четвртак, 02. фебруар 2012.

Velibor Mihić: Dnevnik korisnika

Danas me je Lija preselila. Ono što je obećala, ispunila je. S Karaburme na Krivu vodu. S jednog kraja grada na drugi. Ni tamo mi nije bilo loše, ali ovde će mi biti bolje. Ovo sam lepo napisao. Sam sebi se divim, s obzirom na obzir! I uzvičnik je na mestu, tamo gde sam ga posadio, izrastao je u obliku tučka. Samo ne znam kog cveta. Baš lep znak. Kad čitalac dođe do njega, mora da se prodere. Ja sam pisac a reči su moje seme. Malo sam čekao da mi se razbistri, ali posle je išlo. Uzela je taksi. Nije predugo trajalo. Imao sam utisak da se vozim na izlet. Pa i jest, ali, to je malo povelik izlet koji će trajati do kraja mog života. Postao sam rob svoje bolesti. Glava otišla u aut, noga ukrućena, ruka ukrućena, ponekad ne mogu da se setim kako se zovem.

Danas se nisam zakašljao, pumpica je ostala u Lijinoj tašni.

Danas nijednu ulicu nisam prepoznao, ništa nisam video, nikog nisam čuo, niko me ništa nije pitao, ništa me nije bolelo, ničem se nisam obradovao. Ponekad osetim kako strepim. To je posledica moje bolesti. Ja, više, nisam onaj stari od pre moždanog udara. Ne znam kako, ali i sam sam svestan tog novog stanja. Osećam da više nisam ja nego neko koji se uvukao u moje telo, koji se obukao u moju kožu, klepeće mojim kostima i dira me u Žulj. Nekog mrzi da pomeri moju nogu, ruku. On mi drži prikovana leđa a glavu mi vuče nazad kao da želi da mi opere kosu. Taj u meni više ne može da hoda, samo sedi u kolicima ili leži, guta, vari, kija, zanoveta. Ponekad mi se reči pomešaju u ustima i ne mogu da ih izgovorim. Kao da lebdim između: reči - neba - zemlje. U taksiju, Lija mi je skinula burmu da mi je neko ovde ne ukrade. Sad sam ovde. Odsekla mi je pramen kose koji mi je zaklanjao levo oko. Primetio sam da je promenila boju kose. Izgleda mlađa.

Danas ne znam kako se osećam. Jedno hoću a ispadne drugo. Ne znam zašto.

Danas, u taksiju, pitao sam vozača, može li ključem za krov da otvori konzervu i da upumpa više svežeg vazduha. To sam rekao jer krov nije otvoren a bila je nesnosna vrućina. Osećao sam da su mi se znojna leđa lepila za naslon sedišta od crnog skaja. Taksista se otvoreno smejao a i Lija se smejala krijući lice u rukav cicane haljine na crvene cvetiće. Nisam pitao zašto se smeju jer mi ne bi dali pravi odgovor. Naučio sam, za protekle godine, da me medicinari, njihovi poslušni roboti i kućne muve bez pardona preskaču. Kao da ništa nisam uradio, pitao, pomakao, povukao. Kao da ne postojim. Da li će mi danas biti bolje nego na Karaburmi, ne znam iz prostog razloga što nisam zapamtio kako mi je tamo bilo. Jednostavno, nisam o tom razmišljao. Lija i taksista se prave kao da je umesto mene neko drugi. To sam primetio jer su stalno govorili o NjEMU, a taj ON, bio sam JA. Ponašali su se kao da sam daleko ili kao da sam gluv pa ne čujem šta pričaju o meni. Onaj u meni se protivi. Udara mi u rebra, hoće da izađe iz lonca. Ne znam ko bi, to, mogao biti. Ne poznajem ga, dovoljno. S mojim imenom i prezimenom. Kao ja. Gadna situacija. Onaj mi udara u rebra. Kao da sam u loncu gluv. Bio sam JA s mojim imenom i prezimenom. Ponašao se kao da me ne poznaje. Hteo je da primeti iz lonca ali ja dovoljno čujem šta govore.

Danas su me pitali da li želim da pročitam pravila stacionara ili da Lija, to, učini za mene i posle mi prepriča. Ja sam odustao jer je hartija debela.

Danas sam pokušao, odjednom, ruka mi se pružila i uzela. Nešto sam čvrsto držao. Ponekad mi se učini da neki predmet vidim u ogledalu: levo je desno, gore je dole. Ne volim što me preskaču. I njih vidim kao u ogledalu. Kreću se, nekako, nepredviđeno. Ne mogu detaljnije da opišem. Kao kad vozim unazad. Lija je čitala pravila. Kao da dižu suprotnu ruku, kao da se smeju iza sebe. Podare mi, samo, grimasu, šaku preko usta ili lažnouzdržan veštački kašalj koji su proizveli, samo, za mene. Osećam da, to, čine po službenoj dužnosti. Oni misle da ja ništa ne shvatam. Oni misle da ja imam reči.

