Slavko Mali: Dve priče

Pismo šiparice

ĆAO !

Kod tebe kiša … ovde je sunce … ljudi se kupaju na Adi, slušaju mjuz … svi su srećni … A ja …kad sam i bila … pišam ti se ja na ovaj život … ti … dali si ti ikad bio srećan … ne znam … glupo je živeti za ništa, a ja živim … ja sam glupa … tražiš nešto … a dobiješ kurac … ma boli me uvo za sve … i neka se svi gone u 3 p. m . , a može i on, ako hoće … ja sam šiparica … a šta je on ? … KRETEN … FIKSER … IDIOT … večeras ću sa svim tim  prekinuti, večeras ću mu okrenuti zauvek leđa, jer on je jedna neotesana budala, a ja pizdim … e vala više ne pizdim …

                    

                                          IZVINI      ŠTO      TI      NISAM

                                                             PISALA !

Shvati, ne želim da odvojim Gagu od tebe, i ako je ti kako kažeš ne voliš … shvati … ti si me previše idealizovao … nisam ja dobra … ja sam podla, odvratna, ja sam kurva …

      Možda očekuješ da ti kažem „ Volim te „ . Ne mogu … zašto da te lažem … možda te se ja bojim … da …

Sigurno se pitaš koji mi je ? ( treći od jutros ) . Shvati imam problema … sa celim ovim svetom … nervira me …

           Možda je ovo zadnje pismo, ne zato što ti ne želim pisati, već zato što me neće biti … slabiće treba istrebiti … a to sam ja …

                                                S     L     A     B     I     Ć     !

U meni nema ljubavi ni za koga, ni za tebe, ni za njega … ja sam puna mržnje … mrzim oca što me je napravio … majku što me rodila …

                      Svet što me je

                                               P R I H VA T I O !

               M R Z I M

                  S V E !

                                                                                          Ž I V I ! ! ! ! !

Vidikovački psi

Kiša je pravila klobuke po trotoaru. U vodi se davio pikavac.

Dušan reče : „ Život je dečja igra, ringe, ringe, raja … „

Juče je izašao iz „ Padinjaka „. Kaže da je tamo bio zbog džabe klope.

Kratko je ošišan. Skoro na nulu. Taj bivši fudbaler, prvotimac „ Borca „ iz Čačka. Sad je uobrazio da je muzičar. Kinji gitaru.

Priča : - Znaš, prolazio sam pored jednog žbuna i čujem glas koji šapuće, Dušane, Dušane … ! Razgrnem, uđem, nađem sebe.

Bojan kaže da ga je viđao kako ide od žbuna do žbuna i traži Dušana : Dušane, Dušane …

A Bojan je slep od kad je sebi metkom prosvirao glavu. Misli da je veliki gitarista. Trudi se godinama, i ako je ogluveo i na jedno uho.

Sale prima injekciju na svaka tri meseca koja ga umiruje. Bio je hiperaktivan kao klinac. Istresao se na bubnjevima, ali nije pomoglo. Sad je smiren i svira bas gitaru. Ali, nekako kao da su on i emocija dva zasebna bića, nezavisna jedno od drugog. Svira bezizražajnog lica a emocija pati negde pored njega. U mislima su mu stalno rodni Vinkovci.

Šuki je odlučio da se leči od alkoholizma. Bio je mnogo agresivan u pijanstvu. Tukao se. Vremenom je počeo da gubi sigurnost i skraćuje radijus kretanja : Kuća – najbliža kafana. Sad više ne izlazi. Ide samo na neke psihoterapije. On je bio klavijaturista sa emocijom. Koju su ugasili bromazepami.

Vojkan je u teškoj depresiji. Ostavila ga riba od kad joj je preneo hepatitis. Kaže da se više ne drogira. Po ceo dan leži u krevetu. Nema snage ni volje da ustane. Roditelji su mu bili policijske budže. Mogao je da diluje. Navukao je i rođenog brata. Njemu je gitara važna stvar. Ako uopšte više zna šta je važno.

Ja ne radim ništa. Dođem jednom godišnje na Vidikovac iz svog provincijskog zatočeništva, popijem zetu i sestri svo piće u kući, nastavim ispred prodavnice s terencima, završim u kafani. Posle zaspim sedeći na trotoaru iza pijace i čekam da me probudi kiša. To obično bude u zoru. Od mene se očekuje da pevam. Ali glas je zamro u meni. Zarđali usnjak mi godinama dere džep. Dobiću tetanus, jebote !

Mi smo „ Vidikovački psi „. Umišljeni bend. Najbolji bend u Beogradu.

Bend koji nikada nećete čuti.

*

Dandare, dandare … ! – reče Dušan i baci opušak cigarete u baru.