Zoran Škijević - Buktinje

Otac i ja, voleli smo da gledamo boks. Naročito onaj pravi, profesionalni. Mnogo puta smo u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim satima, kao i mnogi drugi, uz telezizor, i neizbežne grickalice, navijali za svoje ljubimce. Ali, Frejzer, Liston, Norton, Formen, Holms, Spinks, samo su neki od nih. Jednom prilikom smo i probdeli noć čekajući da počne okršaj za titulu apsolutnog šampiona u teškoj kategoriji. Oko tog meča stvorena je neviđena fama, u Medison Skver Gardenu vrilo je kao u košnici, međutim, uvodne borbe razvukle su se preko svake mere, boksovalo se na poene, sve u dvenest ili petnest rundi. Ja sam imao sreće pa sam taj meč dočekao, za razliku od mog ćaleta. Njimu se pritužilo pa je zbrisao u klonju baš kada nije trebalo. Već u dvadset sedmoj sekundi prve runde usledio je klasičan nokaut, i meč je bio gotov. A ja sam morao da prepričavam šta se odigralo u tih manje od pola minuta borbe. Sad sam ponovo probdeo noć čekajući boks-meč, ali ga nisam dočekao. Tako mi budali i treba kad verujem svakakvoj gamadi.
Mesec i više dana su telalili, na sva zvona udarali, pompezno da pompeznije ne može biti najavljivaji spektakularni okršaj između Tajsona i Holifilda, a sad, kada su  njih dvojica ukrstili rukavice, ceo svet uživa gledajući njihovu borbu, samo mi – jok! Uskopistile se beštije urednici, ne pada im na pamet da prikažu makar snimak. Viči, skači, urlaj, preti, telefoniraj, pozivaj se na ustav, moljakaj, protestvuj – džaba! Ne daju pa ne daju. Sinulo je  pametnjakovićima da to nije za naše oči, vrag će ga znati zašto...
Izluđen, špartao sam po stanu uzduž i popreko kao izgubljen slučaj. Kako i ne bi, uradili su me kao ovcu. Pokušavao sam da saberem misli, da umirim svoj kočoperni Ego, ali hoćeš, neki đavo mi jednako nije davao mira. Otvorim prozor, proturim vani usijanu glavu. Osetim studen, miriše na sneg i na turšiju. Zvuci ulice i krici velegrada mame iz daljine. Nema mi druge, ostaviću sve drugo po strani, a suočiću se sa sobom, i to što pre, čim za to dođe vreme. Vrativši se unutra, u svet svoje privatnosti, nebrojeno puta sam prokrstario po kanalima nadajući se da ću, nekim čudom, konačno ugledati Tajsona i Holifilda. Naravno uzalud, beštije ostaju beštije. Potom, stajem pred ogledalo.
Teodora je na predavanjima, posle ide na esperanto. Blago njoj. Kuku li je meni, danas nemam obaveza, društvo će mi praviti jedino televizor. E neće ga više majci! Dosta je bilo! Sve mi se smučilo. Zgadilo. Poglavito on. Došlo mi je na komade da ga razbijem. Zašto da ne? Bolje da ga rascopam nego da vasceli dan skapavam pred njim i da bulaznim kao zombi pod  hipnotičkim dejstvom njegove narkoze. Dosta su me opsedale i izluđivale njegove  zavodljive iluzije i opsene, unižavajući i poslednje, samo božjom voljom sačuvane, krhotine moga  Ega. Vaistinu dosta sam se klanjao njegovom posranom veličanstvu odakle nas tako bestijalno, lešinarski  svakodnevno kljucaju pravo u mozak. Maske su pale, nema više lagarija. Neka drugima ide voda na usta dok blese u ekran, neka ih do mile volje zamajavaju. Mene više neće. - Umem i ja da se uskopistim; niko nije savršen. - Neće, i tačka!