Danas dobro razumem koji im je cilj: da me skinu s dnevnog reda jer nisam jedini. Ali, ja, sve pratim šta oni rade i to mi niko nikad ne može oduzeti. Ja pogledam njih a oni skrenu pogled.

Danas je Lija rekla da su pravila ista kao u Austriji. Potpisala je umesto mene ali da niko ne vidi.

Danas sam se složio i odmah su mi dali krevet do prozora i konopac za desnu ruku. Levom zdravom nogom mogao sam da napipam radijator. Kad dođe zima, imaću dodatno grejanje a niko neće znati moju tajnu.

Danas kad je Lija odlazila, pitala me je da li želim da mi nešto ostavi kao zalog. Nisam je razumeo. Iznenadio sam se kad mi je rekla da sam tu 29 dana.

Danas sam joj rekao da želim nju, to jest, da ne ide, da me ne ostavlja. Rekla mi je da je to bilo prošle nedelje, sad joj nije stalo. A šta? Odgovorila mi je da bi, to, zaista, bilo moguće da sam pokretan. Ali, nažalost, nisam. A šta da jesam? Pa, to, stanovali bismo kao muž i žena u posebnoj zgradi. Za pokretne. Imali bismo svoj kredenac. Dole, kod kapije, imali bismo naše poštansko sanduče. Mogao bih da pišem kao nekad. Mogla bi da nas posećuju deca. Pitao sam koja deca. Rekla je naša deca. Mogli bismo da imamo naš nameštaj, slike, posete, otirač za noge, đubrovnik. Nasmejala se kad sam šeretski dodao DUBROVNIK! I stalnu medicinsku negu. Silazili bismo teretnim liftom u prizemlje. Komotnije je za kolica. Preko praga uvek većim točkovima. Jeli bismo u svetloj trpezariji s ogromnim asparagusom i kopijom "Mona Lize" na zidu. Lija je videla tu sliku i kako se neki korisnik molio ispod nje misleći da je ikona. I mogli bismo da se svađamo do mile volje jer bismo bili na svojoj teritoriji. Niko ne bi mogao da nas iznenadi. Ali, to su, samo, neostvarljive želje.

Danas nisam pisao. Tek sad. Samo sam razmišljao jer me boli ruka. Sve moje misli, otišle su u vetar. Da nisam bolestan, bio bih zdrav. Lija bi sedela na šamlici i ne bi mi smetala da pišem. Primetio sam da Lija ima novu svetlu šminku. Ona je gore, a ja sam dole. Donosi mi cveće i stavlja ga u teglu. Ona me ne bi uznemiravala da mi ne remeti hemiju moždane mase. Dolazili bi i davali mi terapiju kroz špric. Ali, ništa od tog jer sam nepokretan. Moram da budem u ovoj zgradi. To moram da shvatim. To shvatam da ne shvatam. Moram da se naviknem. Dobro je što je ovde više prostora koji manje davi.

Danas sam plakao jer sam pokušao da se okrenem na desnu stranu ali nisam uspeo. Jedna Muva mi je rekla da ne kmezim. Suze, u pravilima su zabranjene. Kao korisnik moram da omogućim pčelama radilicama da me opsluže. Šta sam ja, trut?! Izvinjavam se zbog podignutog glasa. Daleko su, niko ne može da me čuje. I moram pokazivati dužan optimizam. Moram biti strpljiv. Na kraju krajeva, ja plaćam za sve korisničke usluge. Stacionar poštuje moj novac. Osoblje od mene živi. Osoblju je cilj da korisnici požive što duže, živi i zdravi. To su reči pomoćnog Kontrolora. Ovo da "požive živi", kako se izrazio, nisam razumeo, mora da je neka njegova metafora iz prošlih vremena kad je smrtnost bila velika. Zahvaljujući vitaminima i mineralima, život se produžio. Ali pošto su i oni zatrovani, i skratio. Tako da su korisnici na istom. Koliko se tamo rodi, ovde toliko umre. Ni stanje u kom sam se našao, nije nastupilo odjednom već se slagalo godinu po godinu i, onda, BUM! Mala bomba u mozgu!

Danas mi je jedna gospođa iz zelenih kolica obećala: ako prođem audiciju, mogu biti primljen u hor. Odličan hor. Očuvani glasovi uprkos propalim nogama, srcima, mozgovima, jezicima, kažiprstima. Napomenula je. Držala je klupče vunice. Pevači su stojeći, sedeći i ležeći. Ja ću pevati ležeći. Diriguje jedan amater-korisnik bez leve ruke.

Danas ne znam šta da zapišem.

