priseća kako je ležao na klupi u čekaonici železničke stanice, a ispred stajao  čovek u unuformi. Čeka da od brata  čuje kako je od voza stigao do kreveta u rođenoj kući. Bratovljeva žena mu prinosi stolicu, i na nju stavlja dve tek skuvane kafe, čiji miris se naglo širi po   sobi. Uz njega seda brat, i kao da se ništa nije desilo,  mirno kaže: »Hajde, popij kafu da se ne  ohladi.«  Kao da nije čuo bratovljevu molbu, pita ga kako je od voza došao do rođene kuće. Brat mu odmah kaže pravu istinu, prvu. »Hm, kako! Pomagali ti ljudi. Prvi ti je priskočio u pomoć kondukter, jer je ocenio da si u nevolji. Pozvao je dva policajca i zajedno te dovukli do klupe, tu, na osnovu tvoje jedine reči koju si izmrmljao, spomenuo su triput Borovo, i na osnovu tvojih dokumanata, saznali da smo braća, pozvali radio-telefonom predsednika mesne zajednic da pitaju da li sam ovde, a kada je on odgovrio da jesam, rekli mu da hitno odem na gradsku železničku stanicu i javim se nekom od službenika. Našao sam te u jednoj kacelariji, gde si pod nadzorom jednog službenika ležao u fotelji,  poluzgrčen.  Za sebe, kako se kaže, nisi znao. Kolebao sam se šta da uradim, da li da te odvezem doktoru ili kući. Procenio sam da ti je potrebno samo spavanje i odmor. Izgledao si strašno izmučen, nepokretan. Jedva smo te preneli u auto. Dalje, do kuće, nešto su buncao,  nejasno spominjao nečije ime. Ovde si spavao kao zaklan, a kada si malo došao k sebi, davali smo ti čaj  iz kafene kašičice, Dena ti ga je sipala u usta, a koja si otvarao kao dete koje prvi put pije neku tečnost. Ponovo si spavao, duboko dišući,  s vremena na vreme te namerno budili i  opet davali čaj.«

Nastaje ćutanje, brat Denko ne zna šta još o tome da kaže, a njega kao da pojedinosti i ne zanimaju, gleda preda se i čeka da čuje nešto novo, njemu nepoznato iz ovdašnjeg sveta. Denko ne sme da pita šta je prislilo brata  da iznenada dođe u svoj rodni kraj, posle tolikih ranijih  molbi da dođe da se vide.

Ne znajući kako da prekine to mučno ćutanje, Denko najednom poziva ženu:  »Donesi nešto da pojedemo!«

Denka već odavno čeka na taj poziv, prvo u tepsiji donosi svežu gibanicu, ovčje kiselo mleko  u loncu,  pa ovčji sir, u dubokom tanjiru.

Ovu hranu je nekad halapljivo jeo, a sada jede polako i ćutke. Posle desetak zalogaja, kaže snahi da je gibanica odlična, mleko i sir – isto, ali da njegov stomak ne može više da primi. Kao težak bolesnik, jedva ustaje. Zadovoljan je da to čini  bez pomoći. Malo korača po sobi, s podom od ilovice, to su  u stvari probni koraci za izlazak u šetnju, jer u njemu već polako raste stara strast – predvečernji izlazak na brdo, odakle se vidi selo, s dimom koji se izvija nad kućama, s borom, s njenom kućom i dvorištem, odakle se kao na dlanu  vide njegove livade i njive, okolna brda, planine u daljini, i nad svim tim stoji široko nebo. Ta strast, kao  čudežna inekcija,  počinje da deluje na njegove noge,  oseća da su sposobne ne samo da telo drže uspravno, nego i da ga lagano ponesu prema brdu. Brat kao da čita  njegovu nameru,  kaže da malo izađu napolje, da posede na klupi ispred kuće. Taj predlog ga podseća na jednu drugu strast: čitanje na klupi, po povratku sa njive ili livade. Mada umoran i gladan, prvo je uzimao knjigu i čitao dela omiljenih pisaca. Jednom, to neće nikad zaboraviti, čitao je pripovetku jednog (od dva) Alekseja Tolstoja. O, kako mu je dušu ispunila ta pripovetka, njen kraj je urezao u pamet za ceo život... Oljenka, nebo, proleće, radost, evo, za čim sam uvek čeznuo. Čeznuti, znači bolovati, tako je tada mislio. Sedeći na klupi, pored brata i snahe, priseti šta je posle čitanja radio: ushićen snagom literature, šetao je po dvorištu, pogledom tražio nju  na suprotnoj padini, po  njenom dvorištu, po gumnu, po bašti, po livadi nedaleko od  kuće; i  mislio šta da joj posle kaže,  u šetnji, u polumraku. Divna predvečerja. Sada mu pogled prema padini zaklanja jedna dobro razrašćena dunja. On ne vidi padinu sa njenom kućom i velikim orahom u dvorištu, ali opet čuje  kukurikanje petlova sa te strane, ne razmišljajući da li je to kukurikanje stvarno ili ono davno. Brat i snaha čekaju da sam kaže zašto je iznenada došao u svoj kraj i šta ga je mučilo na putu da ovakav  stigne? Dosad su ovdašnji ljudi verovali da tamo živi sasvim dobro, ali, izleda, u to će ih brzo razuveriti njegovo izmučeno i neprirodno ostarelo lice. Jer, lice ništa ne može da skrije, pa ni potajni bol  duše.  Oboje čekaju da to on još i sam potvrdi. Ali on, kao da prkosi i njima i sebi, ustaje i nagovara brata da krenu u šetnju, nagore, prema brdašcu. Želi da hoda, kaže. Dok stoji i čeka pristanak brata, predvečernji zraci mu miluju lice. Brat zna da je on oduvek voleo Sunce i da je najviše  zbog njega izlazio na brdo. Zato ne sme da mu se protivi. Ajde, da ti ispunim želju, kaže, samo da ideš polako. Dok koračaju kolskim putem nagore, Denko ga stalno upozorava da se ne spotakne, kao da to jedino sme da mu kaže. Ne sme ništa da kaže ni o  predvečernjem Suncu, koje neobično jako sija, mada zna koliko to Sunce voli  njegov brat. Govori o dozorevanju kruški i jabuka, o otavi pored puta, koja mora da se što pre pokosi, o šipku iznad gumna, naglašava da je vrlo bogat plodovima, o drugim sitnim stvarima, a ništa o ljudima u selu, niti o sebi, ništa i njega ne pita. Čudna šetnja. Oboje nešto  ćutke traže, a sebi  ne smeju  da kažu šta, ono što prvi traži, drugi ga skriva, i obratno.

