уторак, 01. јануар 2013.

Primož Vresnik: U kandžama velegradske ptice grabilice

Sneg u Srbiji 2012, realnost i fikcija

novogodišnja priča

Prava sreća je samo ona neplanirana puka sreća koja dolazi sa neba kao dar. Svaka snažna i jaka vatra na početku poznaje šibicu i tako je on ne nadajući se u ništa, ne očekivajući ništa posebno šetao ulicom u Nju Jorku. Nevidljivi vreli pepeo nedavno završene ljubavi mu nije nanosio nikakav bol i nije mu naškodio ni u jednom pogledu. Nevidljivi pepeo završene ljubavi je prskao pod njegovim cipelima kada je hodao u velegradu i šetao ulicom usred Nju Jorka. Potpuno bezbolno. Ali bol je počeo da se budi zbog nekvih drugih stvari. Veliki dio dana mu je bilo srce neosetljivo kao da je bilo zaštićeno sa snažnom gvozdenom alkom. U džepu je nosio domaće izgužvane novine, na prvoj stranici pisalo je: Do zavejanih sela u nekoliko opština u Srbiji i dalje nemoguće je doći… I ja imam majku u selu kojeg je sneg bukvalno ugušio sa svojim belim i ledenim poljubcem od četiri metara, mislio je i šetao bezsnežnom ulicom u amerikanskom velegradu. Nevidljiva gvozdena alka oko srca počela da popušta… Još je mislio šta je pročitao u novinama, sitna i velika štampana slova su mu usplahirana iskaćila ispred očiju: Na području sjeničko-peštarske visoravni i dalje vanredna situacija koja zabrinjava građane širom Srbije. Zbog olujnog vetra koji je duvao u toku noći, nameti snega ponegde dostižu visinu čak i do četiri metara. Da li moja majka stara i besmočna strahuje od novih padavina, pitao je zgradu izglancanih metalnih boja u Americi, koja naravno nije otvarala usta; ali je povremeno otvarala vrata. Nekvi potpuno nepoznati ljudi ulazili i izlazili su u nju. Avenijom hodali su nekvi njemu potpuno nepoznati ljudi. Nema šanse da bi ko od njih poznao devetdesetgodišnju Slađanu Kraljević iz Vlasotinca. I sin ne može ućiniti ništa za majku. On samo može da šeta usred američkog velegrada. Majka nema telefona. U Vlasotincu sada nema struje. Sav savremeni svet kapitulirao je i ja zaista ne mogu učiniti ništa, mislio je i koraci pretvarali su se u muziku od cipela. Tonovi cipela su se upinjali i padali, ponekad prekinuti kad je stao, povremeno je plašno povremeno hrabro koraćio avenijom. Ali nekva druga muzika u njemu bila je snažnija i preuzela oblik štampanih slova iz novina. Ispred očima nacrtala se štampana rečenica iz Politike koja je ritmički ubrzavala saopštenje: Sneg blokirao lokalne puteve. Sneg blokirao lokalne puteve… Štampane rečenice pretvarale su se u svojevrsnu muziku koja je igrala usred njegove duše. Neka nekvi dobri ljudi pomognu majki od devetdeset godina… Pozvao bi komšiju ili nekog iz komšiluka, a nema struje i prvi komšija je pola sata hoda daleko. To znaći pola sata hoda skroz veliki sneg. Pola sata plivanja ne hodanja skroz debeli i duboki sneg, jer sneg nije ugažen. Muzika štampanih rečenica opet je počela da svira svoju muziku. Opet su slova iskačila ispred Bogdanovih očiju. Zamornu neustavljivu muziku. Zavejane planinske zabiti nemaju struju. Kako tmurno to zvući, kako bezizlazno to zvući ovih dana. Daj bože, da zagori bar jedna sijalica ili fenjer, ima li majka šibicu… Daj, bože, da joj neko pomogne, da ima šta da jede i da ima grijanje. Sav savremeni svet kapitulirao je… Nikada u životu Bogdan nije bio tako bespomoćan. On usred Nju Jorka, a majka sama u staraćkom domaćinstvu u zaledenom, zavejanom Vlasotincu. I Nju Jork poznaje hladne i ledene zime, kako da ne… Ali sada nema ni trunke ni traga bilo kakvog snega u Americi. Nada je nabujala u njemu: neka neko pomogne devetdeset godišnoj Slađani Kraljević. On ne može. Njega hvata velegradska ptica grabilica, drži ga u svojim kandžama i on progutan i anoniman leži u stomaku velegradskog načina života. Može se reći da sneg u Srbiji ove zime, ovoga januara, februara sjašti sve do svemira i staraćka domaćinstva u zavejanim selima puna su briga. Ali svetska moderna mladost ne mari puno za sve te starosedelačke stvari, sve dok i ona ne ostari.. Daleko od saobraćajne gužve velikoga sveta živi Slađana Kraljević. Oći starice Slađane bile su sklopljene, a lice samrtnički bledo, a ne zbog straha i usplahiranosti nego zbog mraza i starosti. Njezino lice je dočekalo zebnju i poljubac zime. Kalendar u njezinoj kuhinji u pola mraku ispisiva 2012 godinu. Januar. Vrata se otvoriše i vojnik upada u Slađaninu kuhinju. Da,vojnik je otvorio od snega ugušena vrata i ulazio u kuhinju i upitao staricu po pitanju zdravlja i života.

»Majku, kako ste ?«

»Dobro sam, dete moje, malo mi je zima,« izronio je glas starice iz pola mraka.

»Pa, ovde ima zime…«

E, videla sam još gore u životu, prošla sam skroz gori mraz.«

»Imate li koga !?!«

»Ne čujem najbolje, uvo mi je odradilo svoje.« Starica sa kažiprstom očeša desno uvo i u pola mraku zažmiri kao da su medijski ljudi, novinari sa sijalicama i reflektorima odredili ženi posebnu pažnju. A zaista samo tračac slabašne svetlosti probio se do kuhinje.

»Imate li koga?«, viknuo na staricu vojnički, sa glasom od metala u kući ugalj boje.

»Imam dva sina i kćerku, svi su gasterbajteri, pa i ne postoji mogućnost da mi se neko javi, jer nema struje i telefoni ne rade takođe. U ovo doba sve je gluvo. Sneg zaista uradi da sve zastade.«

»Sve zastade,« ponovi vojnik i upali fenjer. Svaka vatra na početku poznaje samo šibicu. Starica je sa pogledom očešala sinovo kosu na fotografiji koja je stala na kuhinjskom ormariću. Starinski narodski časovnik tiho je kuckao u uglu. I sa kažiprstom zapisala u prašinu astalčića imena svoje dece, prva slova ispisivala su Bogdanovo ime. A Bogdan je koraćio uz ivicu asfaltne trake 42. avenije u Nju Jorku. Zurio je u zgrade, kako da će u prozorima ovih zgrada dobiti odgovore na pitanja usplahiranog srca. A svuda je mirisao samo gvozdeno-asfaltno-betonski miris. A sa druge strane sveta, u Vlasotincu, malteri staraćkih domaćinstva zatrpani su u beli boji snega. Narodski časovnik tiho je kuckao u kuhinji Slađane Kraljević.

Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja