Preplašena mačka je jurcala ulicom vešto izbegavajući retke prolaznike. Sa
leve strane more, sa desne kuće od masivnog kamena, a za leđima dva razjarena
psa koji jurišaju ka njoj, nisu ostavljali previše izbora za pravac bega.
Međutim, baš iz tog pravca je naišao treći pas pridruživši se družini, te
sateravši mačku uz vrata jedne, pomalo oronule kuće. Mačka se, osetivši
bezizlaznu situaciju i videvši iskežene gonioce, nakostrešila i iskezila zube
oštre kao žilet, gledajući buljavim očima u pse i ispuštajući monstruozan zvuk
iz sebe. Istog trenutka psi su ustuknuli a onda se dali u beg.
Viktor je taj prizor
posmatrao sa omanjeg doka koji se nalazio ispred kuće u kojoj su bili smešteni.
Dok je od kuće razdvajala glavna ulica tog malog primorskog mesta. Kamena kuća
na dva sprata bila je stara dva veka i, iako nije tako izgledala, ta
informacija je u njegovoj glavi unela dozu magičnosti. Dok su ulazili u sobe u
koje su ih smestili, dugo je razgledao starinske brave na vratima. On je bio
smešten u nadograđenoj jednokrevetnoj sobi u potkrovlju. Imala je jedan prozor
na čeonoj strani kuće koji bi mu, kada bi otvorio drvene škure, pružio predivan
pogled na more. Razmišljao je kako bi to bila savršena soba za nekog pisca.
Ljuljao je noge iznad vode kao da čeka da mu ih
plima okupa. Nije bio dan za kupanje ali nije mario. Tek su stigli, a narednih
deset dana koliko će provesti na moru činilo mu se, u tom trenutku, kao dug
period. Bilo mu je skoro četrnest godina i želeo je da više ne ide na more sa
roditeljima. Prvi dodir sa večitim civilizacijskim pitanjima, sa tugama i
željama ga je odveo u sanjarenje i tišinu. To je probudilo i prvu ozbiljnost u
pogledu i ponašanju koja se nije savršeno uklapala sa njegovim godinama. Te
godine je prilično izrastao, pa su ga visina, mršavost i sanjalački pogled
činili pomalo smotanim, ali simpatičnim.
Njegovi roditelji su bili dragi i druželjubivi
ljudi. Otac je radio u jednoj građevinskoj firmi, a majka je bila vaspitačica.
Živeli su sasvim solidno i bili su dobri prema njemu toliko da je, govorili bi
ljudi, pravo čudo što nije razmažen budući da je jedinac.
Utonuvši u razmišljane i zagledan u more, skoro da
nije čuo majku koja ga je sa prozora obaveštavala da je večera postavljena.
Nevoljno je ustao i teškim korakom se uputio ka kući.
Za obedovanje je bila predviđena bašta natkrivena
vinovom lozom. Hranu je spremala gazdarica kuće Lucija, starija gospođa vedre
naravi, a pomagala joj je Marta, devojka od tridesetak godina koja je preko
leta radila za nju. Stolovi u bašti su bili spojeni, što je pridonosilo
međusobnom druženju gostiju.
Osim Viktorove porodice, gosti kuće su bili Petar,
bluz gitarista srednjih godina, i njegova dosta mlađa žena Nesi, Mila i njena
desetogodišnja kći Sofija, i jedan stariji bračni par, Oliver, pukovnik u
penziji, i njegova žena Draga. Kada je Viktor ušao u baštu, ta raznolika
družina već je sedela za stolom, veselo mu dobacujući da će se večera ohladiti.
Na stolu su bili ovali sa prženim oslićem, salata od hobotnice i ćufte od raže,
i nekoliko boca sa domaćim crnim vinom.