Rešio sam: umesto svakodnevnog umopogubnog buljačenja u ekran,  potražiću spas napolju! Levo – desno, kud god me noge budu nosile. Blagoslovena je šetnja - protegnuću noge, uhvatiću malo vazduha.  Kažu da je to prava stvar za bronhije, i za taj grozni, dosadni sinusitis, s kojim kuburim takoreći od kad znam za sebe, kao i  za mnogo što–šta još. A naročito za mozak. A tako ću konačno i ja biti nekome od koristi, verujem da će mozak umeti to da ceni - pa nije udžabe mozak?  Istina, možda i nisam baš sasvim svestan šta me sve očekuje, kakve frke, kakvi izazovi, iskušenja. Ako je ikad bilo riskantno promoliti nos izvan svog dovratka, danas je. Očas posla može da te skenja nečije bezumlje. Evo već danima ne mogu  da se otresem od  pomisli da onomad  umalo nisam glavom platio uobičajeni nedeljni odlazak u šoping do obližnje bakalnice, po pivo i cigarete.  
Naime, samo što sam bio isfurao iz zgrade, ostrvio se na mene čitav čopor razularenih kućnih ljubimčadi horor provenijencije. Uvidevši da je vrag odneo šalu i da nema mesta oklevanju, pružio sam korak, i, na jadvite jade, zbrisao im pogibaljnim slalomom kroz spasonosni džungleraj od parkirališta. Nisam ni sanjao da mogu tako da prestrave čoveka. Užas! Bolje držite telad  u stanovima, a ne ove zverove!, vikao sam ozlojeđen, ali, naravno, tek našavši sa na bezbednoj udaljenosti, ispraćen lavežom, režanjem i pogrdama. I učvršćen u uverenju da bi bar jednom mesečno valjalo skupiti na gomilu i dobro isperpucati sve nadobudne ljubitelje kućnog zverinja u ovom gradu; tako bi sigurno ne na najhumaniji, ali svakako na najefikasniji nacin zauzdali njihovu osionost, i pomogli im da utuve da zasigurno neće zagospodariti svetom oštreći nečije kljove.
A, nedavno mi se i dobri moj rođak Zele požalio. Kako reče, nikako da svikne na ovaj naš pusti postmoderni Beograd.
Nisam svojski ni kročio u grad, ako mi veruješ, tek sam izbio na ugao Nemanjine i Sarajevske, kad, bog ti jadan, zapraštaše kuršumi svuda naokolo. Zviždalo je oko mene kao u vesternu. I, dok sam ti ja skontao koji je vakat, jedni utekoše, drugi se pridigoše, ali jedan bogme ostade na pločniku, kukala mu na odžaku majka. Dok dlanomom o dlan, sjatilo se sveta i sveta, a ubrzo pristigoše i džandari. Vele upucan je nakav đavo što je onomad, isto ovako usred bela dana, upucao nakog đavola što je upucao opet  tamo nakog đavola, sakloni me bože...
Tako je besedio dobri moj Zele, da bi nepun sat docnije, uzevši put pod noge, zaždio u pravcu svog rodnog Gacka. Ali, ja ne mogu tako, ovo je moj grad i ovde je moje parčence neba.  I nemam gde drugo. I nemam izbora. Uostalom, rešio sam, i sad je to gotova stvar. Kad god se ima vremena - pravac šetnja!

S večeri, napuštam svoju jazbinu.
Pod golim sam nebom, stisnutim kao pesnica. Hladno je i vetrovito. Miriše na sneg, i na turšiju. Prožet gorčinom. Setan. Klancam utvrđenom maršrutom,  od Konjarnika prema Cvetkovoj pijaci. Ne žurim. Usput,  iz petnih žila pokušavam da izbijem sebi iz glave Tajsona i Holifilda koji haotično, čas jedan čas drugi čas udruženim snagama, iskrsavaju preda me i, budibiksnama, plaze na mene svoje jezičine. (Upućeni kažu da se to zove „recidiv“.) Ubrzo, stigavši do  Cvetka, nastavljam u drugom smeru, kotrljajući se  nizbrdo ka Lionu. Osvrćem se. Zevam okolo. Imam šta i da vidim. Saleću me uparađeni izlozi, šarene laže i nasmejani trgovci. Tu neću naći društvo za moje šupljikave džepove. Držim sredinu ulice.
