Dragana Džajević: SAMOPREVLADAVANJE

(Reč o knjizi SVITANJE U MIDGARDU, autorke Snežane Čkojić)

(Snežana Čkojić, rođena je 1984.godine u Valjevu. Diplomirala Elektronsko poslovanje na Višoj Ekonomskoj školi. ''Svitanje u Midgardu'' je njena druga zbirka pesama. Živi i radi u Valjevu)

Poetski prostori kroz koje se kreće Snežana Čkojić, višedimenzionalni i mnogoznačni, ne podnose isključivosti i simplifikacije, i na tematskom, i na stilskom nivou. Nekome će se činiti da ti prostori stoje na granici moćne imaginacije, nekome kao intimna ispovest čoveka koji vapi za svetlom. Dok se tako stvarnost rastače u san i natrag, pesnikinja peva istini, u težnji da se ona ne rasprši u iluzornu utehu. Onda sekantnim rečenicama prostore popunjava tišinom. A tišina lepo govori onome ko razume.

Nekonvencionalni stih i različita ritmika, kao i često apostrofiranje (v)etra, čine ovu poeziju punom poleta i pokreta. (''Sve teži u visine'')

Kroz mitske aluzije, kao središta autorkine osobene energije kojom nas zapljuskuje, izraženo je shvatanje o borbi između apsolutivizma i slobode, nihilizma i vrednosti, prozaičnosti i racionalnosti.

‘’Ruke guraju zid’’ misao koja pesnički odslikava ustreptalost ljudske prirode i strasnu težnju ka slobodi. Ima dosta pesničke skepse i kolebanja, uz osudu iluzija i nametnutih etičkih okvira, koje čoveka drže u neznanju i vređaju njegovu uzvišenu egzistenciju.

Jezik Snežane Čkojić, u svakoj od pesama iz zbirke, dobija različite stepene konkretizacije, energije i jačine emocija. Poetske deskripcije i simboli su dovitljivi i upečatljivi, i neposredni su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti.

Ovu poeziju treba ‘’čitati’’. Jer primese ironije i neobičnih, hermetičkih metafora, pri čitanju svake pesme ponaosob, zahtevaju iznalaženje specifičnog koda, po kome će se protumačiti poenta. ‘’Moje stvaranje stvarnosti’’, kaže i sama autorka. Time već pruža ključ: Nema egzaktnog određenja, svako mora pronaći smisao i odgovore na večne upitanosti.

Ono što se prvo zapaža u ovoj zbirci, što se nameće i samim naslovom, je izrazita nadahnutost nordijskom mitologijom. Daljim čitanjem, uočava se da ovu poeziju karakteriše uticaj prometejske snage poetske filozofije F.Ničea, kao i duhovna, mistična tematika H. Hesea

‘’U prirodi sve teži da se izjednači!?’’ Stihovi Snežane Čkojić vode nas kroz metafizičke prostore, dalje od viđenog, bez zanemarivanja stalne koegzistencije sa svetom ljudi i života u skladu sa prirodom.

Svitanje, zora, svetlost, sijaju kroz ove stihove kao simboli rađanja smislenosti. Most (Bifrost) kojim je Snežana krenula, za osvitom nove ideje i lepšeg sveta ljudi, nije lak ni malo. Put spiritualnog potvrđenja, donekle utopijski shvaćen, donosi nemirne igre svesti i podsvesti na živim spalištima naših ideala. Ali, postoji nada da se preći može (‘’Održavam vedrinu’’). Samo ako se taj optimizam govori svome srcu, a ne ljudima.

Dragana Džajević: Uske ulice

Kratka priča iz knjige ''Robinzoni u trendu'', objavljene marta 2010.godine. Izdavač Banatski kulturni centar, Novo Miloševo                                                           

                

                 Ulica beše preširoka za tako malu devojku, ulica beše prekratka za njene dugačke korake. Oko male devojke korača mnogo ljudi, užurbanih, sporih kao na takmičenju lenjivaca, ovakvih, onakvih, nasmejanih, namrgođenih kao na takmičenju mrštenja, bilo ih je previše, raznih. Pa mi ulica postade preuska da dođem do njenih dugačkih koraka. Čudno, nađoh se za tren iza male devojke, slušah kako njeni koraci odzvanjaju, tak, tak, tak, samo mi zvoni u glavi. Od zvonjave, ne čujem više ništa, od probuđenih uspomena ne osećam ništa sem strasti, od mirisa koji njena kosa ostavlja iza sebe ne vidim više ništa. Vidim samo nju, vidim je na sunčanoj obali, vidim je ispod plavog neba, vidim je u svojoj postelji. Vidim je onakvu kakava je ostala u mojim sećanjima.

                  Mnogo vremena je prošlo, ja sam bio sam, ja sam uspavao svoje uspomene. Ali danas, od kada sam je slučajno spazio na ulici, od kada sam krenuo za njom, oko mene je lebdeo oblak srećne prošlosti. Lelujao me oblak, nosio, svuda me raspršio oblak, tamo-amo, bilo me je po malo na svakoj ulici kojom je prošla. A ja sam se osećao kao da me nigde nema. Izgubljen i zanesen bio sam, kao nekad izgubljen od sreće. Opijali su me kao nekad mirisi ljubavne radosti. Ispunila me energija mladosti, kao nekad. Vratio mi se onaj osećaj strasti koji sam imao sa njom, ona želja da dotaknem miris njene kose, da me ponese i da se zaboravim. Nisam je zaboravio, ja sam je uspavao. Moja opijena ruka dotakla je njeno rame. Okrenula se ljuta, nepoznata: ''Šta hoćeš, budalo!''. Okrenula se i nastavila, ljuta, još ljuća. Izraz na mom licu ostade teleće glup. Glup od sreće, glup od opijenosti srećnom prošlošću.