Nakon večere, ostavio je veselu družinu starijih i
povukao se u svoju romantičnu sobu. Njihova razdraganost mu je smetala, a
pitanja o njegovom uspehu u školi su ga gušila. Legao je na svoj, dovljno udoban,
krevet i otvorio knjigu. Čitao je Rob
od Singera i, nakon svakog pročitanog pasusa, skretao pogled kroz prozor, prema
zvezdama, odmarajući oči i šaljući misli u nepoznate krajeve. Nakon što je
pročitao dvadesetak stranica, sklopio je knjigu, ugasio svetlo i nastavio da se
prepušta opijajućoj moći zvezdanog neba. Odjednom je začuo nežni ženski glas
koji se svojom umilnošću savršeno mešao sa zvukom talasa. Pesma je dolazila iz
nepoznatog pravca, a on se skamenio kao da će i najmanjim treptajem narušiti taj
trenutak. Mističnost devojke nepoznate lepote i magičnost njenog dovoljno
čujnog glasa osvojili su noć, po kojoj je La
riva bianca, la riva nera usamljeno plovila. Kada je pesma utihnula tišina
je preuzela more, a on je ostao budan satima nakon toga.
Narednih dana je uživao u blagodetima sunca i
bezbrižnosti mora u avgustu. Više od svega je voleo da hoda bos, i da zamišlja
kako živi tu, sa svega nekoliko majci i isto toliko kratkih pantalona.
Roditelji su uspevali da ga nagovore i na, za njihovo poimanje, dodatke
obrazovanju, kao što je bio obilazak crkve. Ne preterano velika, ali dovoljno
graciozna kao kakva stara dama aristokratije malih primorskih gradova, kamena
građevina stara koliko i samo mesto, vekovima je predstavljala izvor nade, kutak
utehe i polaznu geografsku tačku. Ali za turistu, ona je i nešto više od toga.
Ona je egzotični izvor znanja koje, iako će možda biti ubrzo zaboravljeno, ima
veliku ulogu u ispunjavanju duše. Sladoled u lokalnom restoranu bio je sjajan a
Viktoru se na licu ocrtavala dečija radost kada ga je naručivao.
Jednog od tih dana, Viktor je, u kupaćim gaćama i
peškirom prebačenim preko ramena, izašao ispred kuće. Sa doka su stepenice
vodile u more ali je on voleo da bezbrižno i slobodno uskoči u vodu. Toga dana
je ugledao čamac na dvadesetak metara od doka. Ribar je stajao u čamcu i klatio
se zajedno sa blagim talasima. Raspetljavao je mreže i, tiho ali snažno, psovao
svaki čvor koji mu je zadavao više muke nego obično.
Ribar Mate je bio čovek od nekih četrdeset godina,
izboranog lica i kože, grube od soli, sunca i vetra. Na izrazito mršavom telu
su se ocrtavali žilavi mišići, kaljeni teškim ribarskim životom. Mate se, kao i
njegov otac, bavio ribolovom od kad zna za sebe. Iz samo njemu znanih razloga,
skrivenih u dubine morske duše, nije prihvatio blagodeti srećne zvezde koja je
njegovoj generaciji donela turizam, te je ostao siromašan.
Žena mu je umrla i ostavila ga sa dve kćeri. Mlađa,
Jelena, imala je jedanest godina, i bila je sušta suprotnost svojoj starijoj
sestri Mariji. Pomalo muškobanjasta, Jelena je bila pravi mali đavolak pun
energije. Sa druge strane, Marija, rano preuzevši obaveze pokojne majke, bila
je tiha i povučena, uvek sa odrazom blage melanholije. Vitku i visoku figuru
krasila joj je duga, ravna, tamno smeđa kosa i predivne, tople oči. Tog dana
je, kao i obično, pomagala ocu. Viktor se, na nekoliko trenutaka, zagledao u
nju, a kada su im se pogledi susreli, trnci su mu prostrujali telom a blago
rumenilo mu je prekrilo bledo lice. Hitro je skrenuo pogled ka nekom brodu na
pučini, pokušavajući da ostane miran i, istovremeno, razmišljajući kako izgleda
u slučaju da ga ona posmatra.