Kafići, butici pizzerije, kockarnice, zlatare, free-shopovi, vinoteke, kafei, turističkie i druge agencije i komisioni,  i njihovi nakinđureni i napirlitani sopstvenici, kao i preteće nespokojstvo tako čitljivo na licima šetača sličnih meni – naizmenično su promicali pred mojim razigranim zenicama. Neveselo razigranim. Blještavilo neonskih skalamerija nakokerenih bukvalno svugde gde se to moglo, a najčešće bez ikakvog estetskog ili funkcionalnog opravdanja, atakovalo je na moju i onako ne baš sjajnu percepciju, pretvarajući se u krešendo zaslepljujućeg užasa. Već posle nepunih dvadesetak minuta hoda Bulevarom, počeh da osećam mučninu, grozno deprimirajuće čupanje u stomaku, peckanje u grlu i svrab iza ušiju. Ne, nije neprilagodljivost – teskoba. Nešto memljivo, kužno, avetinjski sablasno i podmuklo poput nepogode visilo je u vazduhu, mučno  kao sumanuta, još neizgovorena  pretnja. Pritiskalo, davilo, gušilo me. U mene se uvukla bojazan da je samo pitanje trenutka kada će se svom silinom strovaliti na mene, na sve nas, i podaviti nas. Spremamo li Nojeve barke za taj novi potop, pitam se. Ne. Mnogome se fućka za to. Takva strahovanja su izgleda svojstvena samo nama - melanholicima  i fantastima - što hodamo zatvorenih očiju, i tako se vučemo kroz život, kao mesečari.
Stignem i do Robne kuće. Našavši se pred tim pečurkastim zdanjem od stakla i lima, zastajem da malo predahnem. Ali, kada je neko nadaren da se svuda i u svakoj prilici nađe u nevolji ovako kao ja, onda na sve drugo može da računa, samo ne na predah.
Netrepnuvši, našao sam se usred pravog pravcatog meteža. Oko mene su zujale stotine namernika, hitali  da se pošto–poto domognu ulaza u RK. Po svemu sudeći, zanimalo ih je da vide šta se to unutra zakuvalo, ili će se tek zakuvati, pa, ako im je po volji, da se i sami nađu u epicentru zbivanja. A, da je nešto krupno po sredi,  sigurno jeste, inače ne bi tako nemilosrdno kidisali. Razume se da je i mene zagolicalo šta je u pitanju. Najpre pomislim da nešto dele džabaka, to uvek pali kod raje. Nuto naivčine. Danas da nešto dobiješ fraj – malo morgen, u najboljem slučaju možeš da  fasuješ batine. A onda mi sine seriozna pretpostavka: ako nisu uhvatili lopova, onda zasigurno linčuju kakvu uvaženu facu, kakvog ministra ili, pak, narodnog poslanika, ili, dao bog, nekoga od onih, dragih mi, glavnih ali neodgovornih urednika naše televizijske zbilje! Ponadam se, i najednom mi bi lakše; osetim kako lapi iz mene zlovolja i potištenost. Ali, na trenutak, samo na trenutak. Toliko mi je, naime, bilo potrebno  da ustanovim da sam opet utripovao ono što je babi milo. Dakle, to mogu samo da zamišljam i da priželjkujem, snovi ne bole i ne koštaju, stvarnost boli i košta. Stvarnost!
Pohitavši da i sam nešto ne propustim, već sam u prostranom  holu RK. Gužvam se  u masi radoznalca i slučajnika. Svi pogledi su upereni ka ustravljenom službeniku obezbeđenja, naravno i moj.  Gledamo do zuba naoružanog  grmalja sa kicoški nacrtanim brčićima, čini se da malo zriki na levo oko. Sav uznojen,  mlatara svojim ogromnim ručerdama, urlajući kao ranjena zver:
 „Ljudiii! Ljudiii! Samoubica je među nama! Zatrčo se ko budala i – tras! glavom kroz ekran. Ljudiiii!... Ljudiiii!...“
Uzdasi, zaprepašćenje, negodovanje.
