Znala sam

Rodjena sam u januaru, čim sam videla gde sam došla zaurlala sam...

Znala sam da te ne volim.
Prvi naš susret je bio drastičan, plakala sam htela sam da se vratim u sigurnost, ali povratka nije bilo. Naučila sam, kad skočiš u vodu, moraš da plivaš.
Privučeš mi se ponekad iznenada i svu me obuhvatiš, umeš i da iznenadiš i da dođeš neočekivano.
Nikad te ne očekujem, a ti uvek dolaziš. Sad si tu. Ne želim te, ali nemam moć da te odgurnem i pobegnem od tebe. Tu si, svaki dan. Noći su najteže, primoravaš me da sedim u kući. Ne mogu da šetam pored reke, da sedim u kafiću, ljubomorno me primoravaš da trčim kući.
Jutros sam otvorila oči, sneno se protegla i tvoja lepota me je fascinirala. Možda te ipak malo volim, ali samo malo, malo... kad dodirneš moje vrele usne stresem se, kad se uvučeš pod moj kaput naježim se, a opet ti nasmejana dotrčim...
Umeš da zavodiš , da me mamiš, zoveš me u planine, jedno jezero je ostalo zauvek u mom sećanju zahvaljujući tebi.
Jutros, priznajem, tvoja lepota je bila fascinantna, bele pahulje, jelke u parku pod snežnim pokrivačem, maleni vrabac na prozoru, deca koja se spuštaju sankama nevešto padajući i grudvajući se. Da, volim te na neki svoj način, zimo. Ali, kad će tvoj bratuljak proleće??