четвртак, 05. април 2012.

Zoran Škiljević: Neoprošteno


Kažu da neviđenu privilegiju imaju oni koji mogu da upamte šta su sanjali. Nije im potrebna ne znam kakva prozorljivost da,  zaronivši u dubine svog oniričkog bića, uživaju u toj blagodeti, koristeći snove kao orjentir, kao neku vrstu putokaza za život. Voleo bih da mogu i sebe da ubrojim u te srećnike, ali to, na žalost, nisam u prilici. Ja mnogo sanjam a upamtim tek ponešto. A i to malo što upamtim uglavnom je neupotrebljivo, iz toga se ništa iole smisleno ne može izvući, ili ja to pak ne umem. Bilo kako bilo, protekle noći okupalo me je stotinu ledenih znojeva pošto sam dva puta bio likvidiran.
Prvo su me derviši, tobož izgoneći šejtana iz mene, isprobadali nekim igletinama svuda po telu, terali me da igram pipirevku po užarenom ugljevlju, onda me premazivali medom i mirišljavim smolama i polivali vinom, i, naposletku, bacili u kavez, na milost i nemilost divljim zverima. Sledeći put sam bio nešto bolje sreće: smrt je došla savim nenadano. Dok sam bludničio sa vatrenim naložnicama slavnoga kalife Haruna El Rašida, ukokali su me njegovi satrapi kao vašku, aplauzom u potiljak.
Pa ti, majčin sine, budi pametan -  snađi se u takvom košmaru, ako ikako možeš. A i danas te čeka užasno težak dan. Videćemo šta će ti reći u tvom esnafskom udruženju, naravno, ako pronađeš sekretara, tipa kojeg ti je tvoja draga AnaMarijaAngelina, posle neuspele misije ubeđivanja tvojih pretpostavljenih da odustanu od  šut-karte kojom su te počistili iz redakcije, svesrdno preporučila. Dakle, pred tobom je gomila problema postrojenih u vrstu  kao streljački vod pred izvršenjem svog nemilog zadatka. Nema više vremena za izležavanje. Nema  vremena za mudrovanje. Diži se, i uzimaj put pod noge!
Nepun sat docnije, evo me, neveselog, u sedištu „Udruženja novinara“, tražim sekratara, tipa kojeg mi je moja draga AnaMarijaAngelina, posle neuspele misije ubeđivanja mojih pretpostavljenih da odustanu od  šut-karte kojom su me počistili iz redakcije, svesrdno preporučila. Nalazim se pred masivnim vratima od prvoklasne hrastovine, vidno nagriženim patinom vremena i nemara. Sudeći po još uvek čitljivim ostacima nečega što je podsećalo na slova, pretpostavljam da je na  njima  nekad  pisalo SeKrEtArIjAt,  a sad, koliko vidim, stoji samo nevešto nalepljena sličica neke obnažene uspijuše. Šta ću, zakucam. Zakucam ponovo; pa još jednom, i još jednom. Ali nema odgovora. Izgibivši strpljenje, cimnem  vrata i, kročivši u brlog koji bi samo u šali mogli nazvati kancelarijom, zateknem omalenog trbušastog starkelju i nalik na plast sena žensku osobu srednjih godina, gde, skrajnuti i od sebe i od sveta, kunjaju sveušesnaet. Ona zavaljena u nekakvo trošno kanabe a on šćućuren do nje, bludnički zavaljene glave u njezino krilo. Maršala! Nije mi padalo na pamet da čekam da se okonča ovaj onirički krešendo. Prodrmam starog: „Miloje, Miloje!...“
„Daaaaaaaaaa“, oglasio se starkelja zevajući u mene kao da sam sa onoga sveta došao. „Aaaaa, kojim dobrom?“, upitao me je i, ne čekajući na odgovor, đipnuo na noge lagane.