Jadnik, šta mu je to trebalo, pomislim. Ako je već hteo dođavola, postoji mali milion bezbolnijih i efikasnijih načina. Ali, biće da smo i tu doterali cara do duvara, izgleda da ni samoubistvo više nije samoubistvo ako nije začinjeno publicitetom. Pada mi onda na pamet da nije nemoguće da su  one beštije i njega ispalile za nešto što voli. Uostalom, možda je i on, jadničak, celu noć uzalud čekao na Tajsona i Holifilda? Sablaznim se pomislivši na to, zar i ja nisam bio gotov da polupam televizor? Jesam! Ali ne, to je bilo kasnije, kad sam već raskrstio sa televizorom. Aleluja! Onda, nisam slučajno ovde. Mora da me je nečija nevidljiva ruka vodila ovamo, da bi me iskušavala, da razjasnimo da li sam se izbavio iz virtuelnog zagrljaja demona s bokserskim rukavicama. Zato je ovoliko ljudi došlo, sigurno je i njih  neka muka  ovamo naterala, pomislim. Vidi se da ovde nisu čista posla. Svako ima svoje demone. Osetim kako mi svom silinom krv navire u glavu  koja kao da nije više glava, kao da postaje rerna.  A  onda mi kroz krvotok prostruji  problesak umirujućeg saznanja da sam se srećom ratosiljao tog umopogubnog manijačkog biljačenja u ekran, ne bio u koži onih koji to nisu. Makar verujem da jesam. Onda, u jedan mah, kao iz samog središta vasione da dolazi, sručilo se na nas usplahireno bezbednjakovo kreštanje:
„Drž’te manijaka! Drž’te manijaka! Razbucao je i drugi televizor!!! Ljudiii!... Ljudiii...!“
Ali, bio je to pucanj u prazno. Neko drugi je pogodio metu. Uprkos nesnošljivoj larmi, sve češće se čulo prepoznatljivo cangrcanje tv-ekrana. Pogledam u pravcu onog grmalja, jednako leleče istu ariju - „Ljudiii! Ljudiii!“ - čini se da neće prestati sve dok ga neko ne ućutka. Ja, bogami, neću, imam pametnija posla. Da razmišljam kako da se iskobeljam iz ove gungule dok mi je još glava, odnosno rerna na ramenu. Na-le-vo krug! Pohitam  ka izlaznim vratima. I onda, misionarski strpljivo, bez reči podnoseći udarce, psovke i uvrede, mada, u više navrata, ali kada je to zaista bilo neophodno, i uzvraćajuči istom merom – domognem se željenog platoa ispred RK, i svežeg vazduha. No, umesto da odahnem konačno se našavši na sigurnom, s nečijeg do daske pojačanog TV-a, dočekuju me najnovije vesti:
FALANGA SUMANITIH JURIŠNIKA NA TELEVIZORE ORGIJA NAŠOM PRESTONICOM! VLADA JE UPRAVO SAOPŠTILA SPISAK MERA KOJE ĆE BITI PREDUZETE RADI ŠTO EFIKASNIJEG SUPROTSTASVLJANJA TOM BEZUMNOM NASRTAJU NA TEMELJNE VREDOSTI NAŠEGA DRUŠTVA!!!...
Nema druge, đavo je došao po svoje, počeo je obračun s demonima.
Kud ću, šta ću, mahinalno pođem uz Bulevar, ka obližnjoj biblioteci, ali hoćeš, ne može se tamo. Probam preko Bulevara, ka „Zvezdara teatru“, ali ne može se ni tamo. Gde se može? Ka „Lipovom ladu“. U redu, zapucam.
Ako sam odmakao desetinu koraka ne više,  naletim na  nekolicinu očito na sve spremnih balavaca, kostimiranih u Hilove „ratnike podzemlja“. Uz nesnosnu dernjavu, u paramparčad  razbijaju portabl-televizore, tranzistore i radio-aparate, treskajući ih o beton pa onda gazeći po njima kao da im se o glavi radi. Pustoše li svoje ili tuđe, bog bi ga znao, tek sladostrasno se iživljavajući na tim bespomoćnim i, reklo bi se, ni za šta krivim skalamerijama, nisu me udostojili pogleda. Tim bolje, zadovoljstvo je bilo obostrano.
Produžim dalje, drugom stranom ulice.
