Može li se, na primer, desiti da neko dokon čita novine i da ga pogodi metak što ga je u ushićenju ili obesti ispalio neki slavljenik na drugom kraju grada? Slučajno je, kažu, pronašao put od puščane cevi, između nebodera, kroz šipražje, ogradu nadvožnjaka, kraj saobraćajnog znaka, pored šerpi za kuvanje specijaliteta od mesa što ih je pogođeni taman oprao od masnoće i okrenuo da se ocede, te se spremio da sa upaljenom cigaretom i kafom koja se još dimi (ima li većeg zadovoljstva?) pročita novine, pa je zanevši beli veš izbegao da se umota u njega i eventualno uspori, i zario mu se poput šila tačno između očiju. Nije stigao ni da shvati šta se desilo, da se pobuni, potuži i prigovori, da se pozdravi sa ženom koja je spremala ručak na samo par desetina santimetara od njega, odmah iza zida što je odvajao terasu od kuhinje, a već je prešao granicu dva sveta, da sa pouzdanjem niko ne može reći gde je stigao. Kada bi policija veštačila ovakav slučaj, ni na kraj pameti im ne bi padalo šta je moglo da se desi, niti ko bi mogao ubiti ovog miroljubivog čoveka, pa golim okom se i ne vidi mesto odakle bi mogao pucati ubica, taj ushićenja radi neoprezni otac tek rođenog deteta, čije je rođenje, eto, donelo nesreću, a da nije na ovom svetu provelo ni punih trideset minuta.
Pa, da li bi taj ponosni roditelj mogao odoleti zanosu koji je nosio i stotine njegovih predaka u pogibeljne avanture, gde je jedino pravilo koje važi - mi ili oni - usitnjeno do samih najmanjih delova stvarnosti, koji su ključni za čovekovo poimanje prostora i određenja svoje egzistencije u njemu: ova livada ili ova smrt, ovaj potok ili ovaj grob, ovaj planinski vrh ili sve drugo znači da smo svi ovde mrtvi i da nas ovaj svet više neće videti? Da li bi se slučajnošću moglo nazvati i što je ovaj nehotični ubica ostavio dete kome majka može umreti na porođaju zbog komplikacija, a da lekari nisu imali dozvolu za operaciju, jer nisu mogli da ga probude iako su uporno zvali telefonom - mehanizmu državnih ustanova na staranje, jer nikog osim majke i oca to novorođenče u ovom trenutku nema? I na kraju, da li bi slučajnost mogla biti i samo hvatanje ubice pošto bi policija postavivši snajperski nišan uspela da locira terasu sa koje je pucano nekoliko stotina metara dalje od mesta zločina, čime bi nesrećni otac sebe osudio na godine robijanja?
Ako je smrt čitača novina slučajnost, onda je slučajnost i sve drugo što se može desiti. Blaga kretnja napred i metak je prošišao kraj ljubitelja kafe i zario se u šljunak na rečnom nasipu. Jedan trzaj ruke, jedan tik na licu ili grč mišića i on je usmrtio staricu na osmom spratu solitera. Mamurluk dežurnog inspektora u nedelju izjutra pri uviđaju na terasi ubijenog i on je zaboravio da postavi snajperski nišan kojim će se otkriti lokacija odakle je pucano, dete nije završilo u domu, ponosnom ocu ne preti očaj zatvora, niti krivica i doživotna griža savesti zbog nehotičnog, ali obesnog ubistva. Život bi mogao postati film u kome su svi kadrovi već snimljeni, a onda se u nekakvom bubnju za loto odlučuje koji će se napravljeni izbor emitovati. On se ne bi u odvijao u režiji, nego u montaži, a njegovi akteri jedva da bi imali uticaja na tekst koji govore i na korake kojima hodaju po sceni.
***
Tamo, na onaj zvonik popeo se moj Čiča, moj pokojni stric, da na njemu skonča od nemačke granate. Gonili su ga Nemci otkad im je vezanih ruku pobegao, skočio sa mosta u zaleđenu reku, svojom težinom probio led, isplivao na drugoj obali i ranjen bežao sve dok ga nisu psima otkrili na zvoniku.