Na prvom platou iznad mahale, kao po komandi, obojica zastaju i okreću se prema selu. Divno sunce, divan bor nasred sela. I to je jedino što je ostalo od lepote sela. Sve ostalo, sa seoskim mirom, tuguje za životom, čak i gordi bor kao da tuguje, a najviše čini mu se, tuguju napuštene kuće. Iz polusrušenih dimnjaka ne vije se predvečernji dim. Selo bez dima je mrtvo. Jer vatra je ne samo izvor života, nego i dokaz da život postoji. Trenutak-dva misli da opet sanja, ili pak da halucinira, kao posledica teškog putovanja; jedino je bor stvaran, i naravno, Sunce, a sve ostalo je samo njegov privid. Ali to raščlanjivanje šta je stvarno, a šta nije,  ne traje dugo. Iznenada,  pred očima obojice u istom trenutku, iz dimnjaka na suprotnoj padini izvi se golem dim. Dok Denko naizgled ravnodušno gleda u stub dima,  njegove  se oči, od začuđenja, zamagljuju. Dim! Iz dimnjaka njene kuće? Čudo! Zadnju reč zamalo glasno da izusti.  Denko, kao da čuje njegov glas, svojim ćutanjem potvrđuje: Istina je. A ko je oganj zapalio? Čini se Denku da dalje  pitaju njegove izbuljene oči. I on mu, očima, odgovara: To nije važno, bolje je da pitaš za koga oganj gori. Dim se podiže visoko, pa raširi nad livadom sa orahom. I taj, stvarni orah, u koga je tamo bio  posumljao da postoji, misleći da se samo javlja u snu, i na javi kao privid, sada pokrenu i dušu i telo. Stavlja šaku na čelo, kao da hoće još jednom da se uveri da li oči dobro vide, pa videvši da je dim stvarni, da potvrđuje jednu novu istinu, za koju mora što pre da sazna,  upita: »Sestra je ovde?«  Od nje ću čuti gde je ona, misli u sebi dok čeka bratovljev odgovor. »Obe«, odgovara Denko. To je grom koji udara u centar mozga. Ona znači postoji, tu je, živi. Denko misli da je rečju »obe« dosta kazao. Jeste. Ova vest je za njega oganj koji najprijatnije greje telo i dušu. Nazad korača kao da je izgubio pamet, čas vidi dim, čas čuje Denkovo »obe«, čas je kod nje, čas pomisli da se brat šali; posle zamišlja kako  je posetom iznenađuje, ona sedi uz vatru i priča kao nekada, zacrvenela od toplote. Denko, koračajući za njim, vraća se unazad za 55 godina. Bila je strašna zima, sneg je zavejao kuće, puteve, jedino se moglo ići peške grebenom, gde je vetar oduvao sneg, i to su mogli samo najhrabriji muškarci, u velikoj nuždi. Brat je bio jedan od njih. Bio je gimnazijalac, uniformu nije nosio, kao  njegovi malo stariju drugari, ali školsku kapu je nosio, s rimskim brojem  sedam na prednjem delu. Direktor škole je dobio zadatak od Partije da podeli školama po selima južno od grada po nekliko knjiga o Velikom oktobru. Ko je spreman da po snegu maršuje od sela do sela, i da taj veliki zadatak obavi? Ko će drugi nego on, kao najhrabriji. U glavi je unapred pripremio plan. Umesto za tri dana, koliko mu je direktor odobrio da izvrši zadatak, on će ga obaviti za dan, dva dana će posvetiti njoj. Hodao je po dubokom snegu, puzio, ponegde je pravio rukama tunele do mesta gde je vetar oduvao sneg, samo da što pre izvrši zadatak. Seoske učiteljice, jedna vrlo mlada i lepa, mole ga da sedne uz peć, da  ogreje mokre i smrznute ruke, da se odmori. Ali on se izgovara da mu se žuri, ne kaže zašto. Bio je junak iz ruskih  romana, borac za novo doba. Kući je stigao predveče, silno gladan i umoram. I baš on ga je na kućnom pragu dočekao. Nije znao kakav je zadatak obavio, ali je znao zašto je došao. Viknuo je: »I da dolaziš i da ne dolaziš, devojče ti pobeže!«  Njegovim telom kao da je prošla električna struja, kolena kao da je neko presekao, a glava je  zabučala od iznenađenja. Zašto, kada, gde?  Njemu o tome ni reči,  nestala je bez traga!  Denku, kao bratu i prijatelju,  uveče je priznao sve što je doživeo toga dana.