Marija je odvratila pogled na očeve zaposlene
ruke, ali su joj oči na svakih nekoliko sekundi letele ka njemu, posmatrajući
ga krišom kroz pramen kose. Viktor se, sa komičnim pokušajem izigravanja
nezainteresovanosti za svet oko sebe, popeo na zid pored doka koji je bio
uzdignut nad morem u visini od dva metra. Skoro je bio naučio da skače na
glavu, pa se prilično jako koncentrisao da izvede skok, istovremeno se trudeći
da se zabrinutost ne primeti. Nije pogledao u pravcu Marije ali se nadao da ga
ona gleda. Izronio je iz vode ponosno jer je skok prošao bez sramotnih
momenata.
Jelena, koja se igrala na doku sa Sofijom, sa
kojom se brzo sprijateljila, udelila mu je aplauz a onda se zatrčala i,
skočivši sa zida, napravila dvostruki salto pre uskoka u vodu. Marija se blago
osmehnula, a Viktor je pokušao da sakrije izraz nezadovoljstva. Izašao je iz
vode, obrisao se peškirom i otišao u kuću.
Tokom popodneva, tog dana, Viktor je posmatrao
Mariju dok je čistila ribu na doku, rasipajući krljušt oko sebe i bacajući
iznutrice u more. Stidljivo su razmenjivali reči i poneki pogled, razgovarajući
o ribolovu, suncu i moru. Marija se trudila da istakne svoje poznavanje teme
razgovora i da zadrži pogled na darovima mora u njenim rukama. Viktor se,
takođe, trudio da zadrži pogled na komadima ribe i na njihove bezizražajne oči,
istovremeno posmatrajući Marijine vešte ruke i tanke, dugačke prste.
U pojedinim momentima skupio bi hrabrosti i
zagledao se u njenu dugu kosu, osećajući se kao da zaranja u nju. Kako joj je
kosa bila dosta duga, smetala joj je pred licem pa ju je, u jednom trenutku,
prebacila preko desnog ramena i otkrila divni nežni vrat, aristokratskih
proporcija. Viktor je ostao opijen prizorom a, kada je Marija primetila njegovu
zagledanost, krv mu je jurnula u obraze. Zbunjenost je prekinula razgovor i
jedna riba je Mariji skliznula iz ruke. Oboje su, refleksno, rukom krenuli za
njom, preplićući prste hvatajući je. Dodir, pun naboja, ih je naterao da, istim
refleksom, ispuste ribu u more, dok se iza njih prolamao gromki glas njenog
oca, koji je zvao sa prozora. Marija je hitro uzela korpu sa očišćenom ribom i
otrčala kući.
Nakon večere, Viktor je ostao zabezeknut kada su
mu roditelji rekli da ode u ribarevu kuću, ali je uspeo to vešto da prikrije.
Naime, oni su tog dana kupovali ribu, a Mate ih je ponudio domaćom rakijom od
dunje koju je lično pravio. Već posle prvog gutljaja usledilo je oduševljenje i
konstatovanje da je to najbolja rakija koju su ikad probali. Sada su slali
Viktora da pita da li bi mogli da kupe jednu bocu.
Nakon kucanja i ribarevog poziva da uđe, Viktor je
bojažljivo otvorio vrata, oprezno posmatrajući sve oko sebe, kao da otkriva
predele potpuno nepoznate ljudskom rodu. Mate je pleo mrežu, dovikujući mu sa
sprata da se popne. Koračajući starim stepenicama, tutnjalo mu je u glavi i,
mada se rastužio, kada je shvatio da Marija nije kući, odahnuo je.
Mate je rekao da rakija nema cenu i nije na
prodaju. Uz veliki trud i jedinstven recept, pravio je samo desetak boca
godišnje. Viktor se, zahvalivši se, spustio niz stepenice i krenuo ka vratima.
U tom trenutku Marija je ušla u kuću, sudarajući se s njim. Nekoliko sekundi
stajali su potpuno skamenjeni, gledajući jedno drugo, a onda mu je ona naglo
prišla, poljubila mu usne, i otrčala na sprat.