Da li je morao da umre? Ne bi ga psi otkrili na zvoniku, da im nije pobegao na mostu, a da ga pre toga nisu Balisti predali nemačkoj patroli. Ne bi ga patrola ni tražila da nije napadao nemačke kamione, pošto je postao partizanski ilegalac. A je li napravio pogrešan korak, možda, u tom napadu? Je li ga nemački vojnik onim krajičkom oka, onim mestom u kome se vidokrug završava, koje je često varljivo i nepouzdano, video kako je upravo zamakao za stenje? Ili je možda za svoju smrt sam kriv, što je loše zametnuo tragove? Ili je, ipak, kriv sneg što je pao, što je ovo ovde zemlja bez šume i što čovek nema gde da se sakrije? Jesu li, što je najvažnije, važnije i od Nemaca i od snega, krive odluke našeg kralja što je sklopio savez sa Japanom, ili engleska vlada što nas je terala na ustanak? Odosmo daleko... A ni tada se možda ne bi ništa desilo da ga u oči celo selo nije gledalo sa prezirom, mladića koji zdrav i prav sedi kući dok napolju besni oluja rata, da bi na kraju sa divljenjem slali decu u njegovo sklonište u šumi da vide junačko koleno, iako su u potaji znali da su mu dani odbrojani kao usamljenom vuku. Sada se ljute kada im kažem da je Čičino junaštvo seoska izmišljotina. Ne, - reći će, - ne može biti čovek u miru junak, a u ratu kukavica – to izvire iz naših ljudi.
Koga je danas briga za priče o Balistima, partizanima, Nemcima? Nikoga. I ne treba da se priča o tome, treba to sve zakopati pod sneg, taj debeli tepih koji nas tako lepo sakrije, da se ispod njega ništa ne vidi. Što deblji – brže se zaboravlja, ostaje da se pod njim poput crva migoljimo i gušimo bez vazduha, a on veje, veje, veje... Idem uz brdo. Eno, tamo nas je sestra pokrivala snegom kada smo zaspali, tu je pala u sneg, a baš dotle su nas gonili mašući onim turskim sabljama i tu im je zbog smetova gonjenje dosadilo.
Tog jutra, banuli su Balisti sa jednim nemačkim kapetanom u selo. Nisu ih dečje straže ni videle ni čule. Deca su se igrala rata: nikada ih više nismo videli, te naše male stražare. Žuti nemački kapetan uskog i negovanog lica i sitne građe u urednoj uniformi, obilazio je selo uzduž i popreko. A i nije se imalo šta mnogo obići: par desetina štala, isto toliko kuća, dva ili tri guvna sa senom, trapovi za krompir, groblje. Švaba napred, a za njim neki balistički zapovednik.
Blista siva i utegnuta uniforma. Na njoj odlikovanje. Gvozdeni krst, znak da nemački junak svojim prisustvom spašava čast srpskoj sirotinji. Svaki junak lako podnosi tuđu pogibiju, pa i ovaj, ima nečeg uzvišenog u njegovom držanju dok posmatra kako nedostojni ginu oko njega. Nema komunista, kaže na nemačkom, ali svi dobro razumemo. Ni mi nismo srećni što ih nema. U Americi ljudi prizivaju gradskog superheroja da ih spase nepravde i na svojstveni herojski način ukrade devojku ispred nosa lepo obučenih i čak simpatičnih bandita, dok nebom iznad grada zalazi sunce. Nama bi dobro došla i četa partizana da razbuca ovu bandu, da im bombama otkine glave i njima nahrani vukove u planini. Primitivni smo ljudi i hvatamo se u primitivne zamke, pa su nam potrebni i takvi spasioci. Šta ćeš. Mnogo sam kasnije tragao za likom tog Nemca, sve dok se nisam odselio i počeo da odlazim u bioskope, gde sam ga prepoznao u liku Klausa Kinskog: ličili su kao dva belutka. Scena koju sam nosio u sećanju tako se pretvorila u filmski kadar.