Nedaleko od Liona, ugledam šačicu obesnih studenata, pretpostavljam brucoša. Četa mala ali odabrana, pevala je:  „Ho-će-mo ba-ti-ne! Ho-će-mo ba-ti-ne!“ Bez imalo stida, o strahu da i ne govorimo, čikajući tek pristigle, do zuba naoružane murjane. A ovi, zblanuto ih gledaju, gledaju, gledaju, isukahnih toljaga. Drže ih na nišanu s pretećom ozbiljnošću, uživljeni u situaciju kao da su im i Hogar Strašni i Vajat Erp bili instruktori. Taman pomislim biće šorke, kad ono jok, usledi komanda i milkani, otperjaše u pravcu Robne kuće, tamo gde je veći belaj. A osokoljeni akademci, svejedan iskežen u svoju slavodobitnu grimasu, razvlače se preko pešačkog prelaza, zaustavljajući saobraćaj. Jebe im se za posledice, makar se vratili murjani. U međuvremenu, promenili su ploču, sad već pevaju „Bože pravde“. Dakle, stvarno nisu normalni, pomislim, stvarno traže batine.
Ali, nije svima do žurke na asfaltu. Duž Bulevata, nanizao se autobus do tramvaja, tramvaj do autobusa, okolo njih limuzina do limuzine. Očajnici,  zgužvani u dotrajalim šklopocijama GSP-a, čupaju se za kosu skidajući sa neba sve svece i device. Da su u gotovo identičnom mentalnom stanju, pokazuju nam zabezeknuti drajveri pičkarajući sveušesnaest i plazeći svoje nakostrežene face. Utom, kao da se sve dešava po nekakvom scenariju, oglasiše se i se zvona sa obližnje Pokrovske crkve. Zvonila su gromko, gromko opominjući. Pomislim da je, može biti, nekome odzvonilo, ako ne i svima nama. Međutim, zvonilo je i u mojoj glavi, odzvanjalo kao u rerni, dok sam se okretao oko sebe kao ringišpil, nastavljajući da zveram okolo, tražeći spas od ovih jada, tražeći svetlo u mraku Bulevara.
Ali hoćeš.
Ponovo čujem pesmu. Razleže se stara dobra, uvek aktuelna  „Padaj silo i nepravdo“. Iz mase  očajnika sličnih meni, izdvojio se hor sirotinjskih tribuna, radničkih vođa i sindikalnih čelnika, specijalno uparađenih za večerašnju „prerdstavu“. U rukama im proleterske zastave i transparenti, a sa grudi, umesto uobičajenih simbola, srpa i čekića ili zvezde petokrake,  šljašte prepoznatljivi likovi heroja i heroina po stoijedan put repriziranih mamutskih latinoameričkih sapunica. Pošto su pošteno izbrkali i refren i strofe, utihnuše pesmu, i izdeliše se u omanje grupice. Na trotoaru su, mirno čekaju na svoje čelnike, dok se ovi domunđavaju i domunđavaju, nikako da se pogode šta će dalje. Na redu je sledeća tačka. Gledamo avangardu radničke klase u akciji. Konačno je pao dogovor. Usledila je komanda, i iz letećeg starta zafuraše da skaču po haubama automobila, kao da igraju „školice“. Ubrzo, nekolicina njih našla se na krovu „Štampinog“ kioska kao na svojevrsnom pobedničkom postolju. „Ne-da-mo vam du-šu! Ne-da-mo vam du-šu!“, skandirali su prkoseći nekome (teško je dokučiti kome), uživajući u dražima olimpijskih visina tek zaposednutih kioska. Izborivši se tako za privilegovan status glavnih zvezda večeri, ozarenih lica kao da snimaju reklamu za „Bingo“, poziraju upravo pristiglim foto-reporterima i tv-kamerama. Potom, brže-bolje, jedan za drugim otkopčavaju  pantalone, ko je imao suknju – suknju, da bi u istom trenu  sevnule  njihove gole zadnjice. Sa okolnih balkona razlegao se kikot, iz partera aplauzi. Neko je pomislio da prisustvuje snimanju filma, nagađa ko je u pitanju, Kusturica ili Dragojević. Malo morgen.  Nismo mi te sreće, naš ambis je odviše zauman da bi ga mogli sagledati samo kroz prizmu, i paradigmu, virtuelnog. Ne, nije moguće?! Ipak, jeste. Disciplinovano, u stroju dva po dva, predvođeni dvojicom poštara i zastavom SUBNOR-a, ponosno su marširali penzionerčići. Vode ih na miting, kažu. Leva, desna, jedan, dva... leva, leva, jedan, dva...