Danas sam, u mislima, odlutao na Mali kalemegdan. Tražio sam onu oštećenu klupu na kojoj sam proveo presudnu noć s Lijom. Kao da je bilo juče. Bila je zima, sneg do kuka. Tek smo se upoznali. Jeli smo kokice. Ona nije htela da mi da jezik. Jedna kokica ju je posekla po vrhu jezika pa zato. Uživao sam da osećam prijatnu hladnoću tog davnog snega jer mi je bila nesnosna vrućina u sobi. Klima nije pomagala. Odjednom, slika mi se prenela u tetkinu sobu, na početku Birčaninove ulice, II sprat, stan 39. Soba je bila prepuna, ali nisam znao razlog okupljanja tolikih gostiju. Bio je i onaj pesnik vegetarijanac. Spečen kao suva šljiva. Učinio mi se uvrnut. Neki seljak pesnik. Tetkin zet, uzimao je po dva kolača i oblaporno ih trpao u usta. Zatim čekao da se razmekšaju. Smešan tip. Iako se razveo od tetkine kćeri, moje sestre, još su bili u vezi. Tog se sećam, a ne sećam se razloga okupljanja, ali, to je razumljivo s obzirom na prirodu moje bolesti. Nešto znam, nešto ne znam. Sad ne bih ni prepoznao tog tetkinog zeta jer je otad prošlo mnogo godina. Da li je počeo da jede meso? Lutao sam, u mislima, po parku, ali nisam mogao da pronađem onu našu klupu.

Danas sam bio primoran da grubo odbijem Muvu koja je htela da me napoji negaziranom vodom iz boce zato što me je prekinula u sećanju.

Danas je Lija, u poseti, donela parče štrudle s višnjama, parče štrudle s makom i parče štrudle s jabukama. Pojeo sam dve štrudle, a ona jednu i slomila je zub na koštici! Nije pazila. Ne znam šta bi se desilo da se, to, desilo meni. Ko zna da li stacionar ima zubara.
A gde je moja lična karta, upitao sam Liju. Nije mi odgovorila. Pustila je, samo, levu suzu. Ta suza, zagorčala mi je današnji dan. Njena suza se skotrljala u mrve od štrudle. Čudno, pojela je i mrve i tu svoju suzu. Ništa nisam rekao. Moram paziti šta govorim. Mora da sam ja kriv što se Lija rasplakala. Imam utisak da nešto krije od mene.

Danas sam tražio da me debela Muva počeše po uvetu. Ona je bila veoma gruba da sam, skoro, zaplakao. Ona je rekla: "Za ovu platu, ne češem korisnike!" Da sam se požalio glavnom Kontroloru, on bi rekao: "Za ovu platu ne otpuštam osoblje!" Tako bi svako mogao da kaže. Vozač autobusa, mogao bi da kaže: "Za ovu platu ne stajem na svakoj stanici!"

Danas me je Lija odvezla u kolicima duž Avenije šetača, kako korisnici zovu taj kružni put u prizemlju. Prvi put sam video ogromno drveće koje prerasta i treći unutrašnji sprat i krajnje galerije, čak do neba. Podsetilo me je na Botaničku baštu iz moje rane mladosti i na Garden centar iz mnogo kasnijeg doba. U Botaničku baštu, vodila me je ujna Rana. Ona mi je pokazivala crvene ribice u bazenu malog vodoskoka koji me je isprskao po licu. On mi je dala mali sendvič sa šunkom i kačkavaljem. A Garden centar, to je iz kasnijeg vremena. I tamo sam nešto video ali ne znam šta. Obe slike su mi se slile u jednu sliku. Kao u tri dimenzije, a vremena tako udaljena. To me je začudilo. Svidelo mi se. To mora da je posledica oštećenja posle udara. Ali, ovde, u stacionaru, ja sam čuo poseban jasan i razdragan cvrkut ptica i zapazio kako, s vremena na vreme, prhnu s grane na granu, od gnezda do ispusta na spratovima, slobodne u zatvoru. Da li se neko ubio s te visine? Nema zaštitne mreže. Može li čovek iz kolica da skoči u ambis? I lijana se zaljulja iako je ptičica mala, ali, s obzirom na visinu, desi se, to... to jest... to... Možda ima i velikih ptica, ali nisam ih video. Ko hrani stacionarske ptice? Da li postoji zvanični ptičar? Smeju li te ptice da lete po Krivoj vodi a da niko ne vidi? Pitao sam ali Muva nije htela da mi odgovori. Nije mi opdgovorila ni Lija. Ponovo suza u Lijinom oku, nisam pazio.