Dok Denko u glavi obnavljala ovaj davni događaj, on u svojoj zamišlja novi susret s njom. Pokušava da je vidi kakva izgleda sada, posle 55 godina – dug život je to. Ali nikako da uhvati njen novi lik, stalno je vidi kakva je tada bila, mlada, nasmejana, u njega zaljubljena, učenica učiteljske škole. Vidi  kako ta vesela devojka zauvek napušta njega i selo, i da negde drugde, zbog njega, živi. I kada na silu uspe da zamisli njen novi lik, kratkokotrajan je,  i nečist, pomešan s likom mladosti, pa i s likom drugih žena!

Kasnije, u kući, dok čeka na večeru, ne prestaje da misli na nju. Denko mu nudi čašicu rakije, ali on odbija da pije, zbog nje. Brat i snaja pričaju o svemu što se zbilo u selu dok je on bio odsutan, a ništa o njoj, s razlogom. On čeka da snaha servira večeru  pa tek onda  da otkrije svoju nameru. Ali ga Denko iznenada prisili da svoju nameru saopšti pre večere, u vreme odsutnosti žene, direktno ga pita: »Kada misliš da je posetiš?« I odmah čuje iskren odgovor: »Večeras.«

»Misliš da si već dobar?« pita Denko. I opet, odmah dobija odgovor, vrlo odlučan: »Jesam!« Denko oseća da je vreme da preusmeri razgovaor, kaže: »Da popijemo po jednu rakiju?« On, opet bez oklevanja, potvrdno klima glavom, a što  iznenađuje Denka.

Dok pije rakiju, kasnije jede pilće meso, misli na predstojeću posetu. Vidi sebe kako ulazi u dvorište, pred kamenim pragom – veruje da još postoji –  usporava korak, malo osluškuje, pa kuca  na vrata.  Od nje dobija odobrenje da uđe, onda, od iznenađenja, obe vrisnu, jače ona, trenutak ga gleda, pa kada on raširi ruke, ona skoči  u njegov zagrljaj. Raduje se kao pre, kada je ljubav bila u punom rascvetu. »Evo džepne baterijske lampe«, prekida njegove misli Denko. Snaha,  koja nije čula da ide u posetu, samo čudno gleda.  Ubrzo sama shvata o čemu se radi, ćuti.

Nebo je vedro, zvezde sijaju, Luna je negde iza horizonta, on korača stazom nadole, prema suprotnoj padini. Okolo njega sve miruje, ni pas da zalaje, celo selo je pokrila neka bezmerna tišina. Nikad se ovako nije osećao, sam, kao izgubljen u kosmosu. Gde ide i zašto, pita se. Da je probudi, da je uznemiri, da vidi njenu obelelu glavu, da čuje njen glas, da sebe pokaže kako je ostareo, da joj kaže da je sanja, da želi da ćuje kako je od onda živela, da joj se izvini za zlo koje joj je naneo? Ili da joj samo kaže da ga je knjiga o selu, bez podataka o njoj,  podstaknula da je poseti, malo porazgovaraju, i ode?  Da joj nanese bol?

Svetlo u kući još gori, iz sobe se čuje radio. Ništa od zamišljene slike, ništa kao ranije, sve je drugačije, prag zarastao u travu, vrata pocrnela, prozorska okna čudno mala, spoljni zid kuće oronjen, uz njega žbunje; samo još orah stoji nepromenjen; tu je i jedna nanovo posađena jabuka.  Treba, kaže sebi, što pre, ući unutra, inače...