Balisti naređuju narodu da se okupi. Njihovi vojnici izvlače stoku iz štala, a dronjavi goniči je teraju preko brda. Komanduju da uđemo u jednu kuću, a onda zakucavaju daske preko vrata; polivaju kuću benzinom. Virim kroz rupe u zidu od blata i gledam Klausa; mirno i vešto pali cigaretu koju vadi iz srebrnaste tabakere. Ljudi ćute, sestra se tiska uz mene. Kaže da taj strah nikad nije izlečila, niti je zaboravila sigurnost koju je uz mene osetila. Vođa Balista prilazi Klausu i traži mu cigaretu. Ovaj mu, s prezirom, udovoljava. Albanac povuče nekoliko brzih dimova i priđe kući. Sećam se njegovog ovčjeg kožuha, sablje koja je visila za pojasom i belih pantalona. Uvučeni dim dunuo mi je pravo u oči kroz rupu kojom sam ga gledao. Kad se dim razmakao, a njegova ljutina otišla iz zida, kroz rupe su se mogli videti plamenovi koji ližu ovu straćaru. Klausu se, međutim, to nije dopalo. Nemačkom moćnom cokulom je razvalio zakucane daske i mi smo istrčali napolje. Moj se kadar raširio. Opet su se videli nebo i sneg.
Jedan korak je napravljen, prvi kadar je snimljen.
Klaus i Balisti većaju ispred kuće u plamenu, ispred naroda kog vojnici puškomitraljezima drže na okupu. Cigareta još gori. Toplo mi je na leđima, toplo mi je na ruci za koju me sestra drži. Hladnoća, međutim, dolazi spreda. Ako je i bilo nade da će nas pustiti iz zapaljene kuće, sada je nema. Jasno je da se sprema streljanje, da ćemo uskoro svi mi postati što i ovaj sneg oko nas. Vojnici se raspoređuju tako da niko ne umakne.
Istovremeno kada se začuje tiho, ali odlučno: beži!, dva dečaka se zaleću kroz sneg uz plamteću kuću. Posle svega nekoliko koraka, rafal ih kosi; jednome su noge slomljene mecima i njegovi urlici paraju nam uši. Drugome je mitraljez presekao stomak i grudni koš. Klaus mu prilazi i posmatra ga: iako se dečji život već ugasio, on sa cigaretom koja još gori u ustima, uzima rukama dečakova creva i pokušavajući da ih vrati u utrobu, počinje da viče na Albance na nemačkom. Krvavom rukom pokazuje nam da krenemo. Vođa Balista pokuša da mu se usprotivi, ali ga Klaus odgurne i ovaj padne u sneg. Pokazuje nam brdo preko zaleđene reke i mosta. Tu je druga okupaciona zona i Nemac nas upućuje tamo gde osim gladi, nema drugih neprijatelja. Kao da je znao, mi i glad smo iz istog naroda.
Silazimo niz strminu, treba nam nekoliko sati do reke niz ove smetove. Nema puteva, svaki čas možeš nogom zapeti niz neki procep ili te može povući jaruga. Reka je niska i prekrivena ledom. Majka nas drži za ruku, a sestra, najstarija, pridiže nas i usmerava. Mala, neugledna kolona izbeglica gazi zaleđenu reku dovoljno dugo da vidi kako Čiča skače s mosta i ispod leda beži nemačkoj patroli, koja neuspešno puca za njim.
Brzo krećemo uzbrdo, da nas ne zakače razljućeni Nemci. Čujemo pucnje, nešto pada po snegu i pravi rupe koje se puše: Balisti pucaju iz našeg sela. No, prođe i to, ne pogodiše nikoga. Pepeo sa Klausove cigarete odavno je pao u sneg i on je otkoračao svojim putem, završio se i drugi kadar ovog filma. Sitni koraci, jedan po jedan - odvode nas u zaleđeni spas. Do proleća smo bili u zbegu. Preko nas koračaju mnogo većim stopalima Klaus i vojnici nemačkog Vermahta. Iznad njih za sada nema nikoga, ali ko zna, možda će se roditi neko ko će i njih natkoračati...
***
Priča koju mi je otac - čini mi se hiljadama puta - pričao iznova i opet iznova, slomila se na jedva vidljive, ali čvrste krhotine i još uvek se lelujala ivicom snova i stvarnosti, iako se metalni budilnik koji je deda doneo iz nemačkog zarobljeništva uporno trudio da napravi oštre granice između ova dva sveta.
Deda je 1945. godine stigao sa ostalim ratnim zarobljenicima, iscrpljen, bolestan od gladi i teškog rada na nemačkim njivama, da bi ga Narodna vlast počastvovala mestom radnika u izgradnji škole. Odrezali su mu toliko i toliko dnevnica; budući bolestan, deda je odbio da radi, pa je uskoro stigla i sramna presuda: kažnjava se gubitkom građanskih prava. Umesto ratne odštete, za četiri godine zarobljeništva, deda je iz rata doneo sivo - plavi budilnik, koji vreme računa jasnim crnim brojevima na beloj podlozi i koga starost čini sve nepouzdanijim poslovnim saradnikom. Kako je dedi bilo u Nemačkoj, samo je on znao i nikada o tome nije pričao. Uglavnom, nije mogao znati za Klausa, za streljanja i spaljivanja, za korake kojima su spašeni životi njegovog potomstva, niti za nesrećno koračanje koje je njegovog jedinog brata odvelo u smrt na crkvenom zvoniku.
Dede odavno nema, niti sam imao sreću da ga upoznam, jer je sa ovog sveta otišao ubrzo po mom rođenju; ipak, disali smo zajedno nekoliko dana vazduh na ovoj planeti: i to je nešto. Da li je moglo drugačije da bude? Možda bi duže živeo da ga nisu odveli u zarobljeništvo i da se tamo nije razboleo? Možda. Ali, to su samo moji snovi. A pošto su mi koraci mali, ni snovi mi ne vrede mnogo.
A nemački sat je oštro i na paramparčad razbio i jednu srpsku iluziju: spavam, a žena mi je u porodilištu! Mahnito uzimam slušalicu, tražim dežurnog lekara, govorim stotine reči odjednom, ali srećom, čovek je staložen, ili je navikao, kaže - dobili ste sina, žena vam se oporavlja od carskog reza, dečak ima preko četiri kilograma, sve je u redu, - i neprimetno spušta slušalicu bez namere da sluša moja zaklinjanja u rakiju staru, evo već tridesetšest godina, što upravo krećem da mu je donesem... Vrata stana se otvaraju i kuća se puni poznatim i nepoznatim ljudima, počinje tulum, koji me vraća korak nazad, u san iz koga sam se upravo probudio. Zadatak raspoznavanja realnosti i snova koji je nemački sat zvonjavom zadao, brzo je zaboravljen. Rakija koja je zapečaćena u flaši po mom rođenju zadaje konačan udarac razlici ova dva sveta.
Kum nalazi trofejni karabin na zidu i nas dvojica tapšani po ramenima odlazimo na terasu. Vezujem dedin sat oko vrata i kao amajliju ga nosim sa sobom. Stavljam kundak pod rame; šenlučenje je najbolji način da se proslavi rođenje sina. Cev luta, ispred njenog otvora smenjuju se predeli plavog, vedrog neba, solitera između kojih je ono priklješteno, starice koja sa terase osmog sprata posmatra okolinu i reke na čijoj je obali šljunkoviti nasip protiv poplava, a čija se linija jedva vidi od žbunja i nekih prokletih balkona koji su se tu bez razloga isprečili. Upravo tamo usmeravam karabin; napraviću rupetinu u nasipu kroz koju će isteći sva prokleta voda što dolazi iz Nemačke, ja ću iskoračiti osvetnički treći korak! Kadrovi očevog zbega u debelom snegu promaknu mi kroz glavu i oči mi se ispune suzama: slike sna vrate mi se u sećanje.
Prodorno, odloženo zvonjenje, nemački izum kojim se iz sna bude oni kojima jedno upozorenje nije dosta, trgne me iz maštanja: začuje se driiing! driiing!, i odjednom mi se ne puca.
- Šta čekaš, pali! - naređuje uzbuđeni kum.
Pažljivo pogledam kroz nišan. Na jednoj od terasa, tačno na putanji između nebodera, kroz šipražje, ogradu nadvožnjaka, kraj saobraćajnog znaka, pored šerpi za kuvanje - vidim kako na balkonu sedi neki debeli čovek oko koga se ljuljaju peškiri i čija se glava jedva vidi od otvorenih novina. Izvadim metak iz cevi i zakočim pušku. Dosta je bilo filmova.
Нема коментара:
Постави коментар