Danas sam zapazio mnoge korisnike koji su vozili kolica. Neki nisu imali jednu ili obe noge. Zapazio sam jednu srećnu porodicu koja se okupila oko jednog lepo aranžiranog stola. I deca su došla u posetu. Babi ili dedi, nisam mogao da ustanovim. Na stolu su bili kolači, pegla, stona lampa u obliku globusa i stari gramofon na navijanje, što me je, ne malo, iznenadilo, bio je, to, gramofon iz doba nemog filma. Hteo sam da priđem i okrenem ručicu za navijanje starog gramofona ali me je Lija udarila po ruci. Rekla je da bi to bio gaf.

Danas su me mučile moje tri boljke: otok mozga, zaboravnost i Žulj, i, to, sve u isto vreme. Prvo me je mozak oborio kao grom, pa je, kasnije, došlo do zaboravnosti i, na kraju, počeo je da deluje i Žulj. O, to je, baš, iznenada i sve na gomili. Šta je uzrok, zna li se? Zašto o tom ne piše u čitankama, u telefonskom imeniku ili u vremenskoj prognozi? Sumnja se na više udruženih faktora od kojih se, čita Lija, poslednjih godina njaviše prstom upire na nepovoljne činioce iz spoljašnje sredine kao što su: radijacija, herbicidi, olovo, aluminijum, bakar, cink, živa i drugi teški metali. Ne znam zašto mi to čita. Gde sam, ja, to, pokupio, baveći se pisanjem?! Nisam radio u livnici ili u otvorenom vinogradu s buradima od pocinkovane žive ili aluminijuma?! Stvarno, pitanje koje zahteva odgovor na nivou nauke o čoveku i psihologije narodnog univerziteta u stečaju. Ako želiš da doktoriraš, samo napiši da je, to, prolegomena za... i odmah ćeš dobiti crno-belu hartiju u kopiji. Posle overiš u sudu i obezbediš se od upliva.

Danas se desio neverovatan incident: vatrogasac spasio nekog korisnika gornjeg sprata ne od požara već iz klozetke šolje! Prvo je, u onoj sjajnoj generalskoj opremi, mogao bi se zakleti da je video i dva-tri odlikovanja, među dugmetima, uleteo u moju sobu i držeći crevo na gotovs, bio spreman da uperi vatrogasni mlaz u moj Žulj! Ne, prikane, ostav!... nije požar već klozetska šolja! Dugo su vatrogascu objašnjavali u čem je stvar, on, jednostavno, nije mogao da shvati. A, bogami, ni ja. Ništa nisam razumeo. Vatrogasac kao da je pao s krova! Dugo su mi objašnjavali u čem je stvar jer nikako nisam mogao da shvatim šta je vatrogasac gasio u klozetu gde ima obilje vode.

Danas sam saznao da je korisnik s gornjeg sprata čitavu stvar zakuvao napravivši grešku i, mada nije smeo da ustaje i napušta sobu bez pratnje, krišom je otišao u klozet i seo na šolju bez poklopca. Naime, nije spustio poklopac.

Danas jedan korisnik nije... u stvari, on je zaboravio da spusti poklopac na klozetskoj šolji i... Kako je seo, tako se i zaglavio i nije mogao da se izvuče jer su mu butni mišići otišli u etar. On se zaglavio jer nije seo na poklopac klozetske šolje. Tom korisnku su se zaglavili kukovi i nije mogao da ustane s klozetske šolje. Na svoju ruku je ustao i otišao u klozet. Srećom, meni, to, ne može da se desi jer sam nepokretan, a ne polupokretan kao taj korisnik. Vatrogasac je upotrebio tečan sapun koji je podmazao korisnički torzo i tako se polupokretan nesrećni korisnik spasio neprijatne situacije. Sva sreća, meni, to, ne može da se desi, o meni brinu moje Muve.

Danas sam pojeo vreo krompir. Zagrcnuo sam se zbog kima. Taj krompir me je malo zagrejao jer je napolju sneg, led i mraz. U prozoru, nestali su i retki prolaznici.

Danas mi je jedna Muva zavukla ruku pod jastuk i izvukla kesicu s bombonama koje mi je ostavila Lija. Kako je ona znala da imam kesicu s bombonama?! Ona mi ne pretresa krevet, ali, eto, znala je. Možda jedna drugoj prenose otkrića pa sve znaju sve i tako se potpomažu. Ona je pojela dve bombone a meni dala jednu bombonu. Ona je zaboravila da skine hartiju s jedne bombone i dugo mi je trebalo da... I namignula mi... u stilu: stari, oprosti, meni treba više nego tebi!

Danas mi je neki majstor popravljao kočnicu na kolicima. Sad mogu da se spuštam niz Balkansku ulicu, neću poginuti. Voleo bih da se, s otpuštenim kočnicama, zabijem u ulaz hotela "Astorija" da vidim šta bi se desilo. Da li bi se one zvezdice zavrtele? Da li bih slomio nogu? Da li bi neko pozvao vatrogasce?!