Unutra se sve odigrava kao u snu. Posle odobrenja da pođe napred, otvara vrata i odmah prekoračuje prag sobe, posle dva koraka zastaje i gleda u prvu ženu ispred sebe. Prekrštenih ruku sedela je na krevetu  i gledala u stranu, kao da osluškuje. On tek tada kaže: Dobro veče!« Otpozdravlja mu samo druga, a prva se strese od iznenađena. »Julka, je li zaista on?« pita sestru. »Jeste, Dinka, on je«, odgovara sestra Julka. Ne poznaje me, misli on. Izgovara svoje ime kao da se ne poznaju, kao da je prvi put vidi.  »Gančo, slepa sam«, neverovatno hladnokrvno mu odgovara. Čudna tišina je tada  ispunila sobu, a sijalica kao da je zasijala  jače. U njemu se sve sruši, u trenutku. »Je li ti tvoji snovi baš to predskašaše?« zašaputa njegov glas. Pomisli  da joj kaže: Sumnjao sam u tvoje postojanje, a da si slepa,  nisam ni pomislio. Ali jezik je ukočen, u grlu grč,  oči tupo gledaju u njeno lice. Ogluveo je  na sve glasove, čak ni razgovetan Julkin glas da sedne na najbližu stolicu,  ne čuje, stoji na sredini sobe kao pravi kip. U kome je srce ostalo da kuca. U kome tutnje glasovi, nečujni za spoljni svet. Glasovi iz neke daleke godine: «Dinče, srećo živa...«, mešaju se sa sadašnjim, stihijskim: »Draga, otvori oči da vidiš da nisam onaj što bejah nekada.«.

            Dinka oseća da  on ispred  nemo i nemoćno stoji, i zato ga poziva da sedne uz nju; ako želi, i ako se ne boji – dodaje. Tek ovaj poziv ga pokrenu napred. Grli je i dugo stiska, mrmljajući utešne i nežne reči. Onda je celiva prvo u obraz, a zatim  u jedno, pa u drugo oko, opet govoreći utešne reči.  I posle, sedeći uz nju, nastavlja da je stiska oko vrata, miluje po sedoj kosi, da je celiva u naborano  čelo, a nijednom da je poljubi u usta, a gleda ih i traži, u sećanju, staru ljupkost. Ona samo  ćuti i traži  njegove ruke, da ih pomiluje.

Onda ga pipa po licu i  tiho govori: »Gančo, Gančo, kako bi želela da te vidim.« Pomisli da kaže da je ostareo i da bi je razočarao kada bi ga videla, ali njene usahnule usne, duboke brazde na obrazu i čelu – to nezaustavljivo nestajanje o kome je razmišljao u zadnje doba – ga prisiljavaju da se predomisli;  možda i ona ne želi da je ovakvu vidi, i da tu sliku nosi do kraja života, i da je upoređuje sa slikom iz njene mladosti. To je žal za vidom, ne za njim, jer on joj naneo strašan bol, misli u sledećem trenutku. U sobi tišina, čuju se samo ritmični okucaju zidnog sata. Sijalica sa tavana  neumorno sija. Dve sestre čekaju da iznenadni gost nešto kaže, on to zna. Ali, posle tolikih godina koje su ih razdvajale, šta sada, njoj slepoj da kaže.  Da je stalno čeznuo za njom, da je došao da je vidi, da mu je žao što je oslepela, da izgleda dobro? Da joj ispiča svoj život? Hm, još to!  Šta stvarno da kaže? Iznenada, kao za sebe, kaže: »Pedeset i pet godina se nismo videli.«

»Nisi me video«, ispravlja ga Dinka, malo ćuti pa dodaje: »Ti me sada vidiš, a ja tebe  neću nikad.«

Gančo gleda nju, gleda njenu sestru i misli o zimi kada su se rastali.

Umalo  da pita da li se seća te strašne zime, ali videvši kako njenim licem prelazi neki čudan grč, kaže nešto sasvim drugo: »Selo je propalo.«

»Kako čujem od sestre, jeste«, potvrđuje ona.

»Ostali su samo pogrbljeni starci i starice; i oni, jedan po jedan, zanavek odlaze. Neko ode direktno na naše groblje, drugi u bolnicu, pa posle na goblje, naše ili tuđe«, dopunjuje Julka sestru, pa dodaje: »Mladi su pošli za boljim životom.«

 »Jesu ga našli?« pita nju Gančo.

»Ti, na primer, jesi«, umesto nje odgovara Dinka.

»Ja sam samo verovao da ću ga naći«, drhatvim glasom odgovara on.

»Da li se sada kaješ što si odavde pobegao?« pita Dinka.

 »Da«, odmah odgovara.

»Iskreno?« pita Dinka.

»Iskreno.«

»Mogu li da čujem zašto?« u vidu molbe, pita ona.