                   Nije to bila ona. Bila je ona dok sam je gledao otpozadi, spreda je bila neka druga. I nekada, u mojoj srećnoj prošlosti, ona je bila druga otpozadi, spreda to nije bila ona.  Ne živim od uspomena, i ne živim ni zbog njih. Ali živim da bi one živele u meni.

Dragana Džajević: Tragom snova

Probudila sam se u poluležećem položaju mlitavog tela, sa osećajem kao da se moja masa transformisala u glupi puding. Smatram da sam glupa, smatram da je to priznanje vredno pohvale! Svejedno mi je, nakon četvoročasovne omamljenosti pilulama za smirenje. Kroz napola otvoren prozor, provlače se retke kišne kapi i ulična buka.. Vrisnula sam, i suludo, obema rukama zalupila prozor:

-Ne ulazite đavolji pomagači! Ostavite mi miran san makar!

-Golub je na prozoru, kakvi đavolji pomagači!

-Malopre su tu bile dve kokošije kreature!

-Kada?

-Dok sam bila u krevetu, ušle su dve kreature, obličja ogromnih, ružnih kokošaka! Jedna se zavukla pod prekrivač. Džinovskim kljunom je zgrabila moj nožni palac, htela ga je otkinuti!

-Zašto je nisi klepnula nekim teškim predmetom?!

-Nisam se setila! Nisam imala ništa pri ruci osim knjige.

-Vidiš koliko si glupa? Mogla si dohvatiti tu raskupusanu knjižurinu sa stola, ionako je niko ne čita.

Osetila sam neizrecivu tugu, žalila sam tu knjižurinu koju niko ne čita. Čini mi se, u trenutku tom, žalila sam sve knjige koje niko ne čita, prašnjave, neme, jadne, po policama....

-Vidim...Onda sam htela da zapomažem za pomoć! Druga se nadnela nad moje bespomoćno telo, i cap!  Iskidala mi je glasne žice! Moja bespomoćna bol nije pustila ni jedan mlitavi jauk Bezglasni vapaj sa usana je rekao da sam jadna. I da sam sve zaslužila!

-Možda nisi zaslužila sumanute, preteće snove...

-Možda jesam, ko će to znati?!

Pokisla ptica prhnu sa prozora, polete svome jatu, možda oblaku.

Poželela sam još da joj pričam o svojim snovima. Kako me guši njihovo crnilo, gusti mulj, htela sam...ali je odletela. Htela sam, o licima iz svojih snova, o njihovim ogromnim vilicama, nezemaljskim. O crnim rupetinama čeljusti, koje su razjapile na mene, da mi prete, da me osuđuju, da me nagone na strah i patnju bez kraja. Htela sam joj ispričati kako bežim da me ne ščepaju, kotrljam se, padam, vratolomno ustajem  od njih, i da nije san bežala bih! I još sam joj htela reći: Mrzim ih, sve jače, i što ih više mrzim njihov podsmeh je sve teži. I sve više sam inspiracija njihovoj odmazdi, sve više sam vitaminski dodatak njihovoj ishrani!

Pogledah u nebo, moj sagovornik je sada tačkica na njemu koju samo ja vidim: Ako, leti, treba ti širina nebeska, samo ti leti! Ja ću ostati ovde, posmatraću kako vreme putuje u talasima. Pokušaću da uzletim sa džepovima punim kamenja!

Noć kao testo, zalegla  nad sivim soliterima!  I tada- MUNJA, svetleći bič, fijuknu nad gradom. Krupne kapi kiše, stopiše se sa vetrom, razasipaše ružičaste i bele lati sa prolećnog granja. Savijaju, čereče i trzaju kišobrane iz ruku sivih savijenih prilika na pločnicima. Točkovi fljuskaju u barama, zemlja pije, tanka stabla se povijaju, žale što vetar po njima kači gnusne plastične kese. Mirise cvetova raznose grmljavine osione. Skupljeni strahovi ih gledaju iza mokrih prozora. Metalni oblaci hlade i ono malo osmeha u željnim srcima. Vode nebeske pune mora, a mnoga usta ostaće žedna. Iscrpljena. 

O autorki: Dragana Džajević, rođena 1977.godine, u Kragujevcu. Gimnaziju i Pravni fakultet završila u svom rodnom gradu.

Interesovanje za književnost datira iz osnovne škole, objavljivala svoje prve tekstove u školskim i dečijim novinama.

Početkom 2010. objavljuje knjigu, zbirku moderne kratke priče: ''Robinzoni u trendu''

Saradnik je i autor nekoliko časopisa i portala za književnost i umetnost. Tekstovi su joj prevođeni na engleski i makedonski jezik. Bavi se i književnom kritikom i esejistikom.

Učesnik brojnih književnih susreta, u zemlji i regionu Balkana.