Današnji dan, ostaće mi zabeležen i po tom što mi je iznad kreveta došao suvlasnik stacionara, zet pravog vlasnika ove tako dobro organizovane zdravstveno-savršene ustanove da mi održi malo predavanje o zajedništvu i sapatništvu nepokretno-polupokretno-
otpisanih. Ne, on nije tako rekao već ublaženo, ali, u glasu, osetio sam njegovu skrivenu misao iako on misli da sam idiot. Da ne misli, ostavio bi me na miru. I vi ste. gospodine, samo jedan deo zajednice, populacije kojoj se ukazuju dužna briga društva i planirana pažnja. Ali, pored prava, vi, dragi gospodine, imate i obaveze. Nije dozvoljeno u zajedničkom prostoru glasno uznemiravati san zaspalih i usnulih korisnika, što, vi, redovno činite! Pazi, to je na moju adresu! Nastavio je: Dakle, da rezimiram partiju: ovim vas upozoravam da ne smete glasno da sanjate jer ćete, u protivnom, biti premešteni u gluvu sobu. Dozvolite, svako ovde ima pravo da za svoje pare uživa miran san pa i da sanja svoje vlastite snove. Nikom nisu potrebi vaši snovi. Nemojte krivo da me razumete, čak, ni vama! Vaše je da se lečite i starite, mnogio ne dočekaju starost. Vi nemate nikakvo pravo da ih ometate svojim glasnim uznemiravanjem iz grla iz nosa iz sinusa da ne upotrebim jači termin a jasno je na šta mislim. Aha: ne smem da hrčem! Dobro da smem da dišem!

Danas sam primio k znanju da ne smem javno da sanjam, samo tajno. Ili je, to, bilo juče? Ne znam. Nemam više vreme.

Danas sam Kontrolora pitao da li smem da kašljem i kijam. Samo me je pogledao. Stropo. Najstroplje. Stropost je osobina svih stropih sluđenika. Sluđenici privatnih stacionara mogu da slažu bele pare i letuju u dalekim egzotičnim zemljama. Oni putuju brodovima na spratove. Osetio sam gađenje u njegovom pogledu. Nije me udostojio ni reči. On je otišao iz sobe i nije se okrenuo.

Danas sam sanjao da sam na plaži kod Brankovog mosta. Sa mnom je... ne mogu da se s setim... Pamtim glas, ali sam zaboravio ime... Onda soba. Poslednja slika: daje mi pileći batak uvijen u salvetu.

Danas, ova paža, neka se, sasvi lepo, viela s njenog rozora u Karađorđevoj 3666666. Sećam se kao ne ne sećam se a hteo bih. Ja sam, tad, bio mlad, a ona je, tad, već bila stara, znači znači to što znači.

Danas se sećam leta, a zima je i ledi mi se voda u bokalu. Da li, to, znaju nadležni ili ih nije briga?

Danas ne znam kad sam video Liju.

Danas sam se setio kako sam prodao violinu da kupim zimski kaput. Takva je zima bila, gora od ove. Kad sam prodao violinu, kupio sam kaput s velikom kragnom. Mnogo mojih devojaka se ogrejalo u toj mojoj kragni. Uvučemo se, uvučemo se u moj kaput, u moj kaput, ljubimo se ili pričamo o budućnosti a napolju veje sneg, beogradska košava briše suze a mi ne hajemo za hamer. Tu, u grombi-kaputu, sa ženicom s oblinama, ispod velike kragne, naša je okrečena kuća, i ognjište sa cvrčkom, i krevet na sprat na kom se igraju naša deca: Pavle, Marina, Mirko i Tatjana.

Danas je kraj leta. Tako mi se čini. Sve mi se čini, mada nemam pouzdane podatke, nemam dnevne novine, nemam kalendar, a niko neće da priča s nama, korisnicama osim na štih-viziti ali tad su druge gradske teme na dnevnom redu, a ne koje je godišnje doba. Ono je koje je, to je, bar, jasno. Ko zna, možda je i poslednji dan leta, možda. Ja mislim da je leto.

Danas je nam je neko doneo veliku grudvu snega i rekao da je to poslednji sneg ove godine. Ja ne znam šta se dešava. Poželeo sam da sam... da sam... ne mogu da se setim, baš, gde, ali imam jasan osećaj da bi mi tamo bilo lepo kao nekad kad sam... kad sam... ne mogu da pronađem reč... reči... Imam osećanje ali ne mogu da pronađem, pronađem odgovarajući sadržaj, to je, baš, muka za mene i moje pokušaje da savkadam ične teškoće kroz koje pronalazim. Lija kađe da naprnjdujem, ali ja ne znam u čem. Ako nastavim, obećača li me štridlu s makom ili višnjama. Ne želim da slomijem zub.