»Dinka, moj povratak rodnoj grudi i ova poseta,  tebi,  jasno ti govori zašto.«

 Nastaje čudna tišina,  i njih troje kao da su prekinuli disanje. Julka, prekrštenih ruku, gleda u pod, Gančo gleda u Dinkine usne, koje samo nečujno mrdaju, kao da se pripremaju da nešto neočekivano kažu, onda joj gleda uši, čini mu se kao da osluškuju daleke zvukove, pa opet gleda u usne, misli da je vreme da nešto glasno izuste. Kada već pomisli da će usne ostati da tako nemo  mrdaju, da ona  sama sebi nešto šapuće, odjednom se one potpuno umiriše, u sledećem trenutku, on samo gleda kako  joj se  lagano i uporno nadimaju grudi, kao da nešto nagore, kroz grlo i usta, potiskuju; naposletku ugleda kako kroz otvorena usta jezik zaplesa  i ... napolje  potisnu novi, čujni, razgovetni   mlaz reči.

»Julka, pogledaj kroz prozor da li je napolju mesečina!«

Julka prvo prilazi prozoru, pa kao da ne veruje svojim očima, otvara još i vrata da se uveri da je vid ne vara. Tek onda kaže da se napolju sve beli od mesečine.

            »Donesi mi džemper i šal!«

            Gančo otprilike predviđa šta Dinka želi. Jer ona, kao i on, voli mesečinu, posebno ovu, nad Borovom. Najlepši noćni rastanci i najslađa celivanja su bili na mesečini, na gumnu ispred kuće, pored zazgranatog oraha, kada se pod nebeskom tišinom čuo samo njihov polušapat.

»Gančo, pomogni mi da obučem džemper, a šal ti uzmi«, začudo, polušapatom, zapoveda njemu. Gančo, nemalo zbunjen, nemo se pokorava  njenoj zapovesti. I dok joj on pažljivo uvlači ruke u rukave, a još pažljivije navlači džemper na telo, ona malo  glasnije govori  sestri da s njim želi biti malo sama, napolju, na mesečini, a onda, obučena, ne čeka ni trenut, ustaje, poluvisoko ispruža ruku i još glasnije  kaže: »Daj mi ruku Gančo.« I on žuri da joj pomogne da ustane, levom rukom prihvata njenu levu, a desnom je  zagrli, i tako, koračujući jedno uz drugo kao pre pedeset i pet godina, izlaze napolje. Na dva  koraka od kućnog praga pita gde je klupa. Rasklimana klupa je ispod jabuke, koja danju, kada Sunce dostigne zenit, pruža lepu senku, a sada, obasjana mesečinom, diči se svojim crvenim plodovima. Nekad bi od te slike Gančevo srce dugo od radosti  poigravalo, sada ushićenje traje samo trenut, srce je u grču, a mozak zaliva osećanje tuge. Jedva čuje njen glas: »Ogrni me šalom i sedni uz mene.«

Okolo sve miruje, u kućama gde još  ljudi žive su svetla pogašena; sve, i  živo i mrtvo mirije, a najmirnije, činu mu se, jesu napuštene kuće, jedino kada zatrepere listovi jabuke iznad njegove glave  i oraha u blizini naruše taj svemirski mir. On i ona su sami u svemiru, sede na klupi i traže uroke ljudske kratkovečnosti, i nesreća koje si čovek sam sebi nametne.

 »Gančo, je li lepa noć?« prekida njegove misli ona.

O, kako lepo zvuči njen glas u noćnoj tišini! Drhtavim glasom kaže: »Lepa, meni s tobom mora da bude lepa.«

»Ne šali se Gančno, ne znaš da sam zbog tebe mnogo pretrpela.«

»Ne šalim se«, guta pljuvačku, gleda u njeno lice obasjano mesečinom, pa dodaje: »Misliš da ja nisam.«

»Hoćeš da kažeš da tamo nisi našao sreću?« pita ona.

Gančo u sebi traži odgovor, pomisli da kaže da je to duga priča, a odmha se upita: » A šta ako mu ona kaže da je skrati?« Neočekivano je pita: »Dinka, hajde ispričaj mi kako si proživela ovih pedeset i pet godina?«

»Mislim da sam znaš kako, ali ću ti ipak ukratko reći. Školovanje sam prekinula, privremeno se zaposlila kao čistačica u preduzeću, posle sam radila  kao servirka u restoranu istog preduzeća, uskoro se u mene zagledao vrlo skroman mladić. Rekla sam mu istinu, da sam volela jednog čoveka i da je teško zaljubiti se u drugog,  odnosno  drugi put. Video je da sam iskrena, da patim i baš zato je hteo da istraje do kraja. Bio je pošten i dobar čovek. Bila sam mu odana. Živeli smo sami. Bio je neplodan. Umro je iznenada, a ja dve godine po  njegovoj smrti oslepeh. Ovde, kao što vidiš, o meni brine Julka. Njen muž je   isto umro, a deca su rasturena po svetu.  U kuću se je vratila pre godinu dana, a ja  k njoj došla pre mesec dana. To je moja kratka  biografija.«

  Gančo je bez reči. Ova suvoparna i kratka bigrafija ga dirnu  duboko u srce.  Njega u biografiji ne spominje, niti hoće pred njim da tuguje za izgubljenim, a uzgubila je mnogo. Tiho je patila celog života. Nije osetila i najslađi bol žene – da postane majka. Dok o tome razmišlja,  na severnom nebu polete meteor i iščeznu, odmah zatim izgore još jedan  na severoistočnom delu neba.  

