Imao je zeleno oko i jednu stanicu.
Ličio je na mog oca koji je dolazio noću pijan i pušio u mrak
u krevetu.
Samo, radio je svirao.
Lepo i nežno.
Otac je kašljao.
Oporo i ružno.
I zamislite, moj radio je umro.
Ne svira više.
Otac je živ. Teško diše.
Odrastao sam, više se ne plašim mraka.
Ne treba mi zeleno oko radija, ni nežna noćna muzika.
Ne treba mi ni otac koji kašlje u mraku.
Jer, on je uzeo dušu mom radiju.
Da bi samo On muzika bio.
Muzika koju ne volim.
Muzika koju bih ubio.
Нема коментара:
Постави коментар