среда, 06. април 2011.

Zoran Škiljević: Rešenje zagonetke

Nedavno sam od dragog prijatelja, inače talentovane pričalice, ali i još talentovanije dangube i lenjivca, prilikom našeg posve slučajnog susreta, čuo ovakvu priču.

Bio je dan kao i svaki drugi, jednako dosadan. Lapio sam na poslu, ubijao sate.
Nešto pre podneva, tehnički direktor, omaleni vremešni baksuz kakvog zasigurno pre njega majka nije rodila, dojurio je poput furije i nasadio se pravo ispred mene. Nisam preterano razdražljiv, pogotovo ne u to doba, ali njegovo prisustvo i inače predstavlja pravu moru za moje sive ćelije, a svaka njegova reč, iskušenje za moje nerve.
    „Izvolite, gospodine, tehnički“, procedio sam smušeno, snebivajući se da li da ustanem ili ne. Ipak ne.
    „Ovo je hitno!“, profrfljao je sručivši mi gomilu disketa i fascikli na sto. „Postaraj se da ovaj put ne prećuješ što ti je rećeno. Razumeo?“
    Ne, nisam „prećuo“. Nasumice sam zgrabio jedan od naslova koji su od maločas čekali na mene. Bila je to studija dr Zorana Obrenovića, „Srbija i novi poredak“. Trebalo bi je pripremiti za štampanje, i to, kako onaj baksuz reče, što hitnije.
    Prionuh na posao.
    Rutinski sam obrađivao stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje. Išlo mi je ne može se poželeti bolje. I, samo šrto sam pomislio da ću rad na toj knjizi, uz malo sreće, do kraja radnog vremena privesti kraju, isprečilo se nešto čemu sam se najmanje nadao. Bio je to problem sa kakvim se još nisam ogledao. Naime, jedno od poglavlja završavalo se rečenicom: „Zato je Jugoslavija sfinga koja traži rešenje zagonetke“. Rečenica nimalo neobična, a, gle čuda, naterala me je da iscedim iz mozga sve što se dalo iscediti. Ne svojom krivicom, imala je nešto za druge krajnje nebitno, ali za mene, kako se pokazalo, jedan i te kako važan nedostatak. Zahvaljujući prirodi teksta što joj je prethodio, a još više zbog formata knjige koji je tražen, početak i kraj te famozne rečenice ni u jednoj od mnogobrojnih varijanti koje sam isprobao, nisu mogli da se nađu na istoj stranici. Obrni– okreni, okreni–obrni, kako god da složim tekst, uvek bi mi preostalo nekoliko reči za prenos. Bezbroj puta sam se vraćao na početak poglavlja i iznova pokušavao, tako da, opsednut tim, nisam ni primetio kada su svetla u okolnim kancelarijama pogašena, niti kada su kolege otperjale kućama.
    Pogledom na časovnik ustanovio sam da je još pre čitavih sat vremena trebalo da zaždijem iz ove rupe. Pre čitavih sat vremena!? Mogu misliti kako bi likovao onaj gad da me je ovako dockan zatekao u poslu, glavu dajem da bi zapevao od sreće. Ali, pustimo sad njega, šta se to dogodilo sa mnom? Koliko do danas samo sam otaljavao posao, otkud najednom tolika posvećenost? Šta je to zaiskrilo u meni? Ne znam. Ali dogodilo se.
    A što se, pak, one rečenice tiče, iako sam njene poslednje dve reči ipak morao da prebacim na sledeću stranicu (koja je, dakle, nejvećim svojim delom zjapila prazna), koliko god to bilo u nesaglasju sa napred rečenim, bio sam i više nego zadavoljan sa takvim rešenjem. A, evo i zašto. Kao što već rekoh, u pitanju je bila rečenica: „Zato je Jugoslavija sfinga koja traži rešenje zagonetke“. Čim sam uočio da bi se poslednje dve reči, dakle reči „rešenje zagonetke“ potpuno utopile u tekst ako bi bile okružene drugim rečima i tako ven konteksta štiva ostale nezapažene, u isti mah mi je postalo jasno da ih nekako moram izdvojiti, a njihovo prenos na sledeću stranicu nametao se kao bogom dano rešenje. Shvatio sam da mi se, neočekivano, ukazala zgodna prilika da isprovociram čitaoce i samom štivu dam jedan novi, drugačiji kvalitet  (šta god autor, rečeni Z. O. mislio o tome), pošto te dve reči, ovako izdvojene, mogu biti posmatrane i tumačene nezavisno od teksta koji im je prethodio. Jednostavno - takve kakve su mogle bi u svakom čitaocu da pobude drugačije asocijacije i impresije. Zato sam, misleći na domišljatije čitaoce – a takvima je „Srbija...“, rekao bih, prevashodno i bila namenjena – posle reči „rešenje zagonetke“ i ostavio dovoljno mesta (kao što rekoh, gotovo čitavu stranicu) da ukoliko to požele, mogu do mile volje da dopisuju i svoje i tuđe refleksije. Pa ko voli, nek izvoli.

Iskra Neizrecivog - Nit koja sve povezuje - bljesnula je u tebi, Maestro!
Nisam odoleo iskušenju, morao sam nešto dopisati na 116. stranici upravo objavljene knjige „Srbija i novi poredak“, neočekivano je dobivši  kao rođendanski poklon. Od Maestra, pogađate.

1 коментар:


Časopis za umetnost i društvena pitanja