»Zašto ćutiš, Gančo?«

»Gledam kako padaju meteori«, jedva odgovara.

 »Nisi viknuo od ushićenja, kao nekada kada si ih gledao kako padaju. I u pesmi  si ih spominjao.«

»Dinka, promenio sam se. Ali pustimo meteore i moje pesme o njima,  da se vratimo tvojoj biografiji. U njoj  si prećutala  najvažniji, sudbinski gogađaj – svoje bekstvo!«

»Gančo, sam znaš zašto sam pobegla.«

»Misliš zbog pripovetke?«

»Jeste.«

»Ali ta pripovetka  je izmišljena, Dinka«

»Svejedno. Ona je odredila naše sudbine.«

 »Zar nisi mogla da shvatiš da je tu pripovetku napisao častoljubivi, naduveni gimnazijalac, koji je ubržavao da je pesnik ispred svog vremena, moderan i hrabar!«

»Kao pesnik, zašto nisi napisao onda pesmu!«

»Iskreno, mislio sam da ću pripovetkom biti ubedljviji.«

»I bio si«, zadnju kratku rečenicu Dinka izgovara tiho, pa naslonivši  glavu na njegove tople grudi još tiše dodaje: »Celu okolinu si ubedio da je pripovetka istinita. Vest da si se sa mnom poigrao širila se kao kuga. Na  zadruzi, po kućama, napolju,  svuda se o tome pričalo. Moje ležanje u krevetu  od gripa još je raspirivalo  te priče.  Ljudi se pitali hoću li roditi jedno ili dvoje dece, uz kikot. Plakala sam i čekala te, sve dotle dok ujak ne reče da takvoj ženščurini nema mesta u njegovoj kući.« 

            Gančo, ne znajući šta da na to kaže, samo je pomilova po licu, u tom trenu je jedino to sposoban da učini. Da je podstrekava da dalje priča – ne sme; zna da nije sve rekla. Kako je teško biti dete bez oca i majke. Ujak je koliko-toliko brinuo o njoj, a posle je ostala potpuno sama u tuđem svetu. I danju i noću je njega čekala da se odnekud bar pismom javi. Jer, u dnu svesti je ipak  slutila da je greška u pitanju.

            I ona ne  zna šta više da mu kaže,  miluje  njegovu bradu i čeka  da on kaže kako je proživeo svoj vek.  On o sebi kao da ne želi da govori,  nego samo o njoj, pita je da li je pročitala knjigu o selu i kako to da o njoj ništa nije zapisano, čak i ne zna se ko je ona. »Ovakva nisam mogla da je pročitam. A ko sam, zna se. Ljudi nisu znali kako se moj otac prezivao, poznavali su ga samo po nadimku, vidim  da i ti to nisi znao. I mene nisu zvali po pravom imenu, iz krštenice«, polako, s čudnom mirnoćom odgovara ona.

            Je li to ta žena koju sam u knjizi tražio, je li to sve što sam o njoj tražio? Ili sam pak ovde nešto drugo  tražio?

            Kao da je čula njegova pitanja, stresla se, uzdahnula, pa rekla: »Gančo, osećam da ti nisi kao nekad, promenio si se. Ni nalik na onog mladog, hrabrog i kričavog pesnika, čije su pesme prosto zaluđivale devojke. Zašto to više nisi? Kaži mi...« Zadnje dve reči, za koje se ne zna da li znače molbu ili zapovest,  Dinka izmrmlja  jedva,  i ućuti. Mada Gančo njenu nedovršenu rečenicu sasvim dobro razume, ipak je pita: »Šta da ti kažem, Dinče?«  Ona duboko udahne vazduh, malo ga zadrži u grudima, uz pisak kroz nos  ga ispusti, pa kaže: »Sam znaš šta.«



Gančo zna šta da njoj ispriča, i zna da  to mora, odmah, dok je njena glava zagnjurena u njegova nedra; ali, iako on to iskreno želi, ipak se koleba. Koji je za to razlog, tačno ne zna. Možda se boji da je ponovo ne vrati u strašnu zimu, kada je uvređena, bez zbogom otišla od njega. Sada, kada nema gde da pobegne i ne može, dosta je da samo izvuče glavu iz njegova nedra, odgurne ga i kaže da svoju licemernu ispovest prekine.

Luna  je nad njima sjala, jako svetla. Orah u blizini je malo zašumio. Njoj je –otrgnutoj od noći, od vasione, od prošlosti, omamljenoj od njegovog zagrljaja, čini mu se –  svejedno šta će čuti.  Taj, neočekavani zaključak o njoj, najednom izazva stihiju reči o sebi. Ali, to nisu reči nekog stihotvorca, intelektualca, nego ludaka, koji ne vodi računa o hronologiji događaja, koji ništa ne želi da prikrije, ni svoje zablude, ni greške, ni pokajanje, ni ljubav.

