среда, 15. фебруар 2012.

Slavko Mali: Plavi pas nad Gardošem

Tea je bila riđa. Imala je čudnog psa. Nije se video, a znao je da leti. Kad bi se izgubio znali smo gde da ga tražimo. Peli smo se mislima uz kulu Janoša Hunjadija i nalazili ga na vrhu kako gleda u Dunav. I ako je stalno bežao, uvek je pristajao da pođe sa nama kad ga nađemo.
Često smo ga vodili na zemunsko groblje, na grob Josipa Broza, da plače. Taj njegov plač bio je toliko jeziv da smo, obično, morali da pobegnemo.
Ja sam odlazio na šlep „ Singapur „ da pijem pivo, a Tea je pokušavala da u blatu ubere po neku zalutalu čaplju. Mene bi, najčešće, alasi izvaćarili za turu „ ladnog „ , a Tea se vraćala bez čaplji..
 Kada bi smo nezagrljeni pošli niz poluprazan kej, obično bi nam u susret trčao njen čudni žuti pas. Dok bi nam se približavao filmskom brzinom, počela bi da mu niču krila koja su rasla od belog do plavog, i tada bi počeo da leti. Onda bi, Tea i ja, sedali na klupu i gledali kako nestaje u daljini, leteći ka Gardošu. Sedeli bi smo i ćutali. Nismo umeli da plačemo. Zato smo gubili na lakoći i nismo mogli da letimo.
Teina majka nas je dočekivala štrudlom a otac je, obično, pitao za psa. Uvek bih osećao pritisak očekivanog ključnog odgovora. Zato mi je Tea bila nedostupna. Dok je njen otac mirno pušio lulu, čitajući novine zavaljen u duboku plišanu fotelju boje višnje, osećao sam kako između mene i Tee polako raste nevidljivi zid.
Iz dubine stare zemunske kuće, najčešće bih, kroz velike vratnice skovane hladnoćom, nemoćan izlazio na užarenu ulicu. Sladoled u kuglama, koji su ljubazno nudili vredni Goranci u belim mantilima i kapicama, nije privlačio moju pažnju. Bez obzira na moje poznavanje psihologije i spoznaju da on vraća izgubljenu bezbrižnost detinjstva. Bolesno sam čeznuo da odrastem.
Odlazio bih na Gardoš i uzaludno tražio psa. Teu nisam viđao danima. Tumarao sam po šlepovima i pio svoje pivo boje psa. Obilazio sam i groblje, ali mi ništa nije bilo tužno. Osećao sam samo zelenu ravnodušnost.
Otupeo od pića i sunca, bez cilja, uđoh u hlad „ Stare kapetanije „ . Pažnju mi privuče slika žutog psa sa plavim krilima. Iza sebe osetih miris duvanskog dima lule. „ Gde je Tea „ , začuh pitanje. Okrenuh se i pođoh ka vratima. Odjednom osetih kako lebdim.
Tea je bila na krovu Gardoša. Sedeli smo jedno uz drugo i gledali njenog oca  kako šeta žutog  psa bez krila. Hodali su spokojno površinom Dunava.
Skidoh Tein veridbeni prsten sa ruke i bacih ga u vodu. On napravi vrtlog u kome nestadoše otac i pas.
Pođosmo na groblje.
Plakali smo tako jezivo da su nebo sakrili crni oblaci.
Izlazeći kroz gvozdenu kapiju groblja držali smo se za ruke.
Na kapiji nas je čekala Teina mati s punim tanjirom tople štrudle …

4 коментара:

  1. Vrlo lepo! Odlican stil! Boris

    ОдговориИзбриши
  2. Neobična priča. Dopala mi se, mada moram priznati da sam zatečena... misli... nisam je očekivala baš ovog popodneva, kad su mi misli na Gardošu:)))

    ОдговориИзбриши


Časopis za umetnost i društvena pitanja