среда, 07. март 2012.

Tomica Ćirić: Put za Eldorado


Put za Eldorado
(poema)

Shadow, said he,
Where can it be?
This land of Eldorado.
E.A.Po       
               
 1. Buđenje


Podlivi u mraku, zidovi zure u zidove,
treba ustati, ustati, stati,
promeniti flastere, osigurače, jebenu
hemisferu! Znao sam tipa koji je
sisao krv iz ranica po telu, zasekao bi
skalpelom pokožicu i priljubio usne, a
onda jezikom laptao mlaz;
Zamišljam sebe kao osvetnika-krvnika,
prokletog desperadosa, il detektiva neukrotivog,
kom se iskreno jebe za ažuriranje izveštaja,
kom su ubili pola familije bliže&dalje,
zvao bih se Smit, Oliver Smit, i imao bih
sačmaru i zajeban pogled, leti bih šmekao
ribice sa plaže, a živeo na Floridi, tamo gde
se znoj lepi za majicu, a majica se paše u
bermude, imao bih svoj razbucan bungalov,
naočare za sunce i listu za odstrel, naravno,
dao bih otkaz u birou i radio kao slobodnjak,
ko plati više - osnovni životni aksiom, a
onda bih seo u svoj hipiretrokombi i vozio
od obale do obale, od pumpe do sledećeg
gradića, sledeće pustinje, metropole,
magistrale; onda bih se skrasio, u nekom
seljačkom ranču, kupio stoku i pio do zore,
onda bih zapalio stoku i otišao u tri lepe, na
Aljasku, tamo gde su noći polarne, priključio
se eskimskoj zajednici, lovio ribu, trljao nos
o nos s Eskimkama u skučenom iglu, onda
bi se jebali dok nam para iz guzica ne otopi
kuću i dok me pleme ne najuri u egzil, onda
bih, zaista, pio krv iz svih mogućih lešina,
kao onaj tip sto je skalpelom zasecao meso i
sisao krv, a sada treba ustati, ustati, stati,
promeniti flastere, osigurače,
jebenu hemisferu!  


2. Manifesto


Rođen sam u aprilu 22. ’80,
(april je najsuroviji mesec).
Odrastao pod pazuhom
turbo-folka i hevi metala,
razne seljačke face smenjivale
su se na trafo-stanicama (budućim
bilbordima), dok je u kadrovima loših
reditelja hiljade statista vodilo
rat do celuloidnog istrebljenja:
za glavnu mušku ulogu nominovan je
Bata Kameni, dok kamena lica rafalno
miluje šačice prljavih&podlih civila,
za glavnu žensku Majka Hrabrost sa
mrtvom decom na sceni epskog teatra,
potom se rat završio (bog iz mašine
sleteo je na aerodrom čarter letom –
krivci su nagrađeni a žrtve pravedno
kažnjene). Oktobra 2000. zajedno sa
milionima izmanipulisanih rekreativaca
bacao sam Molotovljeve koktele na Dom
narodne skupštine (da se počaste drugovi),
pio se viski i jela se američka piletina.
No, zabava je brzo okončana, bedni ljudi u
bednim domovima poželeše reforme,
e, tu su ih zajebale Šušnjićeve Lovokradice –
Veliki grešnici, Topla braća i Gimnastičari.*
Po diplomiranju vrnuh se i ja domu svom
(sreća onom ko ga ima), poželeh i da radim,
čak i to, kad lepo me potapšaše po ramenu
(razni intelektualni kromanjonci, apartčici i
siva eminencija provincijalnog foteljaštva):
Dobar si ti dečko, eh, sudbina, mamu joj, i to,
čujem da i pesme pišeš – dramska pauza –
nego,
posao tražiš...

I nema dalje, Miljkoviću, Vatra, Budale i
Ništa, dosta sam vam i napisao, ne
zaslužujete čak ni to.