Prvo joj kaže gde je sve bio od onog strašnog zimskog dana kada je od brata saznao da je zauvek izgubio. Gimnaziju je završio, a kada je krenuo na studije, sve devojke ga spominjale na nju. Bez para i ljubavi, i gladan, uskoro je morao da krene za korom hleba. Živi daleko do kuće, poznanika i prijatelja. Da bi obezbedio sebi život dostojan čoveka, ženi se. Brak, bez ljubavi i dece –  žena nije mogla da zanese – ropstvo je. Dok jede, spava, šeta s njom, pliva, igra tenis, uz nju vidi onu, prvu. Mada mu ta žena ne kaže da je je ona gospodar njegovog života, mada živi ravnopravno u zajednički izgrađenoj kući, uvek ga je morio osećaj stranca i nevlasnuka svega što imaju, što on dotakne. Sina iz prvog ženinog braka niti je prezirao, niti ga je  mrzeo. Mladalačke sanjarije da će postati pesnik, velik i slavan, isparile su kao avgustovska jutarnja rosa. Ne samo pesništvo, batalio je i prozu, i čitanje bilo koje literature. Posao je menjao, dok se nije ustalio kao taksista, i  na tom poslu dočekao penziju. Žena, isto penzonisana, često ode u Švedsku, k  sinu, gde je on našao službu i svoju ljubav. On, ostavši sam u kući, ponovo je počeo da kopka po knjigama, svaku knjigu na svom jeziku je morao da pročita. A kada je jednog dana dobio knjigu o selu, čitao je utrostručenom strašću. Uvek je držao na vidnom mestu, kao zlatni pehar u izlogu. I ranije, u sećanjima, neretko je video nju, Dinku,  ali otkako je dobio knjigu, ona je oživela uz njega. I takva ga muči, i u snu.  A ne samo ona, muči ga sve što ih je ovde, u Borovu spajalo, činilo srećnim. Spajala ih je njena dražesnost i njegova muževnost. Spajala ih je ova mesečina, ovo gumno, na kome se celivali, livade po kojima su šetali, držeći se za ruku, vrbak gde su se odrana skrivali, kola u kojima su igrali do iznemoglosti, sedeljke na kojima je ona pevala, a on zanosno slušao; spajali su ih zajednićki snovi – ona je učiteljica u selu u nedrima Vlaške ili Stare planine,  on je nastavnik, predaje maternji jezik u školi, i piše pesme; a njihova deca, zdrava i pametna, zaljubljena u rodno selo – njihov su ponos i nada. Jer, ona će nastaviti život na ovom prostoru. Burel i Borovo, živeće  večno. Spajala ih je jednom rečju –ljubav!

            Ali samo jedna-jedina greška – može se reći i greh, – srušila je sve što ih je spajalo; razdvojila ih  zauvek, odredila im nove puteve sudbine.

            Gimnazijalac, budući pesnik, zaljubljenik u nju, krasoticu, verovao je da on jedini  može i sme da učini izlet u nebo. Posebno je u to verovao kada se popeo na svoje, Borovsko brdo, kada je stvarno bio bliže nebu.  Taj izlet, ili grešku, ili greh, ili pak glupost, učinio je za vreme one strašne zime pre pedest i pet godina, za vreme zimskog raspusta.

            Profesorica srpskog  jezika je naredila da za vreme raspusta pišu Dnevnik, a ko želi, umesto Dnevnika,  može slobodno da napiše pripovetku ili pesmu. On nije ništa napisao, čitao je samo pesme. Prvog dana posle raspusta je profesorica prozvala Ljubena, njegovog druga iz klupe  da pročita svoj Dnevnik.  Ljuben je čitao: »Odmah posle raspusta sam otišao kući, na selo. Kao i druga sela, i moje je preko zime mrtvo, ništa se ne događa. Dobro sam jeo i leškario.«

»Samo to!« čudi se profesorica.

»Šta više o selu da pišem?« uvređen je Ljuben.

Profeosrica, kao iznenadni pucanj iz topa, vikne: »Tolstoj, najveći pisac na svetu  je iz sela Jasna Poljana; je li to znaš!« Do kraja časa ga je grdila, na kraju mu zapisala slabu ocenu. Onda, kada se oglasilo  školsko zvono, rekla: »Gančo, sutra ćemo čuti tebe!« Kao da je znala da on ništa nije napisao. Znači, jurilo je  kroz njegov mozak, Dnevnik mora da napiše unazad, i da stvari izmišlja; inače, dobiće slabu ocenu, sramota za budućeg pesnika. Hm, hm, hm...  Kakav Dnevnik, kakva pesma,  pripovetku treba napisati, makar je izmišljao i pisao celu noć. Skoro do zore je u glavi izmišljao i konceptirao sadržaj. Ali sve što mu padne na pamet da napiše, posle pet-šest minuta mu se učini glupo, neubedjivo i preslabo za jednog gimnazijalca. Najzad, pred zoru, u vremenskom tesnacu/stisku, odlučuje se da  napiše ljubavnu pripovetku, o njima. Jer, to može najbrže i najlakše da učini, i najubedljivije i najkvalitetnije. U početku je mislio da ništa ne sme  da sakrije, niti da  slaže. Ali što je dalje pisao, osećao je da mora da laže, da izmišlja, da na svoje misli nakalemi tuđe, jer to je literatura. Od pisaca koji su obrađivali ljubanvu temu,  krao je ponešta i, kao svoje, unosio u pripovetku. Kako mu je dobro došao Balzak sa romanom  Sjaj i beda kurtuzana, sa Golicavim pričama, pa Jakovljević sa Smenom generacija, pa Crnjnaski sa ljubavnim scenama. Pisao je brzo, bez precrtavanja i ispravljana napisanog. Mastilo na hartiji se još  nije bilo osušilo kada je krenuo u školu.

