I ovo jutro bilo je isto. Gomile nesrećnih ljudi, nezadovoljnih prolaznika, krvavih očiju. Rutina je bila izgarajuća. Svijet je trebao promjenu.
Stajao je na rubu ulice i gledao sva ta lica. Strašila su ga. Beživotna tijela koja hrle nekuda, bez cilja, bez sna. Idu, koračaju, ne zaustavljaju se. I plaču. Venu! Surova svakodnevnica iz njih je crpila svaki atom snage. Stvarnost im nije ulivala nadu.
Nije mogao da se pomakne. Noge su mu bile olovne, ruke vezane. Silno je želio da vikne, da ih zaustavi, ali glasa nije bilo.
Zvuk sirene ga je vratio u stvarnost. Slegao je ramenima i nastavio da korača onim istim, već odavno znanim putem...
Stajao je na rubu ulice i gledao sva ta lica. Strašila su ga. Beživotna tijela koja hrle nekuda, bez cilja, bez sna. Idu, koračaju, ne zaustavljaju se. I plaču. Venu! Surova svakodnevnica iz njih je crpila svaki atom snage. Stvarnost im nije ulivala nadu.
Nije mogao da se pomakne. Noge su mu bile olovne, ruke vezane. Silno je želio da vikne, da ih zaustavi, ali glasa nije bilo.
Zvuk sirene ga je vratio u stvarnost. Slegao je ramenima i nastavio da korača onim istim, već odavno znanim putem...
Нема коментара:
Постави коментар