Tomica Ćirić: Put za Eldorado

Put za Eldorado

(poema)

Shadow, said he,

Where can it be?

This land of Eldorado.

E.A.Po       

               

 1. Buđenje

Podlivi u mraku, zidovi zure u zidove,

treba ustati, ustati, stati,

promeniti flastere, osigurače, jebenu

hemisferu! Znao sam tipa koji je

sisao krv iz ranica po telu, zasekao bi

skalpelom pokožicu i priljubio usne, a

onda jezikom laptao mlaz;

Zamišljam sebe kao osvetnika-krvnika,

prokletog desperadosa, il detektiva neukrotivog,

kom se iskreno jebe za ažuriranje izveštaja,

kom su ubili pola familije bliže&dalje,

zvao bih se Smit, Oliver Smit, i imao bih

sačmaru i zajeban pogled, leti bih šmekao

ribice sa plaže, a živeo na Floridi, tamo gde

se znoj lepi za majicu, a majica se paše u

bermude, imao bih svoj razbucan bungalov,

naočare za sunce i listu za odstrel, naravno,

dao bih otkaz u birou i radio kao slobodnjak,

ko plati više - osnovni životni aksiom, a

onda bih seo u svoj hipiretrokombi i vozio

od obale do obale, od pumpe do sledećeg

gradića, sledeće pustinje, metropole,

magistrale; onda bih se skrasio, u nekom

seljačkom ranču, kupio stoku i pio do zore,

onda bih zapalio stoku i otišao u tri lepe, na

Aljasku, tamo gde su noći polarne, priključio

se eskimskoj zajednici, lovio ribu, trljao nos

o nos s Eskimkama u skučenom iglu, onda

bi se jebali dok nam para iz guzica ne otopi

kuću i dok me pleme ne najuri u egzil, onda

bih, zaista, pio krv iz svih mogućih lešina,

kao onaj tip sto je skalpelom zasecao meso i

sisao krv, a sada treba ustati, ustati, stati,

promeniti flastere, osigurače,

jebenu hemisferu!  

2. Manifesto

Rođen sam u aprilu 22. ’80,

(april je najsuroviji mesec).

Odrastao pod pazuhom

turbo-folka i hevi metala,

razne seljačke face smenjivale

su se na trafo-stanicama (budućim

bilbordima), dok je u kadrovima loših

reditelja hiljade statista vodilo

rat do celuloidnog istrebljenja:

za glavnu mušku ulogu nominovan je

Bata Kameni, dok kamena lica rafalno

miluje šačice prljavih&podlih civila,

za glavnu žensku Majka Hrabrost sa

mrtvom decom na sceni epskog teatra,

potom se rat završio (bog iz mašine

sleteo je na aerodrom čarter letom –

krivci su nagrađeni a žrtve pravedno

kažnjene). Oktobra 2000. zajedno sa

milionima izmanipulisanih rekreativaca

bacao sam Molotovljeve koktele na Dom

narodne skupštine (da se počaste drugovi),

pio se viski i jela se američka piletina.

No, zabava je brzo okončana, bedni ljudi u

bednim domovima poželeše reforme,

e, tu su ih zajebale Šušnjićeve Lovokradice –

Veliki grešnici, Topla braća i Gimnastičari.*

Po diplomiranju vrnuh se i ja domu svom

(sreća onom ko ga ima), poželeh i da radim,

čak i to, kad lepo me potapšaše po ramenu

(razni intelektualni kromanjonci, apartčici i

siva eminencija provincijalnog foteljaštva):

Dobar si ti dečko, eh, sudbina, mamu joj, i to,

čujem da i pesme pišeš – dramska pauza –

nego,

posao tražiš...

I nema dalje, Miljkoviću, Vatra, Budale i

Ništa, dosta sam vam i napisao, ne

zaslužujete čak ni to.

3. Glisando

(ima li života pre smrti?)