Na času srpskog jezika je sam ustao i čekao da mu profesorica kaže: »Da čujemo!« Naslov pripovetke nije pročitao, namerno, a ime devojke je označio sa D. Uvod pripovetke je bio prava romantika. Učenice, pa i profesorica, imale su vlažne oči od prikazane nežnosti. Njih dvoje odrana se igraju zajedno, prijateljuju,  tako reći rastu zajedno. Polako-polako to prijateljstvo prerasta u bezmernu  ljubav.  I onda, kako to često biva sa velikom ljubavlju, nastaje preokret. On se iznenada, kao zaljubljuje u drugu, gradsku devojku, ne mnogo lepu, ali punu života, strasnu. Nju imenuje s K. Jedna za drugu ne znaju, on jednu od druge krije. S prvom se ne sastaje više javno. Ono što od gradske i  strasne devojke  nauči,  želi da proba na drugoj, neiskvarenoj seljančici. Ona predoseća da je njegovo srce razdvojeno. Njemu ništa ne govori, samo u sebi misli kako to srce zadržati celo za sebe. Odlučuje se da to učini telom, razvratom. Kada joj dođe u posetu, uveče, gola ga dočeka u dvorištu,  a kada on ne dođe,  krene k njemu,  skriveno uđu u plevnju i vode ljubav, na senu. Ode kući sva izbodena od oštre trave. I ta, nevina, seljančica zatrudni. Kada mu je  sa neopisivim strahom to rekla, odgovrio je da nju nikad nije voleo, da se hteo samo poigrati, da je vreme da joj kaže da ima  bolju od nje, da ona može slobodno da nađe drugog, ako je neko želi uzeti ovakvu, s detetom u stomaku, ili pak, dok je vreme, da nekoga prevari. Tada su uzdahnule sve devojke u razredu, jedna je uzviknula: »Svinja!«  I muškacima s najtvrđim srcem, čuvši to, svejedno nije bilo. Skoro svi u razredu su njegovu D dobro poznavali, u njoj su videli neobično lepo i pošteno bićence, razumno. Divan dar prirode. Kako je smeo da se poigra s tim darom, pitali se. Izgleda da se s tim  poduhvatom još i hvali, i kakve sve izraze u toj samohvali upotrebljava! Posle uzvika »svinja«  svi su pogledali u profesoricu.

            »Ne prekidajte ga«, začuđujuće mirno rekla je ona.

            On je uzvik »svinja« razumeo kao pohvalu, jer je uspeo da sve uveri u istinitost pripovetke. I da je to dosta. Ali ga je profesoričin glas: »Dalje«, pokrenuo da kaže da  je svoju odluku da je ostavlja  saopštio na senu, dok su pribito jedno uz drugo ležali, da ona nije mogla da izusti ni reč, od prevelikog bola, i da je malo kasnije, dok je ona zauvek napuštala, bez oproštaja, njegovo dvorište, sebe prekorio: «Siroče je.«

            Profesorica je završila čas bez komentara o njegovoj pripoveci. Posle, nasamo ga upitala da li je to njegova lična pripoved. Rekao je istinu. Đaci su se potrudili da se ista raširi na sve strane i stigne, pre njega, tamo gde nije trebala.

»Dinče«, dvaput-triput čuje se sa klupe.

Dinka je ćutala...

Na nebu iznad oraha poleteo je  meteor.

O autoru: Stavrov živi u Zgornoj Besnici kod Kranja u Sloveniji. U Sloveniji je u saradniji  sa Kulturnom društvom Mihajlo Pupin izdao dve knjige: Povratnik, 2004 i Ja, stranac, 2007, a Zbogom (moje) parče Balkana: umro je tata - izdavao je u samoizdanju godine 1999. i to u Zgornoj Besnici, a knjiga Skrivna zaveza, 2001 izašla je kod izdavačke kuće Mondena u Grosuplju i to na predlog  Mariborskog književnog udruženja. Stavrov   je  prisutan  na internetu: Balkanski književni glasnik mu je izdao u poslednjom broju sveske 23  dva odlomka iz najnovijeg romana,sa naslovom Moj Istok.