„Ne razbijajte više, ako boga znate! Ljudiii!... Ljudiii!...“
Opet se oglasio onaj. Opet cangrcanje ekrana. Stradali su i prvi izlozi. Opet recidiv... Panika... Rerna gori... Zaustavljam ringišpil ali ne i paniku. Jurim niz Bulevar kao sumanut,  strmoglavljujem se  ka Đermu. Sluđen. Grabeći napred, ne obazirući se ni levo ni desno, probijam se kroz špalire zajapurenih prolaznika bezmalo sluđenijih od mene, videći u svima njima potencijalne ekranoubice.
I tako, hitajući, u blizini „Elektrometala“, gde sam svojevremeno bio na pripravničkom, natrčim na jednu viđenu političku facu. Jednog od lidera tzv. opozicije. Zapravo, naglo izmenivši pravac kretanja u nameri da ga izbegnem, da se ne sudarim s njim - zakucam se pravo u centar bandere. Koliko su sevale varnice iz mene, verovatno nalik na đavola, opsujem mu i oca i mater, a on, ni da trepne, napravi se veštac da ništa nije čuo. Ležerno, šeretski opušteno  nastavlo je  mojom krivicom prekunutu žvaku za TV. Srećom u svom naletu nisam oborio ni njega ni omalenu brkatu reporterku što ga je bila zaskočila, jer kako sam već bio „ukadriran“, samo bi mi još i ta bruka nedostajala.
Poželeh da predahnem, da čijem reč – dve. Da vidim šta se ovde kuva.
„Šta mislite, ko su pokrovitelji ovog neoludističkog pira, neka sekta ili  multinacinalna kompanija? Ko?“ Upitalo je malo brkato.
Ne čujem odgovor. Samo što je Lider zaustio, neke budale  počeše da urlaju i da se krevelje. Usledilo je pitanje:
„ Šta nam je činiti? Polomiše sve pod milim bogom?“
„ Neka lome, samo neka lome. Dobro je dok to čine svojim glavama, biće zlo ako se okome na tuđe...“
„ A televizori? Šta ćemo za televizore, šteta je?“
   „ Šteta!? Kakva šteta!? Trgovci će svoje da naplate od osiguranja, i sve će opet doći na isto. Ja se brinem za građane. Svaki svoj nek razlupa televizor! Da, da. Dobro ste čuli: Svaki svoj nek razlupa televozor...!“
Koliko sam mogao da vidim, dobro ga je čula – i još bolje razumela - nekolicina upravo  pristiglih časnika „sedme sile“. Ne časeći ni časa, raspališe po njemu grdnjama, psovkama i uvredama. (Ako oni ne znaju šta je red, onda ko zna.) U istom taboru su i one budale od maločas, pa zaurlaše opet. Nasuprot njima, zapravo s drugačijim pogledom na našu  stvarnost, oglašavaju se i drugi  časnici „Sedme sile“, i to, rekao bih, brojnilji od onih prvih. Ozareni njegovim umovanjem, frenetično mu aplaudiraju i bodre ga. Ohrabren njihovom podrškom, Lider nastavlja da deklamuje svoj subverzivni manifest.
 „To je samo prvi korak ka izlazu iz ćorsokaka u kojem smo se našli, ka sinergiji ljudskog i božanskog ...“
 „Ali, gospodine!“, ciknu ono majušno brkato.