Danas me je prevarilo proleće pa sam tažio da me izvedu na terasu. Niko drugo nije tražio, samo sam se ja napravio pametan. Mislio sam da je proleće toplije nego što jest, međutim. Dugo sam posmatrao baštovana kako popravlja baštenski alat i još neke drangiljje za koje nosam bio siguran za šta služe. Sigurno su u službi proleća koje je nastupalo sudeći po pričama iz hodnika i veselih glasova od ulaznih vrata u dvorištu. Na terasi mi je bilo veoma prijatno. Zatvorio sam oči i zamišljao da sam na obali mora, u Povlji, da jedem rogač i češem se po leđima onom stilizovanom češagijom od kuvanog ružinog drveta koju mi je kupila Lija kad smo čekali brod "Porozinu" u Splitu. Neverovatno, setio sam se i onog mladog visokog pisca dečjih besposlica: zaboravio je kišobran i ja sam mu ga dobacio na palčjubu dok se brod udaljavao. Gde je, sad, taj pisac, da li se uozbiljio ili je, još, uvek, na nivou deteta? Kad sam otvorio oči, možfa posle sna, moždfa posle zanosa u zaboravnu/nezaboravnu prošlost, a, možda i u samom snu, shvatio sam da sam sam na terasi i da je svud, oko mene, mrak!

Danas su me zaboravili na terasi!

Danas neću dobiti večeru!

Danas je velika ekipa došla na terasu i svi su se smejali kako me, tu, niko, nije tttttttražio, a prevrnuli su zgradu od krova do podruma! Skroz-naskroz, promrzao! Nisam dobio ni kijavicu!

Danas je bila u poseti neka značajna osoba. Dobili smo buhtle s pekmezom. Uzimala mi je meru za... za... ne znam za šta, ali, videću kad obučem.

Danas sam utvrdio da, više, u pamćenju, ne znam gde stanujem i da ne bih znao da se vratim kući.

Danas sam primetio da Lija opet nije došla. A da li je bila juče, ni to ne znam.

Danas nisam znao da odgovorim na pitanje da li me Lija voli. Neko sa sprata me je pitao, ali, ne sećam se ko. Nikad ta kolica nisam video. Kretao se na baterije. Ako me voli, zašto je nema danas? Ili je, možda, bila, ali sam zaboravio!

Danas, dok smo sedeli na terasi, neko nas je rashlađivao iz creva. Kosa mi je bila mokra i ceo levi rukav, do ramena. Lepo osveženje, i, još, iznenadno. Ovde ima ljudi koji umeju da nam ulepšaju poslednje dane.

Danas mi je u poseti bila neka novinarka nekog lista i postavljala mi je nekakkva pitanja na koja sam ja davao nekakve odgovore, sve u svem, nekako, veoma komično. Postoji mogućnost da me je s nekim zamenila jer o meni se odavno ne piše, bar, sudeći po Lijinim šturim informacijama. Bilo je, navodno, reči o mojim sabranim delima, ali, ništa više. Poslednje koje je o meni objavljeno, bilo je više nego uvredljivo: lebdim između neba i zemlje! To se odnosilo na mene! Ja sam taj koji lebdi između neba i zemlje, možda Zemlje, Lija nije sigurna da li je pisalo veliko slovo.

Danas sam imao u gostima jednu novinarku nekog lista... pardon!... već sam napisao, da se ne ponavljam. Nije zanimljivo ni meni.

Danas me je nešto pitala, ne znam šta. Šta sam joj odgovarao, ni to. Ništa nije pisala, sve je pamtila. Pametna plava glavica! Na kraju, dala mi je nekakav spisak s posvetom, dala mi je spisak... spisak nečeg.... nečeg što bi trebalo da mi.... da mi u dogledno vreme.... da mi, u dogledno vreme, zameni... za... za... ode, ne vredi!

Danas je, možda, kraj leta. Uveliko je oslabilo, čulo me ne vara! Niko mi, više, ne daje parče kačkavalja i krišku lubenice! Koliko sam ih pojeo, ne znam. Jeo sam ih u toku leta i zamišljao da sam na čamcu za Zemun! Dok Berta nišani mesto na obali gde ćemo pristati, ja se sladim. Medan i hladan sok mi curi niz bradu! O, o, o... a gde sam sad?! Ljudi, uživajte u svem što vam se dešava: kad vadite palidrvce iz kutije, kad se hvatate za uvo, kad polažete ispit iz... bilo šta, uživajte... jer... jer... više se ne vraća, ne, i ne! Nikad, nikad.

Danas zapisujem, ovde, u dnevniku jednog korisnika, da bih voleo da nisam ovde, da nikad nisam dospeo, ali, takva mi je sudbina. Znam, Srpska pravoslavna crkva ne priznaje sudbinu, jer, bogami, zna se, i te kako, ko kroji, šije i para ali, ipak... nek mi bude dozvoljeno. Voleo bih da nisam ovde, na jaslama gde me je Lija privezala! Pasi, pasi, Zelenko!