Usledilo je razgibavanje praćeno piskutavim zvucima njegovog ubrzanog dahtanja i pucketanjem zglobova. Bio sam nemi svedok njegovog ritualnog dozivanja u stvarnost, oličenog u vežbicama pruzetim iz nekakvog prepotopskog udžbenika vesele gimnastike. Svaka čast čiča, tako se razbuđuje, pomislim. Sačekao sam  da smesti guzicu na ono isto kanabe, ali, zahvaljujući mom prisustvu, mogao je  samo da nariče za malopređašnjom udobnošću. Potom sam mu ispričao u kratkim crtama sve.
I kako sam više pukim slučajem nego srećom dobio zaposlenje u „Gradskom žurnalu“, i kako se od nas dvadesetak u redakciji baš meni, jadničku, zalomilo da pravim reportaže o elitnim mestima za noćno ludovanje, pa tim povodom i da se nađem na spektakularnom otvaranju najglamuroznijeg gnezda za noćne ptice, kluba „Ekstazi“. I kako sam bio čvrsto uveren da sam obavio dobar posao, i kako se svima u redakciji dopalo to što sam uradio, i kako sam jedva čekao da reportaža bude i objavljena, i kako se umalo nisam izvrnuo kada su me umesto lovorikama zakitili rešenjem o suspenziji, a ubrzo je usledilo i novo rešenje – otkaz! Ej, čoveče, dali su mi nogom u dupe samo zato što sam za šmizlu koja je vlasnik tog obesnog ćumeza, pored ostalog, lanuo i to da je „vrckajući se u svom ekstravagantnom miniću do spirale, svojom vrišteći pohotljivom čednošću, deložirala sve kojima se našla u vidnom polju dovodeći do ludila njihovu zapenušalu muškost, uključujući tu i moju malenkost“. Nisam budala znao da je ta šmizla ćerka–mezimica nekog budže koji je, da zlo bude veće, još i intimus sa mojim posranim direktorom. Neki u redakciji su to znali a ćutali su, i smejuljili se krišom. I tako ja ispadoh magarac.
„Auuuuuuu, pa gde baš po njemu da opališ, crni sine!?“, zakuka starkelja preneraženo. „Auuuuuuu, i to baš sad u vreme reizbora?!“
 „Aman, čoveče, nismo se izgleda dobro razumeli. Nisam opalio po njemu, nego po njegovoj ćerci–mezimici“, kažem mu. Ali slaba vajda, nastavi on po svom.
„Auuuuuuu, pa gde baš po njemu, on je predsednikov čovek, čoveče!“
Morao sam opet da ga prekinem: „Predsednikov čovek!? Čudna mi čuda, pa zar svi mi na ovaj ili na onaj način nismo predsednikovi ljudi?“
„Auuuuuuuuuuu, čim tako slabo kapiraš, bojim se, sinko, da novinarstvo nije za tebe!“ Posekao me je kao mačem, da bi, potom, dolio sebi ko zna kad skuvanu kaficu i umudrio se kao pandur pred ukrštenicom. A ni za sto godina mu ne bi palo na pamet da me ponudi nekakvim sedalom, kakvih sto, ni za hiljadu.
„Kakva su moja prava“, upitam ga bez okolišanja, ne dajući mu da predahne. „Šta mogu da očekujem od vas?“
„Što se mene tiče ja bih ti vrlo rado pomogao i to, da budem iskren, ponajviše zbog one vaše sindikalke skojevke, Anamarijeangeline. Kako su joj lepe grudi, sočne, baš sočne, pa još i onako lepo svođene! Uh! Zaista bih ti pomogao da mogu, ali, vidiš valjda i sam, viša sila je u pitanju. Aaaaaaa“, zakolutavši očima izvio je glavu put neba, „imaš li ti možda nekoga gore?“
 Tu smo dakle, znači da ne uobražavam mnogo, kakva strukovna prava, kolegijalnost, solidarnost, trice i kučine. Zašto bi on ili bilo ko drugi, pa makar mu to bio posao, pa makar bio i ne znam kako plaćen za to, bio dužan da me zaštiti od samovolje direktora, ako nemam nekoga gore? Da imam, ne bih, slepče, kod tebe ni dolazio!, pomislim, pitajući se ima li uopšte smisla zamajavati se više sa ovim zgubidanom. Onda se prisetim  da mi je i moj dragi otac svojevremeno, kada sam mu pričao o svojim planovima,  natuko nešto slično. „Nuto genija! Neće da bude podoban, a hoće da bude novinar!? E, ne moreš me ubediti da si pametan, pa da ti svi sveci sa neba čitaju!“
„Najviše što bi kao Udruženje mogli da uradimo“, oglasio se ponovo Miloje, „to je da uputimo protest protiv tvoje suspenzije“.