 „Nema „ali“! Polomite svaki svoj televizor, već sutra će biti kasno..!“
„Tako jeeee! Tako jeeee!“, dernjajući se na sav glas, ona histerična grdosija koristi trenutak nepažnje i provlači se između kamera.  Prišavši mu, potapša po ramenu zapenušalog Lidera, a onda ga raspali glavudžom pravo među oči čarnaje. Kljoknu ovaj kao pokošen, ne stigavši ni da jekne. One budale, međutim,  ne prestaju da urlaju i da se krevelje. Najprisebnije je ono majušno brkato. Smesta priskače ošamućenom Lideru, pokušava da ga osvesti i doziva pomoć. Koristeći gužvu, Tajson, nasmejana lica uteče. A već uveliko podeljeni na dva zapljuvana tabora, prestavši da reže jedni na druge, časnici „sedme sile“ počeše da se šorkaju, kao da su samo na ovu prilku čekali da polude.
Oče, Koji si na nebesima, neka se sveti ime Tvoje, i neka bude volja Tvoja...
Odustajem, ne vredi molitva. Hvatam maglu dok mi je rerna još na ramenu. Naposletku i uspevam, i to samo zahvaljujuću mojim brzim nogicama. Onda,  na prvom skretanju šmugnem u tamu, tražeći spas u sporednim ulicama.
No, ipak, onaj lelek beznađa oličen u zlokobnom cangrcanju tv-ekrana ne mogu da isključim. U punom „sjaju“,  i dalje odzvanja u meni! Ne da mi da živim. Šta hoće?  Da me progoni? Dokle? U njemu je milion pitanja a ja sam odgovor. U njemu je jedno pitanje na koje  nemam odgovor. Ili imam? Ako je pravi; a da li je? Verujem da jeste. Verujem i da me tera da grabim što dalje i dalje, da pobegnem odavde. Ako imam gde? Ako ima kraja ovim jadima? Ako ima spasa od ovog sveta našeg pustog, kaobajagi postmodernog? Od ovog kužnog beogradskog, bukom i besom ispunjenog, poprišta naše beslovesnosti?

Proklet li je čovek, naročito ako je smeten ovako kao ja, ako nikad nije tamo gde su mu i misli. Tek kad sam  kročio u stan, sinulo mi je šta sam sve mogao da obavim dok sam bio vani. Naime, mogao sam da obnovim zalihe piva i kafe, da kupim cigarete, zatim da proverim da li je u neku od okolnih radnji najzad stigao šećer, ili, pak, da svratim u apoteku, tako bi mi prijao neki sedativ. Udžabe nabrajam, nema te sile koja bi me naterala da se vratim, pre bih u mutno i hladno Dunavo nego ponovo na ulicu.
Zavirim u dnevnu sobu, svinjac koji ostao iza  mene bio je počišćen; pepeljare ispražnjene, limenke od piva sklonjene, knjige vraćene u police, novine uredno složene. Tek onda, izuvajući ono što je nekad verovatno i ličilo na cokule, spazim okraćalu bundicu moje bistrooke Teodore, okačenu – samo što mi oči ne izbije – za plakar u hodniku, kao i njene, takođe dotrajale a drage joj, čizmice od antilopa.
Iskočila je ispred mene kao čupavac iz kutije, držeći u rukama svoju omiljenu činiju od belog arkopala,  krcatu jabukama i kruškama, a našla se tu i koja mandarina. Nudi me voćem. Raznežen,  našavši se oči u oči sa njenim prodornim ljubopitljivim pogledom, poljubim je i uzmem jabuku, „zlatni delišes“.
 „Konačno, mili“, rekla je. Naglašavajući ovo prvo kao da me je čekala čitavu večnost i još koji sat pride, a ovo drugo kao kad neko hoće da prikrije ljutnju a čini to nevešto, pa ne uspeva.
„Konačni ili ne, tu sam, prelepi stvore“, uzvratim joj, zalepivši još nekoliko poljubaca na njene napućene usne.
„Samo da znaš, bilo mi je grozno. Laknulo mi je tek pošto sam te ugledala na ekranu.“
Pogledam je s nevericom.
„A onda sam opet počela da se grozim“, nastavila je. „Buljio si u onu kaćiperku sa televizije kao da je Madona.“
„To te znači muči. Pih...“, kažem tobože u svoju odrbranu. Kad ona će:
„Da čujem. Da čujem. Hoću sve. Sve što si tamo čuo i video.“
„Sve što sam tamo čuo i video može da se sažme u jednu jedinu reč – RERNA!“, izletelo je iz mene kao iz katapulta, tako da, na trenutak, i sam bejah začuđen.
