Marina Žebeljan: Poseta

Sami smo tvoj duh i ja. Hvala ti što si ponovo došla. Nikada nisam ni verovao u onih četrdeset dana. Još je jak osećaj prisustva, međutim, tvoje lice neveste se dezintegrisalo u mojoj mašti kao šećer u vodi. Pre neki dan sam se voleo sa tvojim suknjama što počinju da vonjaju i starim čarapicama sa još očuvanim oblicima stopala. Priveo sam sinoć jednu malu. Znam da se ne ljutiš. Imala je tvoje oči. Dugo sam je gledao nenaviknut na živog stvora u mom (našem) krevetu, mrtva golubice! Već te petu godinu čekam. Ni to jadno dete, ta malena nije mogla da upali moje životne vatre. Lizao sam je dok mi jezik nije utrnuo i pustio je da ode. Prečišćena. Reprogramirana. A ti? Više nikad nećeš spakovati svoju vikend torbu i pretiti odlaskom vičući da me mrziš. I zato, dok sad sediš na svom omiljenom mestu, ne narušavaj tišinu koju sam izgradio. Ova soba je sada Lazarova grobnica za sva naša uzajamna osećanja. Tvoj sam pesnik – obmanjivač iako nisam pisao već neko vreme. Lezi pored mene u svojoj čipkanoj spavaćici. Ljubicu ti ruke i mrmljati izvinjenja, ludo! Dovešću sebe u stanje tanatoze. Često sam bio samosažaljiv i samodojadiv baš kao u onoj pesmi Artura Remboa koju si volela. I nemoj više nestajati sa prvim sunčevim zracima sva izobličena. Doduše, ponekad sam dok te nije bilo slušao tvoje izdajničke korake iz dubokog mraka podruma. Mirno spavaj, sahranio sam te sa svim posmrtnim počastima. Ali nisam smeo izvaditi kuhinjski nož iz tvog srca. Znaš da se bojim krvoliptanja, draga, najdraža moja!