Viktor je izašao na ulicu. Činilo mu se da se sve
oko njega razliva kao kišom okupana slika, i da hoda kilometrima. Nalet sreće,
kao magični ćilim, nosio ga je brzinom vetra. Klecala su mu kolena ali on to
nije mogao osetiti.
Ušao je u kuću, preneo roditeljima ribarevu poruku
i otišao u svoju sobu. Legao je na krevet i, gledajući u plafon, vraćao u glavi
scenu poljupca, razmišljajući o njegovom ukusu. Zaspao je blaženim snom deteta.
Poslednje veče na primorju gosti su odlučili da
provedu zajedno, u dvorištu vile. Toga dana, spremali su riblje specijalitete,
a deo ribe im je Mate doneo. Pozvali su ga da im se pridruži na večeri.
Viktor je poslednji dan na moru provodio na plaži,
pokušavajući da uhvati svaki minut vremena koje je, kako mu se činilo,
proticalo neverovatnom brzinom. Plutao je u vodi, gledajući nebo, kada se
Marija stvorila pored njega. Plivala je kao sirena, gledajući ga predivnim očima.
Zaronila je, a Viktor je osetio njene ruke na svojim kolenima i poljubac ispod
desne prepone. Izronivši radosnim smehom, rekla mu je da će uveče Mate biti na
večeri, te da on dođe njenoj kući. Viktor je pokušavao da se sabere i da uhvati
svaku njenu reč. Brzo je govorila, objašnjavajući mu da mora da obrati pažnju
na to, šta će i koliko njen otac piti. Kada Mate bude popio drugu rakiju,
Viktor može da dođe k njoj jer, jedna čaša rakije je dosta a dve su malo.
Radosno ga je poljubila u nos i nestala.
Viktor je izašao iz vode i, sedajući na peškir,
pokušavao da sabere misli, da ih umiri, ali mu to nije polazilo za rukom.
Potpuno rasejan, otišao je u sobu i sačekao veče, prevrćući se po krevetu i
hodajući od jednog do drugog zida.
Večera je počela razdragano, uz sabiranje utisaka
i vesele priče koje je Viktor na preskoke slušao.
Oliver je, sa stavom doživotnog autoriteta i
ozbiljnim tonom, pokušavao da drži glavnu reč, Draga je povremeno dodavala
poneku rečenicu, Petar i Nesi su pričali u glas, Mila je smirivala Sofiju, dok
je Lucija donosila vino i čašice za rakiju. Marta je to veče imala slobodno
ali, kako joj se planirani provod izjalovio, ostala je na večeri pokušavajući
da ignoriše nezadovoljstvo i dosadu. Povremeno je dobacivala Viktoru nekoliko
šala i osmeha.
Kada je Mate došao, Viktor se uspravio na svojoj
stolici, ne obraćajući pažnju na razgovore oko sebe. Motreći na svaki gutljaj
iz rakijske čašice, sve su misli stale u službu zadatka koji je dobio. Nije
mogao da zna, čuje, niti da oseti Luciju, koja je nervozno jurcala po kući
doterujući sebe i sobu.
Mate je dugo pričao o životu na moru i
zanimljivostima iz okolnih krajeva dok je Viktor, pun očaja, posmatrao praznu
ribarevu čašicu. Na momente je želeo da odjuri do Marijinog prozora i da joj
dovikne da je voli. Kada je Petar zasvirao gitaru, a Nesi zapevala, opuštenost
je obojila vazduh. Ribar se latio boce i nasuo drugu čašicu, a Viktor je krenuo
ka vratima.
Kada je izašao na ulicu, spremao se da pojuri ka
Marijinim vratima, kada ga je Marta dohvatila za ruku i, uz vragolast osmeh,
odvela u mrak plaže. Gurnula ga je na pesak i sela pokraj njega, strasno mu
ljubeći usne i vrat. Potpuno paralizovan, Viktor se prepustio strujama koje su
mu pravile vrtlog u telu.