„Rerna?! I to je sve... Sve što imaš da mi kažeš?!“, kao i uvek, bila je uporna kao magare. Odnosno, kao i svaka druga žena.
„Tako nekako. Niti bih šta dodao a niti bih oduzeo“. Ne znam ni sam zašto, nešto me je ponukalo da je malo začikavam.
„Nije fer, mili. Predrhtala sam čitavo popodne, strepeći za tebe...“
„E, ako je tako, onda evo još jedne rečenice“, ali ne stigoh da izgovorim ono što sam bio naumio.
„Gade!“, ciknula je, revoltirana mojim bezobrazlukom.
Okrenula se od mene i pošla prema kuhinji. Pođem za njom. Nema šta, ovaj put sam zaista bio preterao. Tek da nešto kažem da bih popravio stvar, upitam je zašto je tako rano došla sa esperanta, da i tamo nije došlo do neke furtutme? Odgovorila mi je da nisu zapravo ni imali esperanto, već su,  uz pomoć satelitske antene, gledali okršaj dvojice razjarenih bikova, od kojih je, na kraju balade, jedan ostao bez pola uva. Što je ona, inače, samo površno bila pratila, dok joj je koleginica prepričavala sinoćnu - naglasila je, samo zahvaljujući meni i mom „Dnevniku“ - neodgledanu epizodu „Beverli Hilsa“. Kud se i ja, budala, ne upisah na esperanto?!, pomislim. (Dođavola, opet recidiv! Opet!) Onda  se skamenismo čuvši sa tv-a vapaj dežurnog spikera:
UPRKOS SVIM PREDUZETIM MERAMA, SVE JE VIŠE RAZBIJENIH GLAVA I POLUPANIH TELEVIZORA! GRAĐANI, SAČUVAJTE ZDRAV RAZUM! ČUVAJTE SVOJ PROZOR U SVET! ČUVAJTE SVOJE TV-PRIJEMNIKE...!
„Da, da! Kako da ne!? Čuvajte, čuvajte, stojka ćemo da sačuvamo! Stojka!“ Zapenio sam. „Prvo nas navuku na šarene laže, na zavodljive televizijske iluzije i opsene, a kad počnemo da kriziramo, onda čuvajte razum! Čuvajte televizore! Stojka čuvajte!...Ubiju nas u mozak, pa nam propisuju terapiju - aspirin za šizofreniju! Flaster za hronični poremećaj mentalnog metabolizma! Stojko, a ne flaster...!“
I, dok sam ja tako šizeo, dajući odušak svome jadu, moja bistrooka je njoj svojstvenim, veštim i, nadasve,  zavodljivim pokretima, najpre zatvorila vrata od terase i navukla zavese, potom ugasila lampu, i, konačno, prišavši mi, prilepila se uz mene. Moje već uznemireno telo, uzdrhtalo je.  Zagrlio sam je sa hiljadu ruku. Onda mi je zapevušila  ariju koju  u tom trenutku ni najmanje nisam  očekivao:
Hoću da letim, neću da puzim,
Jeeeeeeer kad puzim, kako da te sludim
Hoću da letim, hoću da letim,
Neću da puzim...
Hoću da letim, hoću da letim... - upijao sam eho njenog šapata dok se i dalje pripijala uz mene u ritmu odabrane, dobropoznate melodije. Onda sam svim svojim bićem počeo da upijam i ja nju.  Doduše, s početka nekako više mehanički, smušeno,  a onda, iz trena u tren,  sve ostrašćenije i ostrašćenije. Nije protekao ni minut a njeni plamičci već su počeli da palacaju po meni, da ližu zidove mojih vena. Počeo sam da im se prepuštam, da se opijam. Noge kao da nisam više osećao, a ubrzo ni ruke, ni uši; samo njen dah koji je pulsirao u meni, dok sam bujao, plaminjao, pretvarajući se u užareni komad stene. Strelovitim  pritiskom na daljinski, ugasim satanovizor. Zamrklo je sve. A onda, našavši se na podu, za tili čas pretvorismo se u buktinje.