Trčim bežim odolevam pritisku

Pritisku sredine pritisku u glavi evo

Me na raskrsnici put gleda me pogrešno skretanje

Jebeni skotovi sve ih više pun mi je trotoar mačka

Crna od crnjeg da ne možeš gledati svi su sjebani

Od bunila kreteni gde da pobegnem točkovi gaze

Mačku i komšijsko kuče gleda me crnim očima

Dolijaćeš smrade svaki put popljuvan zapišan i

Uvek isto dolaziš na posao odlaziš sa posla ljubiš

Gada u epoletu gaziš po golubima i stresaš sa ramena

Ista govna svaki dan dođe ti da povratiš crnilo kafe

Kupuješ ružu svaki dan po jednu ružu da bi trnjem

Iseko vene kao puž sluzav ti je trag veneš dragi moj

Majkoviću džaba ste krečili klinci uvek nađu način

Da vam se poseru na ogradu pritisak u glavama budi

Me sekretarica imate jednu zabeleženu poruku Vrati

Se kući idiote zgazili su psa mačku su pojeli i cveće

Nezaliveno radim ćutim i veče polako pada na ram

Porodične fotografije gazda je zadovoljan tobom

Povišica se smeši samo što ti je trebalo da prdiš na

Sednici odbora seti se svih obećanja svih poza u

Kojima su te jebali za šačicu privilegija nastavljaš

Da trčiš put se sužava u jednu tačku tu si ponosan

Na minuli rad smešiš se sve je ovo bio tupavi dan

 4. Put za Eldorado                    

 

                                                                                                        

 Razbijam šoferšajbnu na vozilu hitne pomoći.

 Sedam za volan i okrećem ključ. Jurim ulicama,

 uz skakutavu sirenu i bestijalni krug plave svetlosti:

 unezvereni prolaznici, svaki njihov pogled osećam

 na sebi, zabrinuta lica, svaki njihov pogled prijatno odzvanja

 u mojoj uobrazilji. Urlam od sreće, kezim se babetinama

 na pešačkom prelazu, škripa automobilskih guma i nagli

 zaokret: Jebi se Megvajer, ovaj ću trip posvetiti senima

 Mračnog Efešanina! – vičem na uho palanačkoj oholosti.

 Zaustaviću se na raskrnici, vozi, vozi dalje, prošapta

 bolesnik iza mojih leđa, ovo je naših pet redova,

 samo ti vozi, složiće se uvređeni Megvajer vrišteći

 u motorolu...Ulica vrvi od maskiranih specijalaca,

 na krov paklenog kombija penje se Heraklit lično

 i poručuje psima: Ko ne ubije, pola mu se prašta,

 a sad u materinu...

Gazim prokletu papučicu za gas,

svuda oko nas pljušti kiša metaka,

 izranavljeni Heraklit se dijalektički povija na krovu,

 Megvajer od uzbuđenja onaniše,

 mladi ljudi – uzdiše starica, lica priljubljenog uz ivicu trotoara.

Činjenica da si slep ne dokazuje ništa, deklamuje razdraženi Efešanin,

Megvajer škropi spermom prazne rafove samoposluga,

Bolesnik iza mojih leđa nervozno grebucka lozove igara na sreću.

Prvi će stradati Heraklit.

Мetak će pogoditi njegovu dijalektičku misao.

Оnda će stradati Megvajer.

Igla za pletenje, samostrelom odapeta, raspolutiće njegov ud.

Bolesnik će polomiti nokte, ali i preživeti.

Јa neću dobiti glavnu premiju, ali neću ni stradati.

Zapravo, sačekaću novu deceniju u ilegali, u samom srcu

Еldorada.

[*]                                                                                      T. Ćirić

---

[*] (Gimnastičari

Za njih se obično kaže da nemaju kičmu,

savitljivi do neprepoznatljivosti,

elastičnih ideala,

gipki,

tačka

koju obično izvode

postaje politički blef gomile

željne hleba, muzike i telesnih igara,

čar je u tome kako glave u guzice meću

disciplinovanom samokontrolom

autodestrukcijom

čmara,

pogled

u rektalni deo duše,

samoposmatranje građanskih

sloboda i služba narodu u ime naroda)

Biografija autora

Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu, diplomirao na odseku za Opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljivao u periodici poeziju, kratku priču, eseje, kritiku. Radio kao profesor u gimnaziji i kao novinar u lokalnim novinama. Zbirka pesama Nova utopija u elektronskoj formi.

Živi u Pirotu.