 „Ma kakva suspenzija, čoveče, šutnuli su me!“
„Sam si kriv, što nisi prato tračeve. Ako hoćeš da budeš novinar, moraš da pratiš tračeve, pre svega tračeve.“
 „ Hoću ubuduće, svečano se zaklinjem da hoću. Ali, daj da  vidimo, šta sad, čoveče!“
 „Znaš šta, ako bi stvar bila dobro podmazana, ako me razumeš, uz malo sreće možda bi nešto još i moglo da se uradi. Možeš li da uđeš u zgradu Žurnala?“
„Naravno da mogu.“
„E ovako ćemo onda.“ Najednom je živnuo, počeo da trlja ruke i da se oblizuje. „Uđi lepo u zgradu, promuvaj se malo po redakciji tek da ne budeš sumnjiv, a onda se zabarikadiraj u jednoj od kancelarija. Gledaj samo da taj office obavezno gleda na ulicu,  tamo ćemo da okupimo raju. Razglasićemo na sva zvona da štrajkuješ glađu. Obavestićemo javnost i našu i belosvetsku, a ti ni za živu glavu ne smeš da prestaneš sa gladovanjem dok ti mi ne kažemo!“
Hvala ti, prijatelju. Ne možeš ni da zamisliš kako bi me napljuvali oni lajavci iz Informativne. Kao da već vidim pred sobom naslov: „Štrajkuje glađu ljušti pomorandžu!“ Ili „Štajkuje glađu bananama!“ A čim bi završili sa  takvom, već bezbroj puta  oprobanom „artiljerijskom pripremom“, usledio bi „frontalni napad“ u vidu nasilnog izbacivanja na ulicu, podrazumevajući i za takve prilike neizostavno sledovanje batina.
„More mani se ćorava posla“, kažem mu, „nego smisli, ako ikako možeš, nešto pametnije!“
Uvidevši da mu je propala „dobitna kombinacija“, sneveselio se sad i Miloje, ćuti i gricka nokte. Plast sena se u međuvremenu promeškoljio, zevnuo dva-triput i nastavio da hrče. No, ipak, mada posle beskrajno dugih nekoliko minuta napete tišine, zausti on ponovo:  
„Dobro, ako nećeš to, obrati se onda novoosnovanoj nezavisnoj interesnoj asocijaciji SEDMA SILA. Čini mi se da su baš za danas zakazali sesiju. Evo, samo da proverim.“
Usledila je premetačina. Izmuvao je sav kupus sa stolova, gnjurio u tašnu i po fiokama, rondao po fasciklama i registratorima, da bi, napokon, pronašao izgužvanu pozivnicu. I to u kanti za smeće, a gde bi drugo.
 „Evo, da, za danas u podne. Imaš još vremena da stigneš tamo. Izloži im svoj problem pa ako oni mogu...“
 „E, pa uzdravlje onda, stari. Odoh ja.“
„A zašto jednostavno ne potražiš drugi posao?“, čuo sam kako dovikuje za mnom. „Zašto ne okušaš sreću u nekom od partijskih listova?! Oni sve primaju!“
 Hvala lepo. Odoh ja bolje na tu, kako ono reče „sesiju“, da vidimo i to čudo. Ako u  ovako košmarno ludoj zbilji kao što je naša, nešto uopšte može biti čudo.
Ne gubim vreme. Ostavivši za sobom legitimisanje od strane murjana, laktanje, provokacije i psovke namasturbiranih na sve što im se nađe u vidnom polju dok šipče trotoarom, onda polivanje mineralnom vodom i pljuvanje sa nečije šugave terase, i nehotično uplitanje u makljažu na pešačkom prelazu – evo me na željenoj destinaciji. „Dom omladine“.
Ugledavši frku ispred ulaza, sa olakšanjem konstatujem da nisam zakasnio. Bar jednom u životu.
Vidim okupio se silan svet, kao da nešto dele džabe. Galama, zvižduci, komešanje. Narod se unervozio,  pičkara se i reži ko na koga stigne. Ili sam ja jeo bunike ili se ovi naganjaju ko će koga da uzjaši, pomislim. Ušavši u hol, ukapiram da nije u pitanju obest već nečija neslana šala. Ispred stepeništa, koje vodi u suteren do sale rezervisane za današnju „predstavu“, vidim tuce gologlavih bulterijera u kožnim jaknama. Izričiti su: možete da prođete samo ako kupite bedž! Kažu nema nešto za ništa. Uvaljuju nam bedževe (žute dukate sa đerdanom plavih zvezdica) i maglu, lova kao ide za pomoć demokratskim inicijativama. Nije nego.  S pravom ljudi negoduju. Kakvo je vreme došlo, nigde ne možeš kročiti a da ne utrefiš neki belaj. Šta će ljudi, ne pristajući na tako perverznu otimačinu, koškaju se s nadobudnim haračlijama, tu i tamo padne i  koja ćuška; ruže i „bandu žutu“, i „bandu crvenu“, i pluralizam i demokratiju, i još koješta. Ali, naposletku, nemajući kud,  ipak popuštaju. Jedan po jedan, vade novac i ulaze. Pljunuo sam naravno i ja koliko je trebalo, i nakačio bedž.
Ušavši napokon u salu, imao sam šta da vidim: parter je već bio dupke pun, balkon takođe, mesta je bilo samo na levoj strani, tik do bine. Šta je–tu je, kažem sebi,  ako ništa drugo, barem me oni sa balkona neće zaseravati semenkama. Nije mi zasmetalo čak ni to što sam morao da stojim, nije mi prvi put, više mi je bilo muka što od zapare i duvanskog dima gotovo da se nije moglo disati. Osvrnem se oko sebe,  neke prepoznajem, neke ne; neke sam maločas video, neke nisam. Većinom blese okolo kao i ja, ostali ćućore njušeći se kao pudlice. Među njima, uočavam i neke viđene face, krem krema novinarske profesije. One, međutim, u paničnoj poteri za odrazom sopstvene prisutnosti, ne uočavaju nikoga.  Tek onda - mada se sve tu  pred mojim očima dešavalo - uklavirim da je sesija već uveliko bila počela. Istina, nisam imao predstavu o tome kako bi trebalo da izgleda ta famozna sesija, ali sve ono što se pred mojim očima dešavalo, u najmanju ruku, bilo je daleko od očekivanog.
Govornici su se ređali jedan za drugim, a atmosfera u sali, iz minuta u minut, bivala je sve zapaljivija. Pri tom, nisu  štedeli glasne žice, frktali su na nekog tipa koji se kočoperio u prvom redu. Sa svog mesta nisam mogao da  vidim o kome je reč, zaklanjao  je lice rukama da ga oni drekavci sa govornice ne bi zapljuvali. Koliko ih je bio ražestio, bilo je samo pitanje trenutka  kada će neko od njih i  nasrnuti na njega. Najviše se razmahao jedan uvaženi književni kritičar i političar. Đavolski uzrujan i, reklo bi se, dobro nakresan, pretio mu  je i ognjem i mačem, i paklom i lomačom, pominjući mu usput i oca i mater i sestru i svastiku. U međuvremenu, skapirao sam u šta je po sredi: nagrabusio uvodničar, nisu naručili takvo uvodno slovo. Ako je zaslužio, pomislim,  i neka je. Ali, da li je zaslužio? Potražim pomoć. Upitam  nekolicinu njih, do kojih sam u opštoj galami mogao da dobacim. Znaju li o kome je reč? Ali ništa od pomoći. I oni su, rekoše, danas okasnili. „Za kog Boga onda toliko larmate?“, progunđao sam onako više za sebe. „Zato što smo ostali bez posla, konju!“, odbrusio mi je neko, nisam video ko.
Najednom, salom se prolomio gromovit uzdah a potom se razlegoše zvižduci. Kao da je promašen penal na večitom derbiju. Prepoznao sam ga dok je prilazio govornici, bio je to moj profa od žurnalistike Veselin Krkela. Etablirana vucibatina. Siva eminencija državnih i paradržavnih medija. Pretpostavljam da je, zahvaljujući svom visokom rejtingu u akademskim i političkim strukturama, pozvan da bude uvodničar. Međutim, na licima prisutnih jasno se očitavalo koliko je uspeo u svom naumu,  da objasni neobjašnjivu hipokriziju medija.
Hulja! Svojevremeno, čitava dva  sata me je cedio pred prepunim amfiteatrom,  i to samo zato što nisam krio da mi nije po volji što je, ne skrivajući svoje namere, svakodnevno nasrtao na jednu apsolventkinju, kojoj je po okončanju studija smešilo mesto asistenta, a koja je, slučajno, bila moja devojka. Bila pa više nije, a nije postala ni asistent, premda je bila student generacije i da bi joj, kao takvoj, to zvanje po prirodi stvari i sledovalo. Već je, izgubivši strpljenje, veru i nadu da će se ova zemlja konačno upristojiti, promenila zemlju. Izabrala je Kanadu, odnosno Kanada je izabrala nju. Kao što je i ovaj nitkov progurao drugu apsolventkinju za asistenta, spremniju da kroz život ide raširenih butina. No, da vidimo šta će sad, s čime će pred Miloša, i ove što hoće živog da ga oderu. Na trenutak, stišala se bura u sali. Prigrlio je mikrofon.
– Urazumite se ljudi! Šta ste zapenili? - odlučno i samouvereno započeo je svoju besedu. - Evo, ako je o informativnom programu reč, sve je jasno. Vesti naprosto moraju biti tako koncipirane i tako intonirane da njihovim dejstvom bude ili potvrđena ili osporena vrednosna orjentacija, a samim tim i političko opredeljenje auditorijuma!...
- Izdajicoooo! Pederuuuu! Uvlakušooooo! Uaaaaaaa!... Uaaaaaaa!... Uaaaaaaa!...
Gromoglasno mu je uzvraćala armija njegovih razjarenih oponenata, u isti mah praveći zaglušujuću buku udarajući nogama o pod. Sa balkona se uglavnom zviždalo. No, on se nije dao omesti.
- Svaka informacija mora biti začinjena sugestijom spikera, da se ne bi otrgla i otperjala u neželjenom pravcu! Pravi efekat će biti postignut samo ukoliko svaki gledalac poveruje da je ta informacija–sugestija upućena njemu! Upravo njemu! Njemu, i nikome više!
- Smraduuuuu! Protuvooooo! Uaaaaaa!... Uaaaaaa!... Usta ti se zavrat  iskrenula! Uaaaaaa!... Uaaaaaaa!... Uaaaaaaaaaaaa!...
- Aman, ljudi, stavite se u poziciju pojedinca, prosečnog konzumenta televizijskog programa. Informacije će imati katarzično dejstvo na njegovu psihu samo ako konstantno budu potvrđivale njegova uverenja i njegove vrednosne sudove! Znate već ono: samo neka sam ja u pravu, a sve drugo će se već nekako rešiti!
- Uaaaaa!... Uaaaaa!... Uaaaaaa!... Uaaaaaaa!... Uaaaaaaaa!...
- Uzmite se upamet, gospodo! Ako informaciju ne ponudite konzumentima na pravi način, ako je ne stavite u funkciju pojedinca, prevashodo vodeći računa o interesu zajednice, ne samo da će promašiti cilj, već će se okrenuti i protiv vas! Protiv  vas što je puštate u etar, šta god vi mislili o tome!
Gospodi je, međutim, prekipelo,  poleteše ka njemu kao furije, naoštreni da mu začepe lajavu gubicu. Jurišajući ka njemu, zasipali su ga  svim i svačim, upaljačima, privescima, bedževima, novčićima, na šta im je doista smelo, ne pokazujući ni trunčicu straha, manevrišući levo–desno, gore–dole, da ne bude pogođen, uzvraćao svojim prezrivim, kvarcovanim osmehom. Najednom, iskočivši odnekle za govornicom se pojavio jedan od onih ošišanih harač–terijera. Koliko sam mogao da primetim, ostale haračlije su nezainteresovano, iz prikrajka,  posmatrale šta se dešava. Međutim, na opšte iznenađenje, pošto mu se bukvalno uneo u facu, školski odrađenim krošeom patosirao je kočopernog profesora. U očima prisutnih,  postao je tako junak dana. Dok su jedni prilazili da mu čestitaju, od drugih je nagrađen aplauzom na otvorenoj sceni. Harač-terijer je onda zauzeo mesto za govornicom.  Šarajući pogledom s jednog na drugi kraj sale, samozadovoljno se bekeljio, gestikulirajući rukama da ima nešto važno da saopšti. Potom se uozbiljio, i, ne čekajući da  ponovo zauzmemo svoja mesta, zagrmeo je u mikrofon, činilo se da će popucati zvučnici:

- Braćo i sestre! Upravo smo obavešteni da je u sali podmetnuta bomba! Ne pravite paniku! Miiiiiiiiiiir! Dve su maločas otkrivene  preko puta, u bioskopu „Balkan“! Majku li im teroristilčku!!!
Kao da je puko grom. Prvo je nastao muk, a onda, kao po komandi, pojuriše svi prema izlazu iz sale, jednom jedinom. Bezglavo, navrat–nanos, kršeći sve pred sobom kao da beže od cunamija. Pojurio sam, naravno, i ja, i, trapav kakvog me je bog dao, posle svega nekoliko koraka, zviznuo nosom u prašinu. Zviznulo je za mnom još dvoje, troje, četvoro... Nemajući kud, ošamućeni, bauljali smo po patosu kao pijanci dok su drugi grabili preko nas kao da ne postojimo. A najžešće su kidisale napirlitane gospođe, vrišteći da se sve prolamalo. „Čekajte! Čekajte, ako boga znate!“, urlao sam  braneći lice od onih avetinja, da me ne  unakaze štiklama. Urlao sam, ali šta je vredelo, kada strah potpraši guzice tu reči ne pomažu, samo spretne i brze nogice. I naklonost proviđenja. Ipak, nekako mi je pošlo za rukom da sačuvam glavu. Naime, mogao sam da odahnem tek kada se sve stišalo, kada je sala bila gotovo ispražnjena. Tada mi je konačno pošlo za rukom da se pridignem. Imao sam zaista ludu sreću, da je stampedo kojim slučajem potrajao malo duže, zasigurno ne bih ostao u komadu. Ovako, bio sam samo malo ugruvan. A bomba se još nije oglasila.
Oglasio se zato onaj gad Krkela, odnekud iskrsavši preda me. Ugledavši ga,  više sam bio začuđen nego obradovan što onaj ručni rad nije ostavio trag na njegovim kvarcovanim obrazima. Nešto u njegovom pogledu govorilo mi je da me nije prepoznao.
„Jeste li čitavi?“, upitao me je cinično se smejuljeći.
„Valjda“,  odbrusim mu, nastavljajući da stresam prašinu sa sebe. 
„E, pošto jeste“, nastavio je,  „prenesite onda uvaženim kolegama da sam ih ovo ja namagarčio. A, recite im i da je njihovo ponašanje bilo i više nego predvidivo. Kao i to da  se nisu usrali zbog bombe, nego zbog svog infantilnog kukavičluka!“
„Jebala te bomba da te jebe!“, dreknuh nekontrolisano. „Umalo mi kičmu nisu slomili!“
Ali gad je već bio uhvatio tutanj.
Sve mi je bilo i više nego jasno, vratio sam se kući kao popišan.
No, to je bio samo početak. Moj hod po mukama, sigurnim korakom, pretvorio se u  odiseju po ništavilu.
Znajući da život nije ni igra slučaja na koju nemamo uticaj ni besciljna ludorija, nastojao sam da izvesnost svoje profesionalne i lične afirmacije učinim, u najmanju ruku,  što očiglednijom, koliko god je to bilo moguće u izlizanoj i promukloj, oskudnoj u svakom pogledu,  nimalo prijateljski nastojenoj svakodnevici, i prominentnoj konjukturi nametnutih okolnosti, gde je poštenje značilo sumanutost a pristojnost odlikom pritajene subverzije.
Kao očajnik i kao iluzionist,  istrajavao sam u svojoj prkosnoj nameri da ispravim sve krive drine u sebi, obeshrabren i lišen aspiracija da eventualno  ispravim i popravim nešto u svom bližem ili daljem okruženju omeđenom našom nedoličnom, iščašenom stvarnošću. Radio sam svašta.  Pokušavao sam i nemoguće stvari. Čak i po cenu toga da promenim i sopstveni metabolizam, od fantaste i melanholika da se preobrazim u pregaoca i entuzijastu, spremnog i da guta vatru i da juriša na vetrenjače, nadajući se, odnosno  zavaravajući se da ću tako imati veće šanse da ostvarim makar delić svojih skromnih ambicija. Ili ja  nisam imao sreće, ili mi upornost nije bila pravi saveznik, ili je pak nešto treće bilo u pitanju, ko će znati, po već utvrđenom pravilu, kad god bi mi se ukazala kakva zgodna prilika za posao u struci, stvari bi se bukvalno preko noći okrenule na moju štetu, i otperjale u potpuno suprotnom pravcu od očekivanog; tako mi se svejedna prilika  izmigoljila iz ruku. A, zahvaljujući mojoj neverovatnoj sklonosti ka regresiji, još uvek sam pomalo fantasta, i melenholik.
Ali, gledano iz druge perspektive koja podrazumeva distancu, teško bi se moglo reći da mi je pak manjkalo uzbuđenja. Naprotiv. Svako malo zbilja bi mi se ukazala u svom prepoznatljivom obličju varalice sa istančanim smislom za ironiju i lukavstvo. Tako se i dogodilo da mi bude upriličen susret,  face to face, i to ni sakim drugim nego baš sa onom famoznom šmizlom, gospodaricom „Ekstazija“.  Tim čudnim i raskalašnim bićem koje je postalo moj udes, moja kob. Personifikacija mog nesporazuma sa svetom. Da li je to bio slučajan susret? Nisam siguran, zapravo, još uvek se pitam nije li bio neizbežan!
Uvidevši da u jeftinom, ogoljenom izdanju naše stvarnosti nema mesta za malodušne i neprilagodljive, krajem leta pridružio sam se golemoj armiji tezgaroša. Morao sam; mogućnost izbora  bila je ravna nuli. Bilo je: ili to ili skapaj. Prodavao, odnosno preprodavao sam bukvalno sve i svašta, a od polovine decembra najbolje su išli ukrasi za jelke, petarde i mali čokoladni dedamrazići.
I tako, tezgareći uglavnom po centru grada, tamo gde navodno  ima najviše gospode, jedne za decembar neverovatno tople i prijatne večeri, čini mi se baš uoči Svetoga Nikole, okušao sam sreću na Slaviji, pred „McDonaldsom“.
„Ukrasi za jelkeee, ukrasi za jelkeee...!, izvikivao sam, mameći prolaznike da i kod mene ostave neku paru. Kad ono, evo ti nje. Pristigla je  glamurozna šmizla, i to u svom najboljem izdanju. Izišavši iz svog bordo-metalik „Pajera“, ustremila se pravo ka meni. U očima joj vatromet. Ispod raskopčanog glanc novog, drečeće crnog kožnog mantila, sevaju gole butine. Pomislim: možda mene traži?! Ipak ne. Prišavši mi, zgrabila je jednog dedamrazića i smazala ga u momentu.
„Mmmm, ovo i nije tako loše. Koliko?“, obratila mi se otvarajući novčanik.
„Kuća časti“, uzvratim bez razmišljanja ne skidajući pogled s nje. Ili, tačnije rečeno, bleseći u nju kao telac, što joj očito nije bilo promaklo, čak bi se moglo reći da ju je na neki način i zabavljalo. Jer neprestance me je pržila svojim plamenim pogledom, i više lascivnim nego podrugljivim smeškom odgovarajući na moju  smušenost, toliko očiglednu, sudeći po neizveštačenoj, kikotnoj grimasi na  njenom licu. Aleluja! Da li ona uopšte zna s kim ima čast, zapitam se. Ima li pojma o tome u kavoj smo nas dvoje karmičkoj vezi? Možda ima, možda će se setiti? možda će me prepoznati?... Možda će me priklještiti svojim toplim butinama? Šta onda?!...
„Lepo od tebe. Ali meni treba sto kom“, rekla je, i dalje se zabavljajući mojom tužnom pojavom.
„Sto?!“, razrogačim se, neočekujući ovakav razvoj situacije..
„Najmanje sto! Znaš, pravim neku feštu za novaka.“
„Kako vi kažete. Dva za marku  i vaši su.“
„Okej. Evo kinte. Pomozi mi samo do ih odnesem do auta.“
Onda je na mene došao red da kažem: „Okej.“
Rečeno–učinjeno.
I, dok su se dadamrazići zadovoljno smeškali sa zadnjeg sedišta njenoga „Pajera“, ili se to pak meni, srećnom zbog spasonosnih pedeset dojčmarki u džepu, samo činilo, opet me je zaskočila. Doduše, ovaj put pokazujući  i zeru boljeg dela sebe nepatvorenog glamuroznom maskom spoljašnosti. Ali samo zeru. Naime, uzela je jednog dedamrazića i pružila mi ga rekavši da smo sad kvit. Ne, dušo moja, ti i ja nikada nećemo biti kvit, pomislim da joj kažem, ali ipak ne; procedio sam manje smušeno a više  snishodljivo:
 „Od kad sam vas ugledao, pitam se kako je onaj skot od novinara mogao da natruni o vama onakve gadarije!“ 
Trgla se kao da sam je ubo iglom u zadnjicu, da bi se, potom, narogušila na mene kao da sam baš ja taj skot.
 „Sreća njegova pa su ga na vreme šutnuli, inače oštrila sam se da ga nađem i da mu vežem muda u mašnicu. Jednom sam zato i banula u redakciju, ali već je bio popušio. Kažem ti: sreća njegova!  Mada ni sad nije kasno!“
Izgovorivši to, uskočila je u svoju limuzinu i  zdimila  poput nemani, ostavivši me ukipljenog i zblanutog nasred ulice. Dugo sam stajao tako, gledajući za tragom njenog iščezlog „Pajera“. Stisnutih nogu, razume se. Što je sigurno, sigurno je.

Нема коментара:

Постави коментар


Časopis za umetnost i društvena pitanja