3. Glisando
(ima li života pre smrti?)


Trčim bežim odolevam pritisku
Pritisku sredine pritisku u glavi evo
Me na raskrsnici put gleda me pogrešno skretanje
Jebeni skotovi sve ih više pun mi je trotoar mačka
Crna od crnjeg da ne možeš gledati svi su sjebani
Od bunila kreteni gde da pobegnem točkovi gaze
Mačku i komšijsko kuče gleda me crnim očima
Dolijaćeš smrade svaki put popljuvan zapišan i
Uvek isto dolaziš na posao odlaziš sa posla ljubiš
Gada u epoletu gaziš po golubima i stresaš sa ramena
Ista govna svaki dan dođe ti da povratiš crnilo kafe
Kupuješ ružu svaki dan po jednu ružu da bi trnjem
Iseko vene kao puž sluzav ti je trag veneš dragi moj
Majkoviću džaba ste krečili klinci uvek nađu način
Da vam se poseru na ogradu pritisak u glavama budi
Me sekretarica imate jednu zabeleženu poruku Vrati
Se kući idiote zgazili su psa mačku su pojeli i cveće
Nezaliveno radim ćutim i veče polako pada na ram
Porodične fotografije gazda je zadovoljan tobom
Povišica se smeši samo što ti je trebalo da prdiš na
Sednici odbora seti se svih obećanja svih poza u
Kojima su te jebali za šačicu privilegija nastavljaš
Da trčiš put se sužava u jednu tačku tu si ponosan
Na minuli rad smešiš se sve je ovo bio tupavi dan




 4. Put za Eldorado                    
 
                                                                                                        
 Razbijam šoferšajbnu na vozilu hitne pomoći.
 Sedam za volan i okrećem ključ. Jurim ulicama,
 uz skakutavu sirenu i bestijalni krug plave svetlosti:
 unezvereni prolaznici, svaki njihov pogled osećam
 na sebi, zabrinuta lica, svaki njihov pogled prijatno odzvanja
 u mojoj uobrazilji. Urlam od sreće, kezim se babetinama
 na pešačkom prelazu, škripa automobilskih guma i nagli
 zaokret: Jebi se Megvajer, ovaj ću trip posvetiti senima
 Mračnog Efešanina! vičem na uho palanačkoj oholosti.

 Zaustaviću se na raskrnici, vozi, vozi dalje, prošapta
 bolesnik iza mojih leđa, ovo je naših pet redova,
 samo ti vozi, složiće se uvređeni Megvajer vrišteći
 u motorolu...Ulica vrvi od maskiranih specijalaca,
 na krov paklenog kombija penje se Heraklit lično
 i poručuje psima: Ko ne ubije, pola mu se prašta,
 a sad u materinu...

Gazim prokletu papučicu za gas,

svuda oko nas pljušti kiša metaka,

 izranavljeni Heraklit se dijalektički povija na krovu,

 Megvajer od uzbuđenja onaniše,

 mladi ljudiuzdiše starica, lica priljubljenog uz ivicu trotoara.


Činjenica da si slep ne dokazuje ništa, deklamuje razdraženi Efešanin,
Megvajer škropi spermom prazne rafove samoposluga,
Bolesnik iza mojih leđa nervozno grebucka lozove igara na sreću.

Prvi će stradati Heraklit.
Мetak će pogoditi njegovu dijalektičku misao.
Оnda će stradati Megvajer.
Igla za pletenje, samostrelom odapeta, raspolutiće njegov ud.
Bolesnik će polomiti nokte, ali i preživeti.

Јa neću dobiti glavnu premiju, ali neću ni stradati.
Zapravo, sačekaću novu deceniju u ilegali, u samom srcu

Еldorada.


[*]                                                                                      T. Ćirić


[*] (Gimnastičari

Za njih se obično kaže da nemaju kičmu,
savitljivi do neprepoznatljivosti,
elastičnih ideala,
gipki,

tačka
koju obično izvode
postaje politički blef gomile
željne hleba, muzike i telesnih igara,

čar je u tome kako glave u guzice meću
disciplinovanom samokontrolom
autodestrukcijom
čmara,

pogled
u rektalni deo duše,
samoposmatranje građanskih
sloboda i služba narodu u ime naroda)





Biografija autora

Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu, diplomirao na odseku za Opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljivao u periodici poeziju, kratku priču, eseje, kritiku. Radio kao profesor u gimnaziji i kao novinar u lokalnim novinama. Zbirka pesama Nova utopija u elektronskoj formi.
Živi u Pirotu.


2 коментара:

  1. Dobili ste pravu premiju, nalazeći jednog pisca s kičmom. Treba ovoga još!

    ОдговориИзбриши
  2. Dobro je kada iz pustoši iskorači pesnik na stazu nade. Njome hodi hrabro i stihovim nas daruje. Radujte se novom pesniku.

    ОдговориИзбриши


Časopis za umetnost i društvena pitanja