Marija je sedela na krevetu, nervozno cupkajući
nogom. Ruke su joj se znojile, a u stomaku joj je ključalo. Hiljadu joj je
pitanja jurcalo kroz glavu, dok su je pipci nervoze i straha zarobljavali.
Svaki je sekund trajao kao vek. Pokušavala je da umori misli hodajući po sobi.
Vazduh je postao tvrd i pritiskao joj je grudi i želudac. Pojurila je ka
prozoru pokušavajući da udahne. Ugledala je Martu koja se, popravljajući
izgužvanu odeću, vraćala u vilu. Nekoliko metara dalje, iz mraka plaže, išao je
Viktor, bez misli u glavi i potpuno nesvestan sveta. Mariji su utrnuli udovi i,
klonuvši na pod, briznula je u plač.
Jutro, sledećeg dana, sunce je obasjalo blistavim
sjajem. Kamen i more su upijali setu ispraćaja. Koferi su bili spakovani u
gepek kola, a Viktor je sedeo na zadnjem sedištu. Njegovi roditelji su se
srdačno pozdravljali sa desetodnevnim prijateljima. Mate je izašao ispred kuće
i, uz nekoliko lepih reči, im poklonio bocu rakije od dunje, a Petar je pisao
posvetu na svojoj zbirci pesama. Viktor je pogledao ka Marijinom prozoru i
video, iza škura, siluetu i obrise duge kose. Video je oko koje cakli iza
potoka suza, kao što se kroz vodu, na morskom dnu, nazire prelepa školjka.
* * *
Sedeo je na steni
puštajući pogled da plovi pučinom. Popodnevni talasi su pokušavali da mu umire
dušu, trudeći se da ga ne podsećaju da su je milovali, malo pre toga, na nekoj
drugoj obali.
Pitao se da li može more
da ponese bezbrojne poljupce koje joj šalje i da li, izranjajući kao Partenopa,
može da oseti miris njegove kože.
Stavio je poruku u bocu i
nasuo u nju svu svoju tugu, urlik želje i kamen mrvljen besom, svaki sekund
zamišljanih trenutaka koji peku kao plamen lomače i sav bol koji,
materijalizovan u knedlu, pritiska i, u mukama, zaustavlja dah. Sipao je i
beskrajnu ljubav, čiju veličinu ljudi od pera još nisu opisali...jedinstvenu i
strahovitu, ljubav koja je sama sebi smisao.
Pustio je bocu da je more
nosi, nadajući se da je neće ona otvoriti.
Vladimir Perić je rođen 28.09.1981. u Beogradu. Student je etnologije i antropologije na
Filozofskom fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljivan je u više
književnih zbornika i štampanih i elektronskih medija.
Nagrade i festivali:
-
Nagrada
„Miloš Šubarički“ na 33.
Kikindskim pesničkim stazama
-
Nagrađen
na VII međunarodnom poetskom festivalu Castello di Duino u Trstu, gde mu je
pesma, odlukom žirija, predviđena za objavljivanje na italijanskom i engleskom
jeziku
-
Nagrada
žirija na literarnom konkursu festivala On the Road u Beogradu
-
Druga
nagrada na 55. Majskim susretima u Beogradu
-
Finalista
25.
i 26. Festivala mladih pesnika Dani poezije u Zaječaru.
-
Finalista
40.
Ratkovićevih večeri poezije u Bijelom Polju
-
Pohvala
za učešće na književnom konkursu Jutro nad Ozrenom 2011 u Sokobanji
Zbornici i časopisi:
-
Rudnička
vrela 2008, Gornji
Milanovac
-
Priče
za poneti, Alma, Beograd, 2008.
-
Rujeve
lati 2009, Užice
-
Garavi
sokak 2010, Inđija
-
Novosarajevski
književni susreti 2010, Sarajevo
-
Avangrad
br. 7, Sombor
-
Split
Mind br. 8, Split
Нема коментара:
Постави коментар