Danas sam se setio Lije. Ne znam u kom raspoloženju. Zaboravio sam kako je njeno pravo ime. Možda Ljiljana? Sve moje žene su se zvale Ljiljana. Možda je i ova Ljiljana Ljiljana? Nemam načina da proverim. Ne znam kad će doći. Niko mi ništa ne govori. Ja nemam kog da pitam. Osećam se kao na ostrvu, okružen velikom jezerskom vodom bez ijednog talasića. Zamišljam da je ta velika voda Sokobanjsko more i da jedrim u jedrilici koju sam sam napravio kod Šest kaca. Dugačka/dugačka voda. Zelena/zelena površina.

Danas mi je cimer objasnio kakva je moja bolest. Neću znati kako se zovem. A kad će, to, biti? Jednog dana, spremno je odgovorio. Baš lepo, savest će, tad, morati da pokuca na nečija tuđa vrata a mene će ostaviti na miru u stacionaru. Sve dođe na naplatu. Žulj ili srce? Kakva je razlika? Ne znam od čeg ću umreti. Da li Žulj može da otkaže? - danas sam pitao našeg horovođu. Samo je odmahnuo onom svojom jednom rukom i nije se upuštao u detalje.

Danas mi je nov cimer čitao o mojoj bolesti. Nije hteo da mi kaže koja je. Rekao sam mu da sumnjam na Žulj. Otkud znam, pitao me je. Znam jer me tu žulja. Tu?! Da, na tom mestu. Samo se prekrstio i zadubio u list nekih novina u koji je bilo uvijeno belo grožđe. Rekao mi je da mi zaborav ne gine. Zbog Žulja? Aha, bio je njegov odgovor. Eksperimentalni lekovi će u dalekoj budućnosti pomoći ljudima (zašto ne i majmunima!) koji pate od gubitka pamćenja povezanog s mojom bolešću. Ko, to, vezuje, ne razumem. A koji je lek? Cimer nije mogao da pročita, nije znao latinicu. Pritisnuo sam taster i dozvao Muvu. Nova Muva nalik na Muvca, imala je novu frizuru na razdeljak, rekla mi je da začepim gubicu. Ispostavilo se da to nije sestra već Pčela radnica iz kuhinje. Pčela je znala latinicu, bila je rodom iz Bola, na ostrvu/otoku Braču. O, o, o, tamo sam s Lijom više puta letovao. Jeli smo paštašutu s mnogo pomidora i origana. Duvao je hladan vetar usred avgusta. Ne znam da li sam dobro zapamtio, ali prezime Serventi mi je na umu. Sestra-kuvarica-pomoćnica, zvala se Bonica... i moj cimer ju je naterao da pročita kako se zove taj lek budućnosti koji će kao rukom odneti i moj zaborav i samu bolest u zaborav vremena zaborava nezaborava zaboravnosti. Pročitala je: DIMEBON. I, dalje: prvi testovi u Evropi i azijskom delu Rusije... severno od... i zapadno prema... pokazali su da poboljšava pamćenje. Srećan, udario sam se po kolenu i slomio prst. Nije bilo koleno već ogoljen deo daske pored dušeka i tako je došlo do frakture malog prsta. Odmah su mi stavili gips. A cimer je nastavio tamo gde je držao svoj prst dok su bolničari baratali oko moje ruke. Jedan bolničar me je psovao. Posle, cimer je nastavio da čita. U Sjedinjenim Državama, lek je, tek, ušao u fazu ispitivanja. Ta faza će trajati dve godine. Do tad, što zaboravim, biće zaboravljeno jer DIMEBON ne vraća prošlost, samo cementira sadašnjost. Kao što se ne može zaustaviti okretanje Zemlje oko ose, pisalo je u članku, tako se ne može zaustaviti ni moja bolest. Stvar je u tom da me što manje žulja. Ja strahujem od Žulja a ne od zaborava. Cimer me je pitao da li znam šta me, na kraju balade, čeka. Našalio sam se i rekao DUGAČAK I ŠILjAST NOS! Ne, rekao je. Onda ŽULj, pokušao sam da budem iskren. Dragi moj, rekao je cimer, nećeš znati ni kako se zoveš! Nećeš moći da govoriš! Pa ovo, pa ono. Podsetio me je na nedavni susret s riđom pegavom devojkom. Hej, ti, rekao mi je, nisi prepoznao rođenu kćer! To je tačno. Nije dugo dolazila pa sam je zaboravio.

Danas je ušla jedna mršava devojka, pitao sam je kako se zove. Pogrešila je i rekla mi nadimak. Nisam mogao da se setim. Tek kad mi je rekla puno ime, setio sam se da je to bila moja kćer, ali kao kroz maglu. O njoj mi je pričao cimer. Možda sutra? Pitao sam je zašto je došla tako kasno, ne bi trebalo da ostavlja decu samu kod kuće. Zaplakala je: bilo je rano jutro a nije bila ni udata a kamoli da je imala decu! Mora da sam je s nekim pomešao jer, zaista, greška je nepopravljiva ali nisam ja kriv već moja bolest. Oprosti, oprosti mi, ja te molim! Seti se, samo... seti se... e, ne vredi, ne mogu da se setim...

Danas mi je došla u posetu Lija s novim mužem. Nisam znao ni da smo se razveli. Ne znam ni zašto je došla. Taj njen nov muž, bio je mnogo mlađi od mene i, navodno, poznavao sam ga iz gostovanja u Ukrajinu, ali, ja se ne sećam ni Ukrajine a kamoli njega jer je bilo u vreme mog zdravog punog bogatog razuđenog zdravog života. Doneo mi je malo pakovanje kokica s čokoladom. Dao mi je mali zavoj da previjam Žulj. Dok sam jeo kokice, on mi je nešto pričao i pokazivao manuskript svog romana. Zaboravi sam značenje te reči. Lija mi je objasnila da to znači rukopis. Aha, romanopisac, gde li ga je, samo, upecala! Zatim je Lijin nov muž izvadio iz džepa fotografiju i pokazao mi čoveka sa zaliscima i kosom do ramena. Rekao mi je da sam, to, ja, dok je on bio u pozadini. E, sad je u prvom planu. Ne vredi, nisam uspeo da se prepoznam. Pokazao mi je. navodno, moj rukopis na poleđini fotografije, ali nisam uspeo da ga pročitam, bio sam nanerviran.

Danas smo mirno sedeli u kolicima. Na stolu su bile poređane banane, pomorandže i dva-tri lešnika s krckalicama za orahe. Opet je bila ona žena koja je rekla da je moja kćer. Opet je nisam prepoznao i ona je, opet, tiho plakala. Na stolu su bili razni predmeti, čudno poređani: pegla, već pomenuta krckalica za orahe, lešnici, boca s dugačkim grlićem, jezik iz cipele i s, meni nepoznatim, cvećem koje je neko doneo u posetu. Kad sam se uveče probudio u krevetu, mog cimera nije bilo. Niko nije znao gde je. Možda nisu hteli da mi kažu. Primetio sam da me u mnogim stvarima preskaču, premoste, a ja znam i zašto. Hoće da me poštede sekiracije koja bi mogla da pogorša stanje mog Žulja.

Danas je neko, u hodniku, pomenuo da mi se priprema operacija. U stvari, nisam siguran, ali, po nekim parametraima, radilo se o meni. Samo ja na spratu imam Žulj, prema tom, u pitanju sam ja a ne neko drugi.

Danas sam pitao kad će doći moj stari cimer. Rekli su mi da je otputovao. U kom pravcu, pitao sam želeći da imam pravu predstavu o cilju njegovog putovanja. Ponekad mi je, tiho, pričao da će me ostaviti bez pozdrava i otići u... ali, nažalost, zaboravio sam naziv tog mesta. Jedino se sećam da je spominjao jodno kupatilo. Koliko se sećam, takvo kupatilo postoji u Novome Sadu. Ako je, to, tačno, onda je otišao da se kupa, jasno je, ne moram, dalje, da mozgam jer nema potrebe. Kad se okupa, doći će u stacinar da leži.

Danas su mi rekli da ću sutra biti operisan.

Danas su me vozili u krevetu i vratili na staro mesto. Rekli su da će me ponovo voziti kad dođe vreme. Voziće me, tad, ne u krevetu već kolima i vratiti u moj krevet. Ja sam se nasmejao: može li se reći: vozio sam se krevetom! Rekli su mi da će me operisati hirurg. Neverovatno, pa neće, valjda, krojač, pevač, snevač! Da li je u pitanju Žulj, upitao sam. Da, da, Žulj, upravo Žulj!

Danas sam pitao gde će me čekati naočari dok se ne vratim. U fioci, rekla je Muva. U redu. Paziću da mi, ispred operacione sale, neka neodgovorna Muva, ne uzme istorijat bolesti mog Žulja i ne pomeša ga, u brljivoj brzini, sa sudbinom nekog drugog izgubljenog korisnika. Nadam se najboljem. Nisam alergičan. Nemam šećernu bolest. Nikad nisam patio od epilepsije i neću pasti u nesvest kad mi hirurg zabije nož u moj Žulj! Jedino što mi se krv malo teže steže i to može biti problem. Videćemo. Taj Žulj, može mi doći glave, jasno je i meni. Vi koji čitate ovaj dnevnik, znaćete da li sam imao sreće. Ili sam otišao pod led. Na kraju jeseni. Pre zime. Poželite mi sreću. Ako se ne vratim